Među nekoliko filmova koji su Volta Diznija pretvorili, u očima javnosti, od oca Mikija Mausa u kreatora dugometražnih animiranih bajki (i samim tim od njegovog dela napravili stub maštovitosti skoro svakog američkog deteta) Pinokio (1940) deluje kao crna ovca. Mnogi ljudi kažu da ga najmanje vole. Svakako je najstrašniji. Idite kod bilo koga ko je 1940-ih i 1950-ih išao u osnovnu školu i pitajte: Koji Diznijev film vas je najviše uplašio? Je l’ to bila Snežana i sedam patuljaka (1937), gde zla kraljica pada sa litice i gine? (Doktor Bendžamin Spok negde je napisao da su sva sedišta u ogromnoj sali Rejdio siti mjuzik hola morala da budu presvučena jer se toliko mnogo dece upiškilo u pantalone dok su gledali film.) A Dambo (1941), u kom beba slon mora da gleda kako mu bičuju i vezuju u lance dok urla za detetom? U redu, a Bambi (1942), u kom je majka laneta ubijena na par koraka od njega? To je nemoguće nadmašiti, zar ne?
Ali, iz nekog razloga, Pinokio jeste. Možda odgovor za to ne leži u nekoj određenoj sceni, nego u jezivoj atmosferi celog filma. Robin Alan u svojoj odličnoj knjizi Volt Dizni i Evropa (1999) preštampao je nešto što zove “skica atmosfere” za Pinokija. Nacrtao ju je Diznijev umetnik Gustav Tengren, a predstavlja lutka zaključanog u kavez nakon što ga je kidnapovao putujući lutkar. Ostale marionete vise sa plafona na koncima kao da su linčovane. Sam Pinokio deluje živo, ali zuri pred sebe, bez ikakvog izraza na licu. Na prvi pogled izgleda skoro pa bezbrižno. A onda pogledate crtež malo pažljivije i shvatite da mu je lice prazno jer je otupelo od straha, kao kod nekoga u horor filmu. Opasnost i smrt okružuju to malo stvorenje kroz ceo film. Kao što ističe Alan, 76 od 88 minuta koliko traje Pinokio (ili 86 odsto vremena), dešava se ili noću ili pod vodom.
Ako je film uznemirujuć, uzmite roman na kom je zasnovan, Pinokijeve avanture Karla Kolodija (1883). Priča počinje smrtonosnim oružjem: pod udarcima sekire, borova cepanica koja će postati Pinokio viče: “Jao! Povredio si me!” Odmah potom, stolar Đepeto počinje da pravi lutku od cepanice i naziva je Pinokio: pino na italijanskom znači bor, a occhio znači oko, jedan od prvih delova Pinokija koje Đepeto oslobađa iz cepanice. Potom dolazi nos koji, u trenutku kada ga Đepeto završava, počinje da raste i postaje ogroman. Đepeto pokušava da ga smanji, ali “što je više sekao i skraćivao ga, to je duži taj drski nos postajao”. Taj nos postaće Pinokijev zaštitni znak, a moglo bi se reći da spoj komedije i surovosti pri njegovom nastanku važi i za ceo Kolodijev roman. Đepeto je Pinokija dobio sečenjem, a u većem delu ostatka priče Pinokio iseca njega: ismeva ga, beži od njega.
Ali to ipak nije fer razmena. Pinokio, na stranu svi njegovi nestašluci, užasno pati. Još na početku, dok je sam kod kuće, leži zavaljen u stolici podupirući se nogama o sobnu peć i tako zaspi. Ishod su izgorela stopala. Kada se Đepeto vrati, brizne u plač i privije lutku na grudi. Pinokio je nasmrt prestravljen. Ne može više da stoji. Noge su mu patrljci koji se dime. Crtež ove scene (izvrsnog Enrika Mazantija) u prvom izdanju romana teško je i pogledati.
Đepeto se, stvarajući Pinokija, nadao da će lutka javno nastupati i time ga izdržavati u starosti, pošto je veoma siromašan. Ali kada Pinokio, nedugo nakon što je stvoren, krene ka školi, na putu do tamo otkriva da je lutkarsko pozorište stiglo u grad, što mu zvuči mnogo zabavnije. Ne može da odoli iskušenju; ne grize ga savest. Kao što veterani Diznijeve verzije znaju, njegova je savest preneta u lik cvrčka Cvrče. Ali u Kolodijevom romanu Pinokio ubija mudrog cvrčka, baci na njega malj i razmrlja ga po zidu, kada mu to stvorenje kaže da bi trebalo da ide u školu. Pinokija besposličarenje na kraju košta. Nakon lutkarske predstave, sreće dva podlaca, Lisicu i Mačka, koji se udružuju da mu ukradu novac i obese ga za vrat o hrast.
U mračnoj strani filma prikazano je ponešto od nesvakidašnje surovosti iz knjige, ali je Dizni umnogome promenio original. Na primer, Pinokijeva želja da postane “pravi dečak”, istaknuta kao centralna u filmu, u knjizi se samo ponegde pojavi. Isto važi i za to što njegov nos poraste kada slaže, detalj toliko čuven da je postao deo ikonografije u našoj kulturi. (Postoje emotikoni sa dugim nosom koji označavaju laganje, a rubrika u Vašington postu za proveru istinitosti u izjavama političara njihovu lažnost predstavlja na skali od “dva Pinokija”, “tri Pinokija” itd.) Kolodijev Pinokio bez sumnje izgovara mnoge laži, ali mu nos često raste i kada ne laže, a često slaže a da mu nos ne poraste.
“Retko je koje književno delo bilo toliko zasenjeno adaptacijom na celuloidnoj traci”, pišu Džon Huper i Ana Kračina u predgovoru novom prevodu Pinokijevih avantura (Penguin klasiks). “Ovo je knjiga sa misijom; spasiti Pinokija”, ističu oni. Oni hoće da Kolodijevo delo vidimo ne samo kao priču za decu, nego, možda i prevashodno, kao deo “korpusa romana iz 19. veka u kojima se osuđuje društvo” i podstiču nas da lutkastog junaka prihvatimo kao biće, da je ono u Italiji isto što i don Kihot u Španiji, “jedan od onih retkih književnih likova kroz kog ceo jedan narod može da izrazi svoja shvatanja”.
Ali ne morate da budete Italijani da biste se poistovetili sa Pinokijem. Za mnoge čitaoce širom sveta on predstavlja duh neposlušnosti. On nije još ni rođen, a već se postavlja nezavisno od svog tvorca, Đepeta. Ne mnogo kasnije, njemu se takođe, na neki način, razilaze putevi i sa Kolodijem, kome se završena knjiga veoma razlikovala od njegove prvobitne zamisli. Pinokio od tada odbija da bude sputan, slobodno luta po vizuelnoj kulturi celog sveta, uvek drugačiji, ali uvek prepoznatljivo svoj.
Karlo Kolodi (1826-90) bio je najstariji od desetoro dece bračno para (otac kuvar, majka švalja) koji je radio kod firentinskog po imenu Đinori Liski. Odgajanje tolikih potomaka očigledno je premašivalo njihove mogućnosti, pa je dečak neko vreme živeo sa familijom svoje majke u selu Kolodi kod Firence. (Bilo je to ono mesto po kom je, kada je odrastao, uzeo pseudonim. Njegovo pravo ime bilo je Karlo Lorencini.) Međutim, poslodavac njegovih roditelja zainteresovao se za njega i omogućio mu je da se obrazuje.
Karlo je prvo bio u semeništu, gde se pripremao za karijeru u crkvi. Potom se, misleći da nema štofa za sveštenika, prebacio u drugu dobru školu. Bila je retkost u to vreme, kada je većina Italijana bila siromašna i nepismena, da neko iz Kolodijevog društvenog miljea, dete sluga, bude klasišno obrazovan. I upravo je mešavina njegovog porekla, podjednako sofisticirana i “ulična”, ono što čini Pinokija tako pikantnim.
Kolodi je pre svoje 20. godine počeo da radi u uglednoj knjižari u Firenci i počeo je da se druži sa inteligencijom. Oko svoje 25. godine bio je koosnivač satiričnog dnevnog lista. Narednih decenija je pisao književnu, muzičku i pozorišnu kritiku, kao i mnogo političkih polemika. Pored toga je napisao roman i šest dramskih komada. Drugim rečima, postao je neka vrsta književne sveznalice kakve su istoričari skloni da nazivaju “novinarima”. Uglavnom se držao i posla službenika. Činjenica da se nikada nije oženio, niti imao dece (pričalo se da nije voleo decu), bez sumnje mu je olakšavalo da sve to uspeva da radi.
Kolodi je bio gorljivi republikanac. Dvaput se, 1848. i 1859. godine, prijavio da se bori na strani Risorđimenta, pokreta posvećenog oslobađanju italijanskog poluostrva od stranih sila koje su, veći deo njegovog života, tu vladale. Međutim, Kolodi, poput mnogih radikala, nije bio zadovoljan ishodom Risorđimenta: ustavnom monarhijom sa slabim kraljem, Viktorom Emanuelom Drugim, koji je više brinuo o bogatašima i srednjoj klasi, nego o milionima siromašnih ljudi. Iako je zemljom sada nominalno vladala centralistička vlada, mnogi njeni delovi nisu delili iste vrednosti, pa čak ni isti jezik. U svojim četrdesetim, Kolodi je sarađivao u izradi važnog italijanskog rečnika, što je bio jedan od brojnih pokušaja da se Italijani privole da prihvate jedinstveni standardni jezik umesto da nastave da govore lokalnim dijalektima koje ljudi na stotinak kilometara dalje ne razumeju.
Dok su se reformatori prihvatali zadatka da obrazuju narod u novoj zemlji, Kolodi je počeo da piše za decu. Prvo je preveo bajke Šarla Peroa i više priručnika i udžbenika. Onda ga je, 1880. godine, jedan izdavač iz Rima ubedio da sarađuje sa tek pokrenutim novinama za decu, Đornale per i bambini, i on je pokrenuo ono što je postao najpoznatiji serijal u tom listu, La Storia di un Burattino ili Priča o jednom lutku, a taj lutak bio je Pinokio.
Navođeno je već ranije da je Pinokio sa njegovim novostvorenim delovima koji su se klatili tamo-ovamo, za Kolodija bio simbol nove domovine, koja je nominalno bila ujedinjena, ali je njome upravljano lokalno, kako je ko hteo, a ne po utvrđenim, kamoli pravednim zakonima. U knjizi nema nijednog državnog službenika, policajca, tamničara, sudije, a da nije glup ili korumpiran, ili i jedno i drugo. Kada se Pinokio požali vlastima da su mu Lisica i Mačak pokrali novac, policajac dođe i ne uhapsi ni Lisicu ni Mačka nego njega. Sudija (gorila) Pinokija pošalje u zatvor pošto je ispao takva budala. Kada bude proglašena amnestija u toj oblasti, Pinokiju kažu da on sam neće biti oslobođen, pošto amnestija važi samo za prave kriminalce.
Žitelje Toskane prati reputacija da su osorni i grubi, a Kolodi, po prirodi uvrnut, podrugljiv i ikonoklastičan, bio je odličan predstavnik svog kraja. Ne čudi otud što on svog junaka nije poslao u svet pun vrlina i plemenitosti.
Priče su se pojavljivale, manje ili više redovno, tokom druge polovine 1881. godine. One zajedno čine manje od polovine knjige koju danas zovemo Pinokio, 15 od 36 poglavlja. Taj deo završava se kada Lisica i Mačak obese Pinokija.
Zaduvao je jak severac. Besno hučeći i urlajući, bacakao je jadnog obešenog lutka tamo-vamo, vitlao ga kao klatno zvona na praznični dan. I to ljuljanje izazivalo mu je oštre bolove dok mu je omča sve više stezala vrat i gušila ga.
Malo-pomalo, i oči su mu se zamutile; pa iako je osećao da se smrt primiče, ipak nije prestajao da se nada da će u nekom času proći tuda neka dobra duša i pomoći mu. Ali kada je, posle čekanja i čekanja, video da se niko ne pomalja, baš niko, onda se ponovo setio svog sirotog oca… i skoro pred vratima smrti prošaputao je:
“O, oče moj dragi!… Kad bi samo bio ovde!”
Nije više imao snage da još nešto kaže. Zatvorio je oči, otvorio usta, istegao noge i, posle jakog trzaja, ostado da visi tamo ukočen.
Bio je to, mora da su prvi ljubitelji ovih priča pomislili, Pinokijev kraj.
Ali nije. Dobar deo književnosti 19. veka objavljivan je u nastavcima, u novinama i časopisima. Posebnno je to bilo uobičajeno za ono što bismo danas zvali popularnim romanima, o tome ko se kime oženio i ko je koga ubio, ali i sa književnošću za decu. Takve potkategorije bile su proizvod velikog buma u opismenjavanju u 19. veku i, poput mnogih novih stvari, bile su tretirane nehajnije nego stare stvari.
Zanimljiv dodatak serijalima bio je taj što su povremeno pružali čitaocima uvid u to kako će se priča razvijati. Čuveni primer za to su romani i priče Artura Konana Dojla o Šerloku Holmsu, od kojih se prva pojavila 1887. Kada je počeo da objavljuje priče u časopisu Strend, 1891. godine, one su postale toliko popularne da je Konan Dojl imao muke da drži korak sa zahtevima publike. Ishod je bio takav da se na kraju veoma obogatio, ali mu se i Šerlok Holms veoma smučio. Posle šest godina rada na tome, 1893, spremio se da uništi svog slavnog detektiva navodeći ga da padne niz bučne Rajhenbahove vodopade, u Švajcarskoj, u smrtonosnom obračunu sa velikim zločinačkim umom, profesorom Morijartijem.
Delovalo je da bi to mogao da bude dobar kraj serijala (Morijarti je takođe stradao), ali engleska čitalačka publika nije sa tim bila saglasna. U znak protesta zbog toga, 20.000 ljudi otkazalo je pretplatu na Strend. Konan Dojl, kome je to nesumnjivo laskalo koliko mu je išlo i na živce, odolevao je pritisku celu deceniju, a onda je popustio. Objašnjavajući Holmsovu navodnu smrt, Konan Dojl naterao je detektiva da otkrije da se on sakrio na grebenu da bi lažirao sopstvenu smrt i umakao neprijateljima, čime je omogućio nastavak serijala.
Prilično sličnu stvar, iako u manjoj meri, doživeo je Karlo Kolodi. Priče o Pinokiju odmah su postale hit, ali se Kolodi zasitio toga da ih piše i odlučio je da ubije svog junaka. U Đornalu se ne spominje fraza “pred vratima smrti” iz gore citiranog pasusa. “Pred vratima smrti”, dodato u knjizi, znači ne baš na samim vratima smrti. Očigledno je Kolodi, dirnut reakcijama besnih čitalaca, ali možda i iz potrebe za novcem, odlučio da nastavi serijal. I poput ubedljivog grebena sa Šerlokom Holmsom, ova fraza omogućila je autoru da nastavi priču o Pinokiju za koju je mislio da je se otarasio. Pinokio je odbio da umre i tako smo dobili priču kakvu imamo danas.
S tim na umu, mami pretpostavka da je drugi deo Pinokija preinačenje, popravka, prvog dela. Kraj drugog dela, koji Pinokija predstavlja kao dobro obučenog i lukavijeg mladića (više nije ni lutak), navodi nas da čak i mirnije duše sebi kažemo da je to ono o čemu govori drugi deo knjige. Ali to nije tako, ipak, ili bar ne do kraja knjige.
Većinu drugog dela čine, kao i u prvom, haotični doživljaji, a te peripetije verovatno i jesu ono što se deci, a i njihovim roditeljima, toliko dopalo u Pinokiju. Bio je to deo njihove baštine, iz komedije del arte i lutkarskih pozorišta, prenosilaca komedije koji su u drugoj polovini 19. veka u Italiji i dalje putovali od grada do grada. To su upravo one predstave, sa lutkama koje se uzajamno vređaju i mlate po glavama, kakva je oduševila Pinokija na početku priče.
Vesele scene nasilja bile su poznate Kolodiju i njegovim savremenicima i iz dečje književnosti: iz ilustrovanih priča, ponekog stripa u novinama, gde nestašnoj deci čep od plute iz pištolja-igračke uleti u ždrelo (vidimo krv, slomljen zub) ili ih bace niz odžak u kotao sa vrelom čorbom. Ako su sisali palac, palac im je odsecan. (Maks i Moric Vilhelma Buša, prvi put objavljen 1865. godine, verovatno je najpoznatiji primer.)
Pored tog stripolikog nasilja, još jedno svojstvo koje povezuje dva dela Pinokija je dugi niz pukih čudnovatosti, zavodljivih, bizarnih i često lepih čudnovatosti, poput nečega iz umetnosti nadrealizma.
Pinokio u 15. poglavlju susreće Modrokosu Vilu, a ona će mu postati neka vrsta anđela zaštitnika. Bežeći od Lisice i Mačka, on spazi u daljini malu kolibu. Možda je, pomisli, tamo neko ko bi mogao da ga spase. Otrči do kolibe i zalupa na vrata. Niko ne odgovara.
Onda na prozor izađe lepa Devojčica modre kose i lica bledog poput voska, zatvorenih očiju i ruku skrštenih preko grudi i, ne pomerajući uopšte usne, reče mu glasom koji kao da je dopirao sa drugog sveta:
“Nema nikoga u kući. Svi su mrtvi”
“Pa, onda mi barem ti otvori”, vikne Pinokio, plačući i preklinjući.
“I ja sam mrtva”.
“Mrtva? A šta onda radiš tu na prozoru?”
“Čekam da dođe mrtvački kovčeg i odnese me”.
Related
Skandal, boginja Kali i tviteraši: O romanu "Identiti" Mitu SanjalI čim je to rekla, Devojčica nestade, a prozor se zatvori bez šuma.
Ništa posle toga u knjizi ne mora da zvuči čudno, ali stvari idu i dalje od toga. Devojčica se sažali na Pinokija i, pošto ga vidi obešenog, otpušta sokola svog komšije da mu prestruže konopac oko vrata i dovede ga u kuću. Tu ga smesti u veliki udobni krevet i pozove tri medicinska stručnjaka: Sovu, Gavrana i takozvanog Pričljivog Cvrčka, za kog se ispostavi da je duh cvrčka kog je Pinokio ranije ubio. Svaki od njih u pompeznom govoru uspostavi dijagnozu Pinokijevog stanja, ali svako različitu. Pošto su obavili svoju dužnost, doktori odu, dok Vila, otprilike se ovde Devojčica, bez objašnjenja, pretvara u odraslu vilu, spravlja melem za Pinokija.
Kad on odbije da ga popije, “vrata sobe se širom otvore i uđu četiri zeca, crna ko mastilo, noseći na ramenima mali kovčeg”. Da li je to mrtvački kovčeg koji Devojčica čeka da u njemu odnesu njeno i ostala mrtva tela za koje je tvrdila da su u kući? To nikad nećemo saznati. Sve što nam je rečeno to je da je Pinokio, prestravljen da bi i on mogao da umre i da bi zečevi grobari mogli da ga odnesu, ispija Vilin napitak i uskoro se oseća bolje.
Jedna od glavnih drama koja se proteže kroz drugi deo knjige je putovanje u Zemlju igračaka, mesto za dečake koji više vole dečje igre ili, u Diznijevom crtanom, da puše cigare i igraju bilijar, nego da idu u školu. Pinokija grupa lokalnih malih delinkvenata ubeđuje da pođe tamo sa njima. On i njegov prijatelj Lučinjolo uranjaju u ponuđena im zadovoljstva, ali se zbog toga pretvaraju u magarce. Prvo osete nešto čudno na glavama, a onda primećuju sa užasom da su im izrasle duge, dlakave magareće uši. Pokušavaju da se tome nasmeju, ali se taj smeh pretvori u njakanje. Trče naokolo na sve četiri i izrastaju im kopita i rep. Poput Mide ili Narcisa, dva dečaka pretvorena su u odraze svog moralnog lika.
Na opštu nevericu, stvari postaju još gore. Magarac Pinokio, pošto ga je otkupio čovek koji je, ispostavlja se, trgovac kožom, bude bačen u more sa kamenom oko vrata da bi se udavio i da bi mu onda bila odrana koža. Ali, pošto je upao u more, jato riba, koje je poslala Modrokosa Vila jer ne može da podnese da ga gleda kako pati, navali na njegovo telo i počne da mu izjeda meso, kožu, rep, drob, vraćajući mu oblik drvenog lutka kakav je nekada bio. Nije to jedina stravična scena u Pinokiju, ali, kratka i gruba, izaziva najveću jezu. Jeste da su oni samo magarac i jato riba, ali sve to nekako deluje kao kanibalizam.
Sve vreme se priča razvija u drugom smislu. To jest, pretvara se u haos. Nesumnjivo je tako od samog početka. Na primer, Pinokio je počeo kod sasvim drugog drvodelje, majstora Trešnjića, koji je odustao od posla i kladu je dao Đepetu. On tad nestaje iz priče i nikada ga više ne vidimo. Zbrka se širi. Počnemo da slušamo o nekim ljudima čije bi prisustvo trebalo da bude nečim obrazloženo, a nije. Neke stvari trebalo bi da se dogode, a ne dogode se. Stvari su napuštaju, a ne kaže nam se zašto. Pinokijeva spasiteljka, Modrokosa Vila, prvo se pojavljuje kao devojčica na prozoru. Ubrzo je lepa odrasla vila. Nekad je mrtva, nekad živa. U jednom trenutku se pretvara u kozu, ali nakratko.
Ali nedoslednost koja najviše iznenađuje, a mnogi čitaoci, rekla bih, prosto pokušaju da je zaborave, dolazi na kraju. Tu je Pinokio konačno, uz pomoć Modrokose Vile, postao “pravi dečak”, ono što je, kako je sam rekao, želeo od samog početka. (Zapravo, za tu želju čujemo tek u 25. poglavlju.) I gleda se u ogledalo: “Više nije video, kao obično, odraz drvene marionete; umesto toga, video je živahni odraz pametnog, lepog dečaka kestenjaste kose i svetlo plavih očiju, razdraganog i srećnog poput praznika”. Stvarno? Pošto se, malo pre toga, našao sa Đepetom u opasnosti da ga proguta ajkula u čijoj su hladnoj, ljigavoj utrobi bili zaglavljeni?
Mnoga poglavlja duga su tek nekoliko strana i šta god da se na njima dogodi može već u sledećem poglavlju da bude zaboravljeno. U jednom od njih Pinokio nailazi na zatočenog psa; u jednom ga ugrozi zmija; u jednom razgovara sa papagajem na drvetu. Nema veze. Za par stranica će on/ona/ono nestati, često tako da nikad za njih više ne čujemo. I zato, a ne samo zbog podobnosti mentalitetu naroda, Pinokija često porede sa Don Kihotom. Pikarski je. Ide iz epizode u epizodu.
Čitalac, međutim, nema problema sa promenom okolnosti, naposletku, to je bajka, nego sa promenom tona. Pre toga je Pinokio uvek bio detinjast: nestrpljiv, radoznao, lakom. A sad je smiren, pouzdan i pun lažne radosti kao domaćica u reklami za vosak za podove. “Kako sam bio smešan kad sam bio lutak”, uzvikuje on. “Koliko mi je drago što sam sada pristojan dečak”. Više nam se dopadao onakav, a i Kolodiju, u to sam ubeđena.
Nikolas Dž. Perela, čiji je prevod iz 1986. (u bilingvalnom izdanju, sa komentarima) neprevaziđen, u predgovoru piše da je Kolodi rekao svom prijatelju da ne pamti da je on napisao takav kraj, uprkos tome što rukopis pokazuje da jeste. Možda se postideo? Možda je bio pijan kad ga je napisao?
Prema Timu Parksu, dugogodišnjem prevodiocu i kritičaru italijanske književnosti, Kolodi je bio strasni pijanac, kockar i ženskaroš. Osim toga, bio je čuven po svojoj lenjosti i tome što ga je mrzelo da prepravlja rukopise. Ta poslednja osobina je, rekla bih, najvažnija. Mnoga poglavlja deluju kao da su napisana u poslednjih pola sata pred nego što ih je trebalo poslati u štampu. Tada je Kolodi zvučao kao usmeni pesnik, čak reper, koji izmišlja usput, dok govori. Možete da čujete njegov dah, da osetite kako mu energija raste i opada. Ajkula? Daj. Majstor Trešnjić je zaboravljen? Ma koga je briga! Skok sa nesrećnog Pinokija do “pravog dečaka”, srećnog ko praznik? Što da ne? Publika je bila gomila klinaca. Zar će oni to da primete?
Ali uprkos svim traljavostima u knjizi, ona je fantastično popularna, i to ne samo u Italiji. Prema urednicima novog izdanja, Pinokio je drugo najprevođenije književno svih vremena. (Prvo je Sent Egziperijev Mali princ.) U Americi se njegova popularnost proširila i preko mnoštva adaptacija, među kojima su neka moralizatorska, neka sentimentalnija i tako dalje. U knjizi Pinokio postaje postmoderan, živahan prikaz doživljaja ove lutke u Americi, dvojica izučavalaca Pinokija, Ričard Vunderlih i Tomas Morisi, pratili su promene u ovim verzijama i pokazali kako su one dospele u Diznijev film i samim tim do toga da opstruišu original. Sprovela sam neformalnu anketu među Amerikancima za koje znam da ih zanima književnost za decu i niko od njih nije došao do Kolodijeve knjige pre nego što su videli Diznijev crtani. Isto važi i za mene.
U Diznijevom studiju su na projekat od samog početka gledali kao na problem. Volta Diznija brinulo je da Kolodijev Pinokio nije bio dovoljno privlačan da bi bio junak filma njegove kompanije. I zaista je u jednom trenutku, u ranoj fazi produkcije, stopirao rad na filmu da bi scenaristi mogli da unesu izmene u priču. (Mnogi od umetnika uključenih u taj projekat prebačeni su da rade Fantaziju, nastajalu u to vreme).
Ali kada je Dizni konačno ocenio da je film postavljen na noge, sa samopouzdanjem je nastavio rad na njemu. Uvek sklon hazardu, film je ispunio bleštavilom. Posebno atraktivan bio je rad nove višeplanske kamere, koju su razvili Diznijevi tehničari, a mogla je istovremeno da snima kadrove koji su udaljeni tri, pet ili 12 puta: selo se budi, ptice kruže oko crkvenog tornja, kuvar grabi vekne hleba, deca idu u školu.
Čak i danas, kada je film stariji od 80 godina, a u međuvremenu smo videli brojne filmske čarolije, ovi kadrovi oduzimaju dah. Svako kome zafali porcija patriotskog ponosa trebalo bi da pogleda Ponjo (2008) Gibli studija, čuvenog japanskog studija za animaciju, i vidi koliko su umetnici odatle, crtajući cunami u tom filmu, očigledno naučili iz bure i oluje koju pokreće kit (Diznijevci su doradili Kolodijevog morskog psa) kada otkrije da mu, uprkos očekivanjima, Pinokio i Đepeto neće biti večera.
Istovremeno su brojni prefinjeniji ljudi primetili da je Dizni premestio Pinokija iz siromašne, prašnjave Italije na čisto, blistavo mesto koje liči na Tirol (Pinokio nosi alpski šeširić s percetom), a da je Đepetova radionica, skromna šupica, doživela renoviranje. Sad je to veliki, prostran studio pun divnih satova sa kukavicama na kojima vešto izrezbarene figure (majka, pijanac, petao iz zadnjeg dvorišta) svakog punog sata izlaze kroz vratanca i izvode kratke komade.
Mnogim filmofilima su se satovi dopali, ali su neki ljudi počeli i da se žale zbog buržoazifikacije, ili diznifikacije, da iskoristim reč iz decenije kasnije. Prve su na žalbenoj listi bile promene na junaku. Pinokio više nije bio mršava stvarčica čudnog izgleda sa šiljatim šeširom, kakav se može videti u prvim ilustrovanim izdanjima Kolodijevog teksta. Sad je bio rumeni bucmasti momčić koji govori kao Širli Templ i nikad ne želi da bilo kome učini nešto nažao. I što je najvažnije, nije se pretvorio u samozadovoljnog “pravod dečaka” kakvim je Kolodi napravio na kraju knjige. On se prosto pretvorio u slatkog mališana skoro identičnog onom slatkom lutku kakav je bio i pre, ali sa mesom i tetivama koje mu drže udove umesto šrafova.
Vremenom se antidiznijevski hor dobio nove članove, ali pre iz redova folklorista nego istoričara filma. Neki proučavaoci bajki i dalje gledaju na Diznija kao na neku vrstu javne pretnje. Marksistički kritičar Džek Zajps napisao je da se Dizni prema bajkama odnosi onako kako se u bajkama roditelji zlostavljači odnose prema deci, ali danas mnogi od autora tekstova o filmu izgleda prihvataju sentimentalnost i polet Diznijevih filmova jednostavno kao deo prošlosti: staromodni su, ali ne i neprijatelji istine.
Uticaj Diznijevog filma može se videti u desetinama verzija Pinokija koje su usledile. Snimljena je 1972. godine italijanska mini serija sa Đinom Lolobriđidom kao Modrokosom Vilom! Američki TV film iz 2000. godine predstavio je Džuliju Luj-Drajfus kao Vilu. Postoji i pornografska verzija iz 1971. godine, Pinokijeve erotske avanture, navodno kultni klasik. Neki ljudi kažu i da je AI Stivena Spilberga iz 2001. zapravo takođe Pinokio. Sledeće godine pojavila se još jedna verzija, ovaj put u režiji Roberta Beninjija, omiljenog italijanskog lakrdijaša, koji je i igrao Pinokija.
Beninji je naglasio fantastiku. Zahvaljujući kompjuterskoj animaciji, kočije u početnoj sceni vuče nešto što liči na pet stotina belih pacova. A to nije bio jedini specijalni efekat. Za ovaj film kaže se da je najskuplji film ikad snimljen u Italiji. Ali ceo poduhvat bio je spakovan uz Beninjijevu skoro pa histeričnu ideju komične glume, što obuhvata i njegovo budalasanje, gestikulaciju i skakutanje naokolo kao da mu je neko zapalio stopala. Ovaj film dobio je neke od najgorih kritika u istoriji filmske kritike.
To izgleda nikoga nije obeshrabrilo. Dobili smo 2019. godine Pinokija Matea Garonea, poznatog po njegovim nepokolebljivo neo-neorealističkim filmovima, pre svega po Gomori o napolitanskoj mafiji, ali reditelja koji je snimio i neke uzbudljive filmske bajke. Njegov igrani Pinokio došao mu je iz podsvesti. Ispričao je novinarima da je prvi put nacrtao priču o Pinokiju kad mu je bilo šest godina. Njegov film razrešio je problem, neizbežan u igranim filmovima, kako predstaviti junaka koji je pola ljudsko biće, a pola konstrukcija.
Stvaraoci Frankenštajna iz 1931. godine suočili su se sa istom poteškoćom, ali su oni imali Borisa Karlofa, veterana glume, dok se Garone, birajući glumce za Pinokija, odlučio za dete, Federika Jelapija, koji, iako je imao ponešto iskustva sa televizije, bio tek osmogodišnjak. Jelapi je, međutim, bio dovoljno profesionalan da izdrži svakodnevnu trosatnu sesiju u šminkernici neophodnu da bi bio pretvoren u spoj dečaka i komada drveta. (I opet, setite se nadrealizma.) Ovladao je onim što je bila ključna Garoneova zamisao: lice koje je bezizražajno, ali sa donekle primetnim osećanjima ispod drveta. Kad njegov Pinokio slaže, njegov nos poraste, ali tako da je to organski, fizički, skoro bolno. A onda, opet taj bol, detlići su sleteli na njegov nos i iskljuvali ga tako da bude opet normalne veličine.
I sve vreme je mali Jelapi hodao po oštrici brijača između ljudskog i drvenog. Garone je, što je dirljivo, pozvao Beninjija da igra po godinama odgovarajućeg Đepeta, a Beninji je bio onoliko dobar kao brižni otac koliko je bio loš kao nestašni lutak. Jelapi je pričao u intervjuima koliko mu se sviđalo to što radi sa Beninjijem. Beninji mu je, kazao je, svakog dana na snimanju pokazivao cake i smišljao načine da ga zabavlja.
Zahvaljujući kovidu-19, više od jednog novog Pinokija leži na polici. Kompanija Dizni napravila je igranu-plus-kompjuterski-animiranu verziju svog čuvenog crtaća, kao što je uradila i Lepoticu i zver. Robert Zemekis (Povratak u budućnost) je režirao, a igrala je ekipa zvezda, među kojima je i Kigan-Majkl Ki, tumač besa Baraka Obame, kao Lisica, i Lorejn Brako napuklog glasa kao Sofija Galeb, lik koga nema u originalnoj priči, ali je očigledno dopisan samo zato da bi Zemekis mogao da uposli Brakovu. Kad smo kod toga, Zemekisov Đepeto je Tom Henks, američki tata.
Još jedan Pinokio je na putu kao stop-moušn animirani mjuzikl bezobalno maštovitog meksičkog direktora Giljerma del Tora. Poput Garonea, i on je rekao da ga je priča osvojila kad je bio dete. Kruže glasine i o još jednoj verziji u radu, a režira je Ron Hauard, sa Robertom Daunijem Džuniorom u glavnoj ulozi.
Zamisli to! Još tri Pinokija! Zapitao bi se čovek zašto mršava, neugledna marioneta zadobija toliko pažnje. Ali su mi istoričari filma rekli da klasični kraj filma znači stvaranje ili ponovno okupljanje porodice. Zapravo, to i nije trebalo da bude film. Mnogi Šekspirovi komadi uklapaju se u formulu, kao i mnogi romani iz 19. i ranog 20. veka. Džejn Ejr, Dejvid Koperfild, Hak Fin, Antonija Šimerda – svi potiču iz gadno razorenih porodica. Mrtvi očevi, mrtve majke, nema kuće, nema večere. Fikcija, sa drugačijom vrstom ljubavnih priča, dolazi da izleči rane koje nanosi život. Ili bar to pokušava.
Piše: Džoan Akočela
Izvor: The New Yorker
Prevod: Matija Jovandić