Holden Kofild kao melanholični genije – 70 godina romana Lovac u žitu (II deo) Lovac u žitu predstavlja knjigu koja je temeljno promenila ideju o američkoj književnosti i koja je uvela do tada neviđenog protagonistu. Ali kakva je, nakon sedam decenija, savremena recepcija ovog kultnog naslova?

Selindžer je veći deo rata proveo sa 4. pešadijskom divizijom, gde je bio u kontraobaveštajnoj jedinici. Sleteo je na plažu Juta u petom satu Dan D invazije, a završio je usred nekih od najkrvavijih borbi za oslobođenje – u šumi Hurtgen, a zatim u Ardenskoj bici, u zimu 1944. godine. Četvrta divizija pretrpela je strašne žrtve u tim akcijama, a Selindžer je, prema njegovom sopstvenom priznanju, u pismima koja je tada pisao, doživeo traumu. Borio se jedanaest meseci tokom napredovanja ka Berlinu, a u leto 1945, posle nemačke predaje, izgleda da je doživeo nervni slom. Prijavio se u vojnu bolnicu u Nirnbergu. Ubrzo nakon što je pušten, dok je još bio u Evropi, napisao je prvu priču u kojoj je narator bio sam Holden Kofild, pravi početak romana Lovac u žitu. Priča se zvala „Lud sam“. (Objavljeno je u Collier-u u decembru 1945.)

„Savršen dan za banana-ribe“, objavljen nešto više od dve godine kasnije, priča je koja je istovremeno i uvela Simura Glasa, najstarijeg i verovatno najnadarenijeg od sve dece Glasovih, i dokrajčila ga, pošto je Selindžer učinio da se Simur ubije na poslenjoj stranici. Ako Simura znamo samo iz kasnijih priča o sagi o porodici Glas, u kojoj se on pojavljuje kao neka vrsta sveca – „Frani“ i „Dižite visoko krovnu gredu, tesari“ (obe objavljene u “Njujorkeru” 1955), „Zui “(1957), „Simur: Uvod “ (1959) i„ Hapvort 16, 1924“ (1965), poslednje objavljeno Selindžerovo delo – verovatno ćemo pretpostaviti da se ubio jer ga je glupost sveta izludela. Ali u „Savršenom danu za banana-ribe “ jasno je da se Simur ubija jer ga je rat izludeo. Upravo je otpušten iz vojne bolnice i njegovo ponašanje u priči nije ni ponašanje sveca, ni ponašanje vizionara, niti ekscentrika; on se ponaša otkačeno, a na kraju i psihotično. Simur je ratna žrtva. Što je i mnogo očiglednije neimenovani protagnosta priče “Za Esme – sa ljubavlju i mučninom”, američki vojnik s kojim se trinaestogodišnja Engleskinja sprijateljila neposredno pre nego što on dolazi da učestvuje u operaciji Dan D. Lovac u žitu bio je najprodavaniji kada je izašao 1951. godine, ali njegov prijem kao neke važne kulturne pojave dogodio se tek sredinom pedesetih, kada su ljudi počeli da govore o „otuđenju“ i „konformizmu“ i „mladalačkoj kulturi “ – vreme Ginzbergovog Jauka, Buntovnika bez razloga i prvih ploča Elvisa Preslija. Ali Lovac u žitu nije roman o pedesetima; to je roman o četrdesetima. I on ne predstavlja slavljenje mladosti. To je knjiga o gubitku i o tome kako je na svetu sve krenulo po zlu.

Selindžerovo povlačenje jedna je od stvari koja stoji iza, na primer, transformacije Holdena Kofilda od književnog junaka u kulturnog heroja. To je potpomoglo uverenju da je Holdenova nesreća manje lična nego što se čini – da je to zaista bila neka vrsta protesta protiv modernog života.

Sredinom pedesetih, Selindžer je nestao u svojoj zečjoj rupi u Nju Hempširu. To što je “Njujorker” odbio Lovca u žitu jednostavno nije na njega kao pisca ostavilo nikakve posledice. Nakon što je kritikovan što je stvorio porodicu sa četvoro preterano zrele dece i što je pisao u stilu koji je sam skrenuo pažnju na sebe, stvorio je porodicu sa sedmoro preterano zrele dece, kao i radove vrhunskog književnog egzibicionizma u pričama “Zui” i “Simor”.

„Zui “ i „Simur“ su egzibicionistički tekstovi, jer se emocionalna struja koja pokreće likove otkačila od svega što im se stvarno dogodilo. Nije ih trauma ili tuga bacila u stanje povišenog intenziteta. Oni samo jesu u stanju većeg intenziteta. U filmu Freni, duhovna kriza Freni Glas je neka vrsta paravana koji štiti prilično prizemnu okolnost da ju je trudnom učinio čovek za kojeg shvata da će celog život ostati nadmeni engleski major. Ali u „Zui“, priči objavljenoj dve godine kasnije, Frenina duhovna kriza je istinska, jer je očigledno da su duhovne krize cena koja se plaća za bivanje Glasom u ovom zlom svetu. Nema nagoveštaja trudnoće. Umesto toga dobijamo Simurovu Debelu damu. Posle 1955. Selindžer je prestao da piše priče, u konvencionalnom smislu. Kao da je izgubio interesovanje za prozu kao umetničku formu – možda je mislio da postoji nešto manipulativno ili neistinito u vezi sa književnim sredstvima i autorskom kontrolom. Njegovo prisustvo je počelo da se rastvara u svetu njegovog stvaranja. Pustio je da lutke preuzmu pozorište.

“Njujorker” je bez problema objavio “Zui” (koja i dalje predstavlja najdužu prozu koju je ikada objavio) i „Simur“. Čini se da je časopis preboleo svoju zabrinutost zbog verodostojnosti i transparentnosti. Selindžer je promenio estetiku “Njujorkera”, u vreme kada je ta estetika bila zlatni standard kratke priče, i to je jedan dokaz o uticaju koji je imao na američko pisanje. Ima ih još mnogo. Rane priče Filipa Rota, sakupljene u knjizi Zbogom, Kolumbo, imaju nešto od Selindžerovog glasa i komičnog tajminga, i teško je čitati Rotove kasnije smešne, ćudljive, žalobne monologe, bez da zamislimo Holdena Kofilda i Zui Glas i njihovo predačko prisustvo.

Krajnji proizvod idealnog prepisivanja od Selindžera nije Selindžerova priča. To je sam Selindžer. Da biste prepisali priču o Holdenu Kofildu, takođe morate postati melanholični genije. Morate biti svoj kralj tuge.

Ipak, Rot nije pokušavao da kopira roman Lovac u žitu. Potpuni nedostatak ironije kod Selindžera teško da bi ga mogao privući. Ali drugi pisci su pokušali, najmanje jedan u svakoj deceniji otkad se pojavio. Silvija Plat je napravila verziju za devojčice u knjizi Stakleno zvono (1963); Hanter Tompson je to učinio za ljude koji nisu mogli da veruju da je Nikson predsednik, a Džim Morison mrtav, u Paranoji u Las Vegasu; Srcelomno delo zapanjujućeg genija Dejva Eždersa (2000) je MTV-jeva varijanta. Mnoge knjige u kojima su predstavljeni zanimljivo nesrećni mladi ljudi objavljene su nakon Lovca u žitu, a neke od njih napisali su ljudi koji su Selindžera nesumnjivo smatrali uzorom koji je na njih izvršio uticaj. Ali to ne znači da te knjige kopiraju Lovca u žitu. Lestvica je postavljena znatno više od toga, a razlog ima veze sa Selindžerovom mistikom.

Zašto je Selindžer odlučio da se skloni od javnosti, a zatim i iz štampe, njegova je stvar i verovatno ne bi trebalo da ima nikakve veze sa načinom na koji ljudi čitaju dela koje je objavio. Ali ima. Čitaoci ne mogu da se suzdrže. Selindžerovo povlačenje jedna je od stvari koja stoji iza, na primer, transformacije Holdena Kofilda od književnog junaka u kulturnog heroja. To je potpomoglo uverenju da je Holdenova nesreća manje lična nego što se čini – da je to zaista bila neka vrsta protesta protiv modernog života. Takođe je pomoglo potvrđivanju utiska, potpomognutog Selindžerovim kasnijim ponašanjem, da nema razlike između njega i njegovih likova – da ako naletite na Selindžera u pošti Korniš, u Nju Hempširu (što je izgleda bilo mesto gde su njegovi progonitelji najčešće naletali na njega) bilo bi doslovno kao da naletite na Holdena Kofilda ili Simora Glasa. Time što se povlačio, Selindžer je davao glamur svojim neprilagođenim junacima, jer da bi bio otpadnik koji piše kao Dž.D. Selindžer – Holden Kofild koji objavljuje u “Njujorkeru” – zaista se mora biti glamurozan.

Zbog toga je pripovedač u romana koji prepisuju od Lovca u žitu uvek pisac koji piše za magazine. To je naravno i autor koji prepisuje od Lovca u žitu, a autor i pripovedač su skoro u dlaku isti. Model pripovedača više nije Holden Kofild. I ne radi se o tome da se zamišlja da je Dž.D. Selindžer kao Holden Kofil. Za autora se zamišlja da je kao Dž. D. Selindžer za kojeg se zamišlja da je kao Holden Kofild. Drugim rečima, ne možete da prepisujete od Lovca u žitu jednostavno pripovedajući priču o nesrećnom tinejdžeru i ažurirajući kulturološke reference, ili premeštajući događaje u drugi grad ili menjajući pol glavnog junaka. Morate reprodukovati Selindžerovu mistiku, jer je mistika postala deo onoga što je Lovac u žitu. Krajnji proizvod idealnog prepisivanja od Selindžera nije Selindžerova priča. To je sam Selindžer. Da biste prepisali priču o Holdenu Kofildu, takođe morate postati melanholični genije. Morate biti svoj kralj tuge.

Catcher in the Rye" short film on Behance

Knjiga koja se na neki način čini najbližom Selindžerovoj je knjiga Silvije Plat. Ona je pripadala prvoj generaciji čitača Lovca u žitu. Pročitala ga je pre 1953. godine, kada je provela deo leta u Njujorku kao dvadesetogodišnja pripravnica u časopisu “Madmazel”. (Kada je stigla u časopis, tražila je da joj daju da radi intervju sa Selindžerom, čija je knjiga Devet priča upravo bila objavljena. Umesto toga, dali su joj da radi intervju sa Elizabet Boven.) To stažiranje i njen kasniji nervni slom i hospitalizacija postali su osnova, deset godina kasnije, za knjigu Stakleno zvono.

Recenzenti su odmah primetili sličnost sa romanom Lovac u žitu, a u glasu i priči Ester Grinvud, junakinje Silvije Plat, postoje odjeci Holdenovog glasa i priče. Ali Plat nije tek preuzimala. Sigurno je osećala da će ambiciozni pisac za časopise u Njujorku 1953. godine, kada je Selindžer bio u najboljim godinama, prirodno gledati na život na selindžerovski način. Kada Ester kaže, na primer: „Glupa sam za pogubljenja“ (1953. je godina kada su Rozenbergovi pogubljeni), ona zauzima Kofildov stav. Esterino nejasno gnušanje prema seksu je gnušanje naučeno delimično iz Lovca u žitu. Njena opsednutost ludilom i samoubistvom delimično je opsesija poštovaoca „Tedija“ i „Savršenog dana za banana-ribe“. Međutim, na druge načine, Stakleno zvono i Lovac u žitu veoma su različite knjige, a razlika se može sažeti u tome što ćemo reći da nijedan čitalac nikada nije želeo da bude Ester Grinvud. Holden (uprkos zbunjenosti izvršnog direktora “Hartkort Brejsa”) nije lud; svoju priču priča iz sanatorijuma (gde je otišao zbog straha da ima tuberkulozu), a ne iz duševne bolnice. Muka mu je od brutalnosti sveta. Ester od toga poludi.

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Piše: Louis Menand
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *