Kako je Olga Tokarčuk napisala “Knjige Jakovljeve” (I deo) Nobelovka Olga Tokarčuk piše o procesu otkrivanja, skupljanja građe i pristupa pisanju romana o Jakovu Franku. “Knjige Jakovljeve” napisane u odbranu heterodoksije postaće njen magnum opus i globalni hit.

Objavljena 2014. godine u Poljskoj, roman Knjige Jakovljeve predstavlja prikaz lika i dela Jakova Franka, mistika iz XVIII koji je za sebe tvrdio da je mesija i u čijem jeretičkom učenju je autorka Olga Tokarčuk videla vitalni deo  religijskog života i učenja generalno. Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Kako slučajnosti vode do neočekivanih posledica u formi knjige

 

Najpre je tu Nowe Ateny (Nova Atina), oca Benedikta Hmelovskog, u divnom izdanju Marije i Jana Lipskog, koje sam čitala u delovima celog detinjstva i mladosti. Godinama kasnije, u jesen 1997., bila sam negde u nekoj knjižari i iskopala čudnu publikaciju koja se sastojala od dve sveske, velikog, nezgrapnog formata sa sjajnim plavim koricama. To je bila knjiga Księga Słów Pańskich (objavljena na engleskom pod imenom Zbirka reči Gospodnjih (The Collection of the Words of the Lord), predavanja Jakova Franka (iako je više voleo reč „ćaskanja“) koju je uredio Jan Doktor.

Celu zimu sam je polako čitala, pasus po pasus, čudeći se sve više i više. Do Božića sam skupila čitavu gomilu knjiga. Narednog proleća bila je tu posebna polica za knjige koja će se širiti narednih nekoliko godina. Nisam planirala da napišem knjigu o Franku; ovo je bio deo mojih „privatnih” studija, duga i nepokolebljiva fascinacija svakom vrstom heterodoksije, bilo čime što se ne uklapa u kanon ili štrči van uobičajenih granica, bilo kakvom pobunom ili ustankom koji se staje licem u lice sa ustaljenim normama.

Istorija Jakova Franka je toliko zapanjujuća da je teško poverovati da se to zaista dogodilo. Ukratko, to je priča o velikoj grupi Jevreja iz XVIII veka iz Podolije (danas deo jugozapadne Ukrajine) koji su bili sledbenici učenja kabaliste, rabina i samoproglašenog Mesije Šabetaja Cvija iz XVII veka i koji su postali sledbenici Jakova Franka, trgovca koji je u nekada praktikovao islam, a zatim naredio grupi, uz veliku pompu, da pređe u katoličanstvo.

Osumnjičen za jeres, Frank je bio zatvoren trinaest godina u tvrđavi Jasna Gora, sve dok ga u vreme Barske konfederacije (udruženja poljskih plemića koji su branili zemlju od rastućeg ruskog uticaja) nisu oslobodile ruske trupe te je tako iskoristio haos u zemlji da se probije do Brna u Moravskoj. Sa oreolom jevrejskog mistika, nekoliko godina je bio dobar prijatelj cara Josifa II i čovek od poverenja njegove majke Marije Terezije. Kada je izgubio carevu naklonost, Frank i cela njegova družina preselili su se u Ofenbah na Majni, gde je napravio ogroman dvorac koji je služio kao verski centar. Nekoliko godina kasnije, umro je kao poljski baron. Njegovi sledbenici su se vratili u Poljsku, gde su se uklopili u sve jaču poljsku buržoaziju i intelektualce.

Ovo je samo površina burne istorije Jakova Franka, koja ima nekoliko dubljih dimenzija. Iznad svega, ona dokumentuje rast i širenje najveće i „najzlokobnije i obmanjujuće“ jeresi u okrilju judaizma, kako je napisao Geršom Šolem. Ovaj eminentni naučnik nije pokušao da prikrije svoje emocije karakterišući Franka kao zlokobnu, zlonamernu figuru koja forsira nihilističku doktrinu. Istovremeno, on nije mogao da porekne da Zbirka reči Gospodnjih, to „najjedinstvenije od svih svetih jevanđelja“, poseduje ogroman polet i moć mašte. Istorija grupe ljudi inspirisanih svojom neverovatnom odlučnošću da krenu na dramatično putovanje, rizikujući svoj identitet i izlažući se duhovnoj, ali i političkoj opasnosti, apsolutna je senzacija. Ako uzmemo u obzir i Frankov uporni, iako na kraju neuspešan poduhvat da uspostavi sopstvenu donekle nezavisnu teritoriju unutar granica poljskog kraljevstva, možemo reći da je to bila neka vrsta protocionizma.

Frank i njegovi sledbenici izveli su multilateralnu, višeslojnu pobunu i zavadili se sa svima.

Teško mi je da poverujem da je ova neverovatna, jedinstvena priča tako brzo zaboravljena, ali napori samih Frankovih potomaka da prikriju svoje poreklo u neprijateljskom, sumnjivom i često antisemitskom okruženju bili su očigledno efikasni. Osim monografije Aleksandra Kraušara Frank i poljski frankisti objavljene 1895. godine, nekoliko vekova nije se pojavilo ozbiljnije, sveobuhvatno istorijsko delo, sve dok Jan Doktor nije pristupio ovoj temi na naučni način, dok su se Andržej Žulavski i Krištof Rutkovski bavili Frankom kroz književna dela; prvi u knjizi Molivda (Molivda, 1994) drugi u knjizi Kościół Świętego Rocha. Przepowieściach (Crkva Svetog Roka: Proročanstva, 2001).

Kasnije, kada sam već napisala Knjige Jakovljeve, pojavilo se odlično, fundamentalno delo Pavla Maciejka, Mešovita množina. Jakov Frank i pokret, 1755-1816 (2011), koji sam obilno koristila. Ali sve u svemu, ne postoji mnogo toga napisanog o ovoj temi, s obzirom na njen značaj. Uticaj frankizma na poljsku kulturu je ogroman i tek treba da bude u potpunosti istražen. U ovom trenutku se čini nesumnjivim da je Frankova doktrina u svom prilično ezoteričnom obliku uticala na ideje poljskog romantizma (naročito na poeziju Adama Mickjeviča), i na taj način dala značajan doprinos temeljima poljskog osećanja nacionalnog identiteta.

Ubrzo sam primetila da ova istorija povremeno poprima neku vrstu ogorčene, ali nenamerno apsurdne komedije, sa nekim iznenađujućim obrtima radnje preuzetim direktno iz operete. Beskrajni quid pro quo, igranje uloga, poziranje, višejezični kontekst koji lako dovodi do nesporazuma, živopisni likovi — sve je to zahtevalo literarni okvir, epski medij pripovedanja. Kada sam došla do toga da sam ispisivala poluvekovne avanture Franka i njegovih drugova na dugačkoj rolni sivog papira, shvatila sam koliko je njihova priča puna hrabrosti. Takođe sam prestala da ih doživljavam kao mračne ili zloslutne sektaše. Umesto toga, uvidela sam univerzalnu priču o ljudima u samom srcu feudalnog društva punog podela, raslojavanja i predrasuda – o svetu čvrsto zatvorenom – koji instinktivno teže emancipaciji. Frank i njegovi sledbenici izveli su multilateralnu, višeslojnu pobunu i zavadili se sa svima.

Frank je svakako bio harizmatičan, i kao takav je bio i pomalo psihopata. Imao je snažnu ličnost, inteligenciju i šarm, kojim je osvajao i ljude i iz visokih i iz niskih slojeva. Teško je razumeti ovakvu ličnost čitajući samo njegove ponekad nespretno napisane parabole i bajke, ali to je bila forma u kojoj se obično obraćao svojim sledbenicima.

Iz ovih tekstova nastaje ambivalentna figura: nemilosrdna, ali i osetljiva, nepredvidljiva, ali istovremeno pažljiva. Luda, ali i poslovna i pragmatična. On je varalica – šarmer i prevarant. Dugo sam imala problema da razumem kako takva osoba funkcioniše, i nažalost nije mi mnogo toga pružilo čitanje o vođama sekti. Konačno — neka mi se oprosti — počela sam krišom da ispitujem svoje psihopatske/harizmatične prijatelje, šačicu svojih ličnih poznanika oba pola, pokušavajući da shvatim šta se krije iza snage njihove ubedljivosti i njihove sposobnosti da oko sebe stvore pratnju, lojalne kompanjone. Ali ni ovo nije bilo od pomoći. Nisam znala kako da se sa empatijom nosim sa ovom ličnošću, nisam mogla da je razumem. Zato sam odlučila da predstavim Jakova Franka očima drugih ljudi, ne usuđujući se da mu priđem preblizu, mada što sam duže bila povezana s njim, sve više je izazivao moje simpatije.

Pozitivna strana heterodoksije ili zašto me privlači jeres

Mislim da se istinite priče o istorijskim ličnostima kreću paralelnim stazama koje se retko ukrštaju.

Rekla bih da je jedan od ovih tragova na vidiku — onaj koji opisuju mediji i istorijske knjige. Primamljivo je slediti primer oca Benedikta Hmelovskog i pozvati se na poljsku frazu koja najbolje objašnjava očigledno: koń jaki jest, każdy widzi, što doslovno znači, „konj je onakav kakvim ga svi vide“ — svet je onakav kakvim ga svi vide. Ovo je zvanična, potpuno vidljiva realnost, pažljivo razmatrana, koja je više puta dogovorena. Tu se sklapa mir, sklapaju savezi i stvari su onakve kakve izgledaju. Bar neko vreme ovde su na snazi teorije koje daju savršeno objašnjenje šta je šta i šta to znači. Bog je dobar i milostiv, ali beskrajno strpljiv prema sitnim ljudskim delima koja izazivaju patnju. Svet je kao kutija puna pregrada, gde sve ima svoje mesto. A čak i kada nastane haos, nered se brzo sredi i sve se vrati na otprilike isto mesto.

Heterodoksija dokazuje postojanje zdravog duha, osnovne metafizičke inteligencije koja se može dati jednostavnim, ne nužno obrazovanim ljudima.

U drugoj traci nalazi se, inferiorno i skriveno konsenzusom, veliko istorijsko neznanje, u kome leže prigušeni bes i očaj, i gde preovlađuje beskrajno nezadovoljstvo svetom i njegovim sistemima. Ovde ljudska bića neprestano prkose kreaciji, ukazujući na njenuu apsurdnost i besmislenost. Oni sumnjaju. Oni se ne slažu. Oni postavljaju pitanja. Oni se bune. Ova prigušena, radikalna alternativa povremeno izbija na svetlost dana i uznemirava svetlu stranu, koja je na kraju sigurna da je u pravu, i davi se u samozadovoljstvu i ponosu. Odatle dolazi svaka heterodoksija. Tu nalazimo mračno ogledalo u kome se sve što je opšteprihvaćeno, zvanično i očigledno pretvara u grimasu, košmar, nešto apsurdno i groteskno.

Alfred Nort Vajthed je rekao da je religija najdublji oblik odanosti svetu. Dodala bih da je jeres najdublji oblik protesta protiv toga. Svaka vrsta jeresi nudi ideju za promenu sveta. Dekonstrukcija obavezujuće vere odmah dovodi do novih načina života i postojanja društva, ovladavanja starim pogledima na svet i zamene novima. Pojava jeresi je uvek revolucionarna i uvek strašna. To je kraj sveta, stoga metafora Poslednjeg suda često prati verske revolucije. Opasna stvar kod jeresi nije to što se Bog shvata na drugačiji način; opasnost zapravo nema nikakve veze sa teologijom. Pre se radi o tome da promena percepcije religioznog poretka jeste način dovođenja u pitanje celokupnog ljudskog poretka, način podrivanja očigledne prirode zakona koji su na snazi, i zato tako često dovodi do pobune.

Frankistička jeres bila je duboko ukorenjena u tradiciji jevrejskog gnosticizma, ali joj hrišćanski elementi nisu bili strani. Gnosa je starija od hrišćanstva, a možda i od judaizma. To je specifično religiozno stanje uma koje u potpunosti dovodi u pitanje udobno mesto ljudskog bića u svetu, koje pokazuje da je ono neprijateljsko i nehumano, ili u najboljem slučaju ravnodušno. Gnosticizam je moćan, zlokobni akord koji se kroz istoriju svira skupa uz svetla, vesela treperenja zvaničnih religija, u kojima je Bog dobar i nagrađuje dobra dela.

Heterodoksni um je nemiran i tragajući, hrabar je i željan eksperimentisanja. Heterodoksija dokazuje postojanje zdravog duha, osnovne metafizičke inteligencije koja se može dati jednostavnim, ne nužno obrazovanim ljudima. Ali jeres se pojavljuje samo tamo gde je vera zaista jaka, gde se shvata ozbiljno i duboko doživljava na svakodnevnom nivou. Zato bih rekla suprotno, da je svaka religija koja se mora boriti sa verskom heterodoksnošću srećna. Hvata se ukoštac, što ne znači isto što i boriti se i uništavati.

Iskorenjivanje jeresi je kao odsecanje sebe od izvora sopstvene snage i prebacivanje u ler. To je kao popločavanje rezervoara sveže vode i samo vode za piće koja cirkuliše unutar zatvorenog sistema. U Poljskoj sam uvek osećala nedostatak dobre, čvrste jeresi, pa me je neočekivana pojava Jakova Franka i njegovo shvatanje Bogorodice iz Jasne Gore kao inkarnacije Šehine učinilo spremnom za pisanje.

Izvor: calvertjournal.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i predavanje Olge Tukarčuk povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *