I priroda je pevala o antifašizmu (“Prilike”, Euđenio Montale)

SHARE:

„Prilike” su druga Montaleova pesnička zbirka, koju je Einaudi objavio 1939. Sadrži pesme koje su nastajale između 1928. i 1939. godine. Zbirka će u ponovljenim izdanjima zadobijati i druge oblike, s obzirom na modifikacije i dopune kojima je Montale bio itekako sklon.

U poređenju sa prvom knjigom, „Sipine kosti”, neke promene u lirskim rešenjima namah su vidljive: od poezije ligurskog pejzaža prelazi se (dobrim delom zahvaljujući tome što se Montale preselio u Firencu1927) na tekstove koji se više fokusiraju na figuru voljene žene koja postaje amblematičan lik Montaleove poezije. Klitija/Irma istovremeno raspolaže osobinama stvarne žene, spasiteljke, ali i anđeoske figure koja, podsećajući na stilnovističku tradiciju, za pesnikapostaje poslednje sidro spasa od istorijske i lične katastrofe. Motiv spasenja kroz ljubav koja ga, bar delimično, izuzima iz uslova samoće, biće dalje razvijan u sledećoj zbirci, „Oluji”. Međutim, u „Prilikama” čak i spoljna, referentna stvarnost igra važnu ulogu: montalijanski pesimizam (koji gotovo poprima obilježja egzistencijalističke filozofije) razvija se dalje, prihvatajući već stvarnu disharmoniju sveta i života.

Ovaj introspektivni pokret prevodi se u složenije i „teže” pevanje od onog iz prethodne zbirke: često stvarni predmeti koje pesnik evocira (vrativši se na ideju o objektivnom korelativu engleskog pesnika T S Eliota, pri čemu neki predmeti postaju neposredan povod za razmatranje određene emocije) su simboli ili nijanse aluzije koja nastoji da stvori oblik koji izražava pesnikovo unutrašnje stanje. Na stilskom nivou, Montaleov složeniji pesnički izbor ogleda se u upečatljivoj upotrebi neuobičajenih i retkih izraza, složenijoj i često „slomljenoj” sintaksi, opkoračenjima i složenijih metafora u vezi sa ženskom figurom.

Naslov prati i hronološka odrednica (1928–1939), postavljena da označi datum događanja i stvaranja „idealne” kompozicije tekstova. Autorskom namerom, „Prilike” u stvari predstavljaju pravi poetički „drugi deo”, posteriorno i posledično mesto „Sipinih kostiju”. U prvoj knjizi, pesnikov ego kreće se u halucininantnom i inertnom svetu, postavljen između etičko-filozofskog istraživanja i „lošeg života”. U „Prilikama” se dominantan lirski glas pojavljuje u drugom licu množine, izobličujući poetsku perspektivu „Sipinih kostiju” i predstavljajući subjektivitet (često usamljen i zatvoren u sebi) „zla života” koje karakteriše prvu zbirku iz 1925. iskosa. „Prilike” bi mogle biti definisane i kao veoma retka i posebna vrsta ljubavne pesmarice: postoji tendencija da se različite žene koje nadahnjuju Montaleovu poeziju stapaju u jednu ženu-anđela, paradoksalno spajajući religiozne i spasonosne vrednosti sa osećajem nenadoknadivih gubitaka.

Ovaj emocionalni i filozofski zamah izražava se kroz poetiku predmeta (ili „objektivne korelative” eliotovske poetike) koja je ključna za iščitavanje „Prilika”. Sam Montale je razjasnio važnost ovoga: „[…] bilo je potrebno izraziti predmet i ćutati o mogućnostima daljih značenja. To je novi način […] da čitalac bude uronjen in medias res, potpuno primivši namere kao objektivne rezultate.”

U raznim pesmama naizgled uobičajeni predmeti ili situacije pokreću takozvani „privilegovani trenutak”, stanje milosti u kojem pesnik stvarnost poznaje na autentičniji način i gotovo magično evocira sećanje na odsutnu ženu.

U osnovi te poetike su i savremeni i drevni modeli: Danteova duhovna poezija, korelativno-objektivno tačno Eliota i Ezre Pounda, tradicija engleske metafizičke poezije, od Džona Dona i Šekspira do Ričarda Brauninga. U „Prilikama” Montale razrađuje i usavršava ovu liniju poetike, kako bi stekao književni stil koji je u isto vreme i „nov” i veoma tradicijski ukorenjen, kojim bi mogao da prenosi egzistencijalnu situaciju (teške godine fašističke diktature i predstojeće tragedije rata) neki način vrlo udaljen od onog iz „Sipinih kostiju”. Evokacija ljubljene tako je povezana sa tačnim predmetima, kao što je bleskanje tankera za ulje (u „Kući carinikâ”) ili kucanje detlića (u „Korespodencijama”).

Iza poetike objekata može se sagledati i Montaleova poetika: on se ne zadovoljava dvorskom retorikom, odbacuje „laku” simboliku hermetike i sledi „tačnu”, a ne apsolutnu istinu. Stil „Prilika” je, dakle, zahtevan, posebno sa sintaktičkog stanovišta: kroz gomilanja, elipse i ostale postupke Montale gradi ritmičku i koncentrisanu poeziju, koja svoj vrhunac dostiže u „Motetima”. U ovih dvadeset kratkih pesama, skraćeni opisi situacija i predmeta dopunjeni su aforističkim prosuđivanjima, to jest „maksimama” filozofske mere, u kojima autor pokušava da sažme svoju pesimističku viziju sveta. Rezultat je izuzetno dragocen i šifrovan stil. Sintaksa se često zasniva na dijalogu sa „lirskim ti”: otuda učestala upotreba pitanja i strategija za uključivanje sagovornika u govor (na primer u Motetu I, stih 1: „Znate: moram da pričam sa vama, a ne mogu”).

Kada je reč o prostorima koji čine „pozadinu” njegove poezije, Montale odustaje od suvog ligurskog pejzaža – gotovo dominantnog u „Sipinim kostima” – u korist raznolikih nacionalnih i evropskih prostora:Pariz („Bivo”), Bavarska ( „Lindau”), Engleska („Eastbourne”), Toskana („Vreme u Belosgvardu”, „Nove stance”). Diverzifikacijom mesta Montale želi da uprostori sveukupni smisao kontinenta i humanističke civilizacije, istovremeno istražujući njegove etičke i kognitivne mogućnosti i ograničenja. Kroz vrlo precizne prostorne reference, pesnik dovodi u pitanje „kulturnu”, kao i fizičku geografiju.

Objavljivanje „Prilika” ne označava samo promenu poetike, već ima i konkretne posledicena Montaleovu slavu i uspeh. Mnogičitaoci prepoznaju se u „odgovoru” koji je knjiga pružila na tragediju rata. Težak stil i zatvaranje u dimenziju ličnog su sredstvo za odbranu sebe, ali i napadanje: ovaj „posvećenički”, ali i humanistički i buržoaski stav, omogućiće da se Montaleova poetska mitologija uznese na nivo od civilizacijskog značaja.

Uprkos izvesnim nejasnoćama (a možda čak i zbog njih), Montaleova reč izrazila je, sve u svemu, apsolutno nezadovoljstvo i velika stremljenja. U svojoj poeziji nije predvidio poziciju bezuslovne predaje takozvanim silama zla, već neiscrpnu potragu za svakim minimalnim odsjajem svetlosti koji bi dao snagu životu.

Tekst: Boris Antić