AI na radnom mestu (iz knjige “Atlas veštačke inteligencije” Kejt Kroford) Od industrijske revolucije do AI, istorija rada pokazuje da automatizacija nikada nije bila neutralna tehnologija, već sredstvo discipline, kontrole i preraspodele moći.

AI se često predstavlja kao tehnološki iskorak bez presedana, ali njegovi koreni sežu duboko u istoriju fabrike, nadzora i eksploatacije rada. Umesto prekida, savremena automatizacija donosi nastavak starih obrazaca – samo sofisticiranijim sredstvima. Radnici se prilagođavaju sistemima koji mere, procenjuju i oblikuju njihov rad, često bez mogućnosti izbora. U knjizi Kejt Kroford Atlas veštačke inteligencije (prevod: Stefan Piper, izdavač: FMK, 2025.) – čiji deo vam ovde prenosimo – autorka se bavi upravo pitanjima istorije rada i pokazuje da tehnološki napredak retko znači manje rada ili više slobode. Umesto toga, on često preraspodeljuje teret – sa vidljivih fabrika na skrivena digitalna postrojenja savremenog kapitalizma.

*   *   *

Predistorija AI–ja na radnom mestu

Automatizacija radnog mesta, iako se često o njoj govori kao o nečemu budućem, već je davno ustanovljeno iskustvo savremenog rada. Proizvodna linija, sa naglaskom na međusobno usaglašenim i standardizovanim jedinicama proizvodnje, ima svoje paralele u uslužnim delatnostima, od maloprodaje do restorana. Sekretarski rad od 1980–ih postaje sve više automatizovan i sada ga oponašaju visoko feminizirane AI pomoćnice kao što su Siri, Cortana i Alexa.[1] Takozvani stručni radnici, ti privilegovani službenici za koje se pretpostavlja da ih manje ugrožavaju sile koje podstiču automatizaciju, sve više su izloženi nadzoru na radnom mestu, automatizaciji procesa i nestanku razlike iz među rada i slobodnog vremena (iako su žene ionako retko kad jasno doživljavale te razlike, kako su pokazale feminističke teoretičarke rada poput Silvije Federiči i Melise Greg).[2] Rad svih slojeva zaposlenih morao je značajno da se prilagodi kako bi bio razumljiv i podložan tumačenju u okviru softverskih sistema.[3]

Uobičajeni moto širenja AI sistema i automatizacije procesa je to da živimo u vremenu kada su saradnje između ljudi i AIja od obostrane koristi. Ipak, o ovoj saradnji se nije zaista pregovaralo. Uslovi su zasnovani na značajnoj asimetri ji moći – da li ikada postoji izbor da se ne sarađuje sa algoritamskim sistemima? Kada kompanija uvede novu AI platformu, radnicima je retko kada dozvoljeno da budu izuzeti iz novog procesa. Radi se manje o saradnji a više o prisilnom angažmanu, u kom se od radnika očekuje da se dodatno obučavaju, drže korak i bespogovorno prihvataju svaku tehničku inovaciju.

Umesto da ga zamišljamo kao radikalno udaljavanje od ustaljenih oblika rada, zadiranje AIja u radno mesto trebalo bi pravilno shvatiti kao povratak starijim praksama industrijske eksploatacije radne snage, koje su bile uspostavljene 1890–ih i početkom 20. veka. To je bilo vreme kada se fabrički rad već posmatrao u odnosu sa mašinama i radni zadaci su se sve više delili na manje radnje koje su zahtevale minimalnu veštinu a maksimalan napor. Zaista, trenutno širenje automatizacije rada jeste nastavak veće istorijske dinamike koja je karakteristična za industrijski kapitalizam. Od pojave najranijih fabrika, radnici su se susretali sa sve moćnijim alatima, mašinama i elektronskim sistemima, koji igraju važnu ulogu u promeni načina upravljanja radom, dok obezbeđuju sve više koristi za svoje poslodavce. Svedoci smo novih varijacija na staru temu. Ključna razlika je u tome što poslodavci sada posmatraju, procenjuju i moduliraju intimne delove radnog ciklusa i telesnih podataka – sve do poslednjeg mikro–pokreta – koji su im ranije bili nedostupni.

Postoji mnoštvo predistorija AI–ja na radnom mestu; jedna od njih je široko rasprostranjena automatizacija uobičajenih proizvodnih aktivnosti tokom industrijske revolucije. U Bogatstvu naroda, samnaestovekovni politički ekonomi sta Adam Smit prvi je ukazao na veće i manje podele proizvod nih zadataka kao na važnu osnovu povećane produktivnosti i zastupljenije mehanizacije.[4] Primetio je da je identifikovanjem i analizom različitih operacija neophodnih za proizvodnju bilo kog predmeta bilo moguće podeliti ih na manje korake, tako da je proizvod koji su nekada u potpunosti pravile stručne zanatlije sada mogao proizvesti tim niže obučenih radnika, opremljen namenski dizajniranim alatima za određeni zadatak. Samim tim, fabrički učinak se mogao značajno povećati bez ekvivalentnog povećanja radnih troškova.

Održavanje efikasne i disciplinovane radne snage u ranim fabrikama zahtevalo je nove sisteme nadzora i kontrole.

Razvoj mehanizacije je bio važan, ali tek kada se udružio sa rastućim obiljem energije dobijene iz fosilnih goriva, masovno povećanje proizvodnih kapaciteta industrijskih društava moglo je da otpočne. To povećanje proizvodnje desilo se istovremeno sa velikom transformacijom uloge rada u odnosu na mašineriju na radnom mestu. Prvobitno zamišljene kao uređaji za uštedu rada, fabričke mašine je trebalo da pomažu radnicima u njihovim dnevnim aktivnostima – ali su ubrzo postale centar proizvodne delatnosti, diktirajući brzinu i karakter rada. Parne mašine na ugalj i naftu mogle su da pokreću neprekidne mehaničke radnje koje su uticale na tempo rada u fabrici. Posao je prestao da bude primarni proizvod ljudskog rada i zadobijao je sve više mašinski karakter, pri čemu su se radnici prilagođavali potre bama mašine i njenim specifičnim ritmovima i kadencama. Nadovezujući se na Smita, Karl Marks je još 1848. primetio da automatizacija apstrahuje rad od proizvodnje gotovih predmeta i pretvara radnika u „pomoćni deo mašine.“[5]

Integracija tela radnika u mašine bila je dovoljno temeljna da su rani industrijalci mogli da posmatraju svoje zaposlene kao sirovinu kojom se upravlja i koja se kontroliše, kao i svaki drugi resurs. Vlasnici fabrika su, koristeći svoj lokalni politički uticaj i plaćenu snagu, nastojali da ograniče kretanje radnika po fabričkim gradovima, ponekad čak sprečavajući radnike da emigriraju u manje mehanizovane delove sveta.[6]

Ovo je takođe podrazumevalo čvršću kontrolu vreme na. Formativni esej istoričara E. P. Tomsona istražuje kako je industrijska revolucija zahtevala veću sinhronizaciju rada i strožiju disciplinu u pogledu vremena.[7] Prelazak na industrijski kapitalizam doneo je nove podele rada, nadgledanje, satove, novčane kazne i tehnologije kontrolnih kartica, koji su takođe uticali na način na koji ljudi doživljavaju vreme. I kultura je bila moćno sredstvo. Tokom 18. i 19. veka, propagiranje teškog rada sprovodilo se kroz brošure i eseje o važnosti discipline i propovedi o vrednosti ranog ustajanja i što istrajnijeg i dužeg rada.[8] Upotreba vremena je počela da se posmatra i u moralnom i u ekonomskom smislu – shvaćeno kao valuta, vreme se moglo dobro potrošiti ili protraćiti. Ali kako je u radionicama i fabrikama bila nametana sve strožija vremenska disciplina, radnici su počeli da se bune – pri čemu je predmet negodovanja bilo upravo vreme. Početkom 19. veka, radnički pokreti su se snažno zalagali za smanjenje radnog dana, koji je mogao trajati i po 16 sati. Samo vreme je postala ključna tačka u ovoj borbi.

Održavanje efikasne i disciplinovane radne snage u ranim fabrikama zahtevalo je nove sisteme nadzora i kontrole. Jedan takav izum iz ranih godina industrijske proizvodnje bila je „inspekcijska kuća“, kružni objekat na uzdignutoj platformi u centru zgrade, odakle su nadzornici mogli da imaju pogled na sve radnike u fabrici. Razvijen 1780–ih u Rusiji od strane engleskog pomorskog inženjera Samjuela Bentama, koji je tada bio u službi kneza Potemkina, ovakav objekat je omogućio stručnim nadzornicima da pod lupom drže svoje neobučene radnike – uglavnom ruske seljake koje je Potemkin iznajmio Bentamu – usled znakova loših radnih navika. To je takođe omogućilo samom Bentamu da na oku drži nadzornike zbog znakova loše discipline. Nadzornici, stručni brodograditelji regrutovani u Engleskoj, zadavali su Bentamu muke zbog svoje sklonosti ka piću i međusobnim nesuglasicama. „Jutro za jutrom, zaokupljaju me razmirice među mojim oficirima“, Bentam se žalio.[9] Njegove frustracije su rasle, pa se pozabavio dizajniranjem objekta koji bi maksimizirao njegovu sposobnost da drži na oku radnike, kao i radni sistem u celini. Nakon posete njegovog starijeg brata, utilitarističkog filozofa Džeremija Bentama, Samjuelova inspekcijska kuća postala je inspiracija za čuveni panoptikon, model zatvora sa central nom kulom iz koje su čuvari mogli da nadgledaju zatvorenike u njihovim ćelijama.[10]

Sada je uloga nadgledanja na savremenom radnom mestu primarno dodeljena tehnologijama za nadzor.

Od knjige Mišela Fukoa Nadzirati i kažnjavati, postalo je uobičajeno da se zatvor smatra izvorištem današnjeg nadzornog društva, sa starijim Bentamom kao njegovim ideološkim rodonačelnikom. Međutim, panoptički zatvor duguje svoje poreklo radu mlađeg Bentama u kontekstu ranih proizvođačkih objekata.[11] Panoptikon je započeo kao mehanizam upravljanja radnim mestom mnogo pre nego što je konceptualizovan kao zatvor.

Dok je rad Samjuela Bentama na inspekcijskoj kući u velikoj meri izbledeo iz kolektivnog sećanja, priča koja stoji iza njega i dalje je deo našeg zajedničkog rečnika. Inspekcijska kuća je bila deo strategije Bentamovog poslodavca, kneza Potemkina, koji je želeo da stekne naklonost na dvoru Katarine Velike kroz demonstraciju potencijala za modernizaciju ruralne Rusije i transformaciju seljaštva u modernu proizvodnu radnu snagu. Inspekcijska kuća je izgrađena da služi kao prizor za posete zvaničnika i finansijera, slično takozvanim Potemkinovim selima, koja su bila tek nešto više od ukrašenih fasada, dizajniranih da diskretno odvrate pogled posmatrača od osiromašenih seoskih predela.

To je samo jedna od genealogija. Mnoge druge istorije rada oblikovale su ove prakse posmatranja i kontrole. Plantažne kolonije u Americi koristile su prisilni rad za održavanje unosnih useva poput šećera, a robovlasnici su zavisili od sistema stalnog nadzora. Kako Nikolas Mircojev opisuje u The Right to Look [Pravo na pogled], centralnu ulogu u plantažnoj ekonomiji imao je nadzornik, koji je pratio tok proizvodnje na kolonijalnim ropskim plantažama, a njegovo nadgledanje je podrazumevalo organizaciju rada robova unutar sistema ekstremnog nasilja.[12] Jedan plantažer je 1814. opisao ulogu nadzornika: „da nikad ne ostavi roba u stanju neaktivnosti, da drži proizvodnju šećera pod stalnim nadzorom, nikad ne napuštajući šećeranu.“[13] Ovaj režim nadzora se takođe oslanjao na podmićivanje nekih robova hranom i odećom kako bi učestvovali u široj nadzornoj mreži i kako bi održavali disciplinu i tempo rada kada je nadzornik bio zauzet.[14]

Sada je uloga nadgledanja na savremenom radnom mestu primarno dodeljena tehnologijama za nadzor. Upravnički sloj koristi širok spektar tehnologija za nadgledanje zaposlenih, uključujući praćenje njihovog kretanja pomoću aplikacija, analizu njihovih fidova[15] na društvenim mrežama, upoređivanje obrazaca odgovaranja na mejlove, zakazivanje sastanaka i stalno gurkanje kako bi radili brže i efikasnije. Podaci o zaposlenima se koriste za predviđanje toga ko ima najveće šanse da uspe (prema uskim, merljivim parametrima), ko bi mogao da odstupi od ciljeva kompanije i ko ima sposobnost da organizuje druge radnike. Neki koriste tehnike mašinskog učenja, a drugi jednostavnije algoritamske sisteme. Kako AI postaje sve zastupljeniji na radnom mestu, mnogi bazični sistemi za praćenje i nadzor se nadograđuju novim prediktivnim kapacitetima – kako bi postali sve invazivniji mehanizmi upravljanja radnicima, kontrole imovine i ekstrakcije vrednosti.

Potemkinov AI i Mehanički Turci

Jedna od slabije isticanih činjenica o veštačkoj inteligenciji je to koliko je loše plaćenih radnika potrebno za izgradnju, održavanje i ispitivanje AI sistema. Ovaj nevidljivi rad ima mnogo oblika – rad u lancu snabdevanja, masovni rad na zahtev i tradicionalni posao u uslužnoj industriji.Eksploatativni oblici rada postoje u svim fazama mašinerije AI–ja: od rudarskog sektora, u kom se resursi izvlače i transportuju radi pravljenja osnovne infrastrukture AI sistema, do softverskog dela, gde se angažovana radna snaga plaća u centima po mikro–zadatku. Meri Grej i Sid Suri takav skriveni rad nazivaju ghost work.[16] Lili Irani ga naziva „automati zacijom sa ljudskim napajanjem.“[17] Ovi naučnici su skrenuli pažnju na iskustva masovnih radnika ili mikro–radnika koji obavljaju repetitivne digitalne zadatke koji se nalaze u osnovi AI sistema: hiljade sati obeležavanja podata ka za obučavanje i pregledanje sumnjivog ili štetnog sadržaja. Radnici obavljaju repetitivne zadatke koji održavaju iluziju magije AI–ja, ali retko kada im se pripisuju zaslu ge za stvarno funkcionisanje sistema.[18]

Iako je ovaj rad od suštinskog značaja za održavanje AI sistema, nadoknada je obično veoma niska. Studija Međunarodne radne organizacije Ujedinjenih nacija anketirala je 3.500 masovnih radnika iz 75 zemalja, koji su svakodnevno nudili svoj rad na popularnim platformama kao što su Amazonov Mehanički Turčin, Figure Eight, Microworkers i Clickworker. Izveštaj je otkrio da je značajan broj ljudi zarađi vao manje od lokalnog minimalca, iako je većina ispitanika bila visoko obrazovana, često sa specijalizacijom iz nauke i tehnologije.[19] Slično tome, oni koji rade na moderiranju sadržaja – proceni nasilnih snimaka, govora mržnje i oblika onlajn okrutnosti koje treba brisati – takođe su nisko plaćeni. Kako su medijski naučnici poput Seri Roberts i Tarltona Gilespija pokazali, ovakav rad može naneti trajne oblike psihološke traume.[20]

Međutim, bez ove vrste posla, AI sistemi ne bi funkcionisali. Tehnička istraživačka zajednica AI–ja se oslanja na jeftinu, kraudsorsovanu radnu snagu za obavljanje mnogih zadataka za koje mašine nisu sposobne. Između 2008. i 2016, učestalost pojavljivanja termina crowdsourcing porasla je sa manje od 1.000 naučnih članaka na više od 20.000 – što ima smisla, s obzirom na to da je Mehanički Turčin pokrenut 2005. godine. Ali tokom tog istog perioda, bilo je premalo rasprava o etičkim pitanjima koje pokreće oslanjanje na radnu snagu koja obično zarađuje manje od zvaničnog minimalca.[21]

Naravno, postoje jaki podsticaji za prikrivanje zavisnosti od loše plaćene radne snage iz čitavog sveta. Sav posao koji se obavlja – od obeležavanja slika za sisteme računarskog vida, do proveravanja toga da li je algoritam proizveo prave rezultate – unapređuje AI sisteme daleko brže i jeftinije, naročito u poređenju sa plaćanjem studenata za obavljanje istih zadataka (kao što je ranije bila praksa). Problem je, dakle, bio većinski zanemaren, i kao što je primetio jedan istraživački tim za masovni rad, klijenti koji koriste ove platforme „očekuju jeftino, ’glatko’ obavljanje posla bez nadgledanja, kao da platforma nije interfejs za ljudske radnike, već ogroman računar bez životnih troškova.“[22] Drugim rečima, klijen ti tretiraju zaposlene gotovo kao mašine, budući da bi priznavanje njihovog rada i pristojna naknada učinile AI skupljim i manje „efikasnim“.

Lažna automatizacija ne zamenjuje direktno ljudski rad, ona ga samo premešta i raspršuje u prostoru i vremenu.

Ponekad se od radnika direktno traži da se pretvaraju da su AI sistem. Kompanija za digitalne lične asistente x.ai tvrdila je da njihov AI agent, nazvan Ejmi, može „magično da zakazuje sastanke“ i da obavlja mnoge svakodnevne zadatke. Ali detaljna Blumbergova istraga novinarke Elen Hjuet otkrila je da se uopšte ne radi o veštačkoj inteligenciji. Tim unajmljenih radnika je u dugim smenama pažljivo posmatrao i ispravljao „Ejmi“. Fejsbukov lični asistent M se isto tako oslanjao na redovnu ljudsku intervenciju grupe radnika plaćenih za pregledanje i ispravljanje svake poruke.[23]

Lažiranje AI–ja je iscrpljujuć posao. Radnici iz x.ai–a su ponekad odrađivali četrnaestočasovne smene za anotiranje mejlova kako bi održali iluziju da je usluga automatizovana i da funkcioniše 24/7. Nije im bilo dozvoljeno da na kraju večeri odu kući dok svi mejlovi nisu bili obrađeni. „Odlazio sam osećajući se potpuno otupljeno i lišeno bilo kakve emocije“, rekao je jedan od zaposlenih.[24]

Mogli bismo o ovome da razmišljamo kao o nekoj vrsti Potemkinovog AI–ja – skoro fasadi namenjenoj da demonstrira investitorima i lakovernim medijima kako bi automatizovani sistem izgledao, dok se zapravo u pozadini oslanja na ljudski rad.[25] Posmatrano iz lepše perspektive, ove fasade su ilustracija toga za šta bi sistem mogao biti sposoban kada bi u potpunosti bio realizovan ili kada bi bio napravljen samo „prototip“ koji može da demonstrira osnovnu zamisao. Iz ružnije perspektive, Potemkinovi AI sistemi su oblik obmane kojom se služe prodavci tehnologije u želji da steknu pravo na profitabilan tehnološki prostor. Ali dok ne bude postojao drugi način za stvaranje AI–ja velikih razmera, koji ne koristi obiman i neprimetan ljudski rad, ovo je osnovna logika toga kako AI funkcioniše.

Autorka Astra Tejlor je opisala precenjivanje visokotehnoloških sistema koji nisu zaista automatizovani kao fauxtomation.[26] Deluje da automatizovani sistemi obavljaju posao koji su ranije obavljali ljudi, ali u stvari sistem koordinira nevidljivi ljudski rad. Tejlor navodi primere samouslužnih kioska u restoranima brze hrane i sistema za samonaplatu kao mesta na kojima deluje da je rad zaposlenog zamenjen automatizovanim sistemom, ali je zapravo posao oko unošenja podataka jednostavno prenesen sa plaćenog radnika na mušteriju. U međuvremenu, mnoge onlajn sisteme koji obavljaju naizgled automatizovane radnje, poput uklanjanja duplih zahteva ili brisanja uvredljivog sadržaja, zapravo pokreću ljudi koji od kuće rade na beskrajnim listama mono tonih zadataka.[27] Slično Potemkinovim ukrašenim selima i radionicama za modelovanje, mnogi vredni automatizovani sistemi kombinacija su loše plaćenih digitalnih radnika i potrošača koji na sebe preuzimaju neplaćene zadatake kako bi sistem funkcionisao. Za to vreme, kompanije nastoje da ubede investitore i širu javnost da inteligentne mašine obavljaju sav posao.

Šta je na kocki u ovoj obmani? Pravi radni troškovi AI–ja se posledično potcenjuju i zanemaruju, ali slike koje pokreću ovaj trend dublje su od pukog marketinškog trika. One su deo tradicije eksploatacije i uniženja stručnosti, u kojoj ljudi moraju da rade zamorniji i repetativniji posao kako bi dopunili automatizovane sisteme, i to zarad rezultata koji mogu biti manje efikasni i pouzdani od rezultata prvobitnog uređenja. Ali ovaj pristup se može srazmerno širiti – dovodeći do smanjenja troškova i povećanja profita, dok prikriva zavisnost od udaljenih radnika na minimalnim dnevnicama i prebacuje dodatne zadatke održavanja i uočavanja grešaka na potrošače.

Lažna automatizacija ne zamenjuje direktno ljudski rad, ona ga samo premešta i raspršuje u prostoru i vremenu. Ona na taj način zamagljuje vezu između rada i vrednosti i tako vrši ideološku funkciju. Radnici koji su otuđeni od rezultata svog rada i odvojeni od drugih radnika podložniji su eksploataciji od strane poslodavaca. To se može uočiti u ekstremno niskim stopama naknade koje ti radnici širom sveta primaju.[28] Oni, i druge vrste radnika u oblasti lažne automatizacije, suočavaju se sa realnom činjenicom da se njihov rad može zameniti učinkom bilo kog od hiljada drugih zaposlenih koji se sa njima takmiče za rad na pomenutim platformama. Drugi masovni radnici, ili eventualno još automatizovaniji sistem, mogu ih zameniti u bilo kom trenutku.

Savremeni oblici veštačke inteligencije nisu ni veštački ni inteligentni.

Mađarski pronalazač Volfgang fon Kempelen je 1770. konstruisao složenog mehaničkog šahistu. Napravio je ormarić od drveta sa mehanizmom zupčanika, iza kog je sedeo mehanički čovek koji je mogao da igra šah protiv stvarnih ljudi i da pobeđuje. Ta neverovatna sprava prvo je prikazana na dvoru carice Marije Tereze od Austrije, a zatim i pred gostujućim zvaničnicima i vladinim ministrima, koji su svi bili sasvim uvereni da se radi o inteligentnom automatu. Realistična mašina bila je obučena u turban, šalvare i krznom obrubljen ogrtač kako bi odavala utisak „orijentalnog čarobnjaka.“[29] Ova rasizovana pojava označavala je egzotičnu drugost u vreme kada je bečka elita pila tursku kafu i oblačila svoje sluge u turske kostime.[30] Mašina je postala poznata kao Mehanički Turčin. Ali šahovski automat je bio složena iluzija: pravi šahovski majstor bio je sakriven u unutrašnjoj komori i bez znanja publike je upravljao mašinom.

Nekih 250 godina kasnije, prevara se nastavlja. Amazon je odlučio da svoju kraudsorsing platformu za mikro–plaćanja nazove „Amazonov Mehanički Turčin“, uprkos povezano šću sa rasizmom i obmanom. Realni radnici na Amazonovoj platformi ostaju van vidokruga, dok održavaju iluziju toga da su AI sistemi autonomni i magično inteligentni.[31] Amazonova početna motivacija za izgradnju Mehaničkog Turčina proizišla je iz neuspeha njegovih sistema veštačke inteligencije da prepoznaju duplirane stranice za artikle na maloprodajnom sajtu kompanije. Nakon niza uzaludnih i skupih pokušaja da se problem reši, inženjeri projekta su angažovali ljude da popune praznine u njihovim modernizovanim sistemima.[32] Mehanički Turčin sada povezuje kompanije sa nevidljivom i anonimnom gomilom radnika koji se jedni protiv drugih nadmeću za priliku da rade na skupovima mikro–zadataka. Mehanički Turčin je masovno raspodeljena radionica u kojoj ljudi oponašaju i poboljšavaju AI sisteme proveravanjem i ispravljanjem algoritamskih  procesa. To je ono što izvršni direktor Amazona Džef Bezos drsko naziva „veštačkom veštačkom inteligencijom.“[33]

Takvi primeri Potemkinovog AI–ja nalaze se svuda. Neki su direktno vidljivi: kada god spazimo jedan od najnovijih samovozećih automobila na ulici, takođe vidimo ljudskog operatera na suvozačevom sedištu, spremnog da pre uzme kontrolu nad vozilom na prvi znak nevolje. Drugi su manje vidljivi, na primer, komunikacije s onlajn interfejsom za ćaskanje. Ulazimo u kontakt samo sa fasadama koje prikrivaju svoje unutrašnje funkcionisanje i koje su dizajnirane da sakriju različite kombinacije mašinskog i ljudskog rada u svakoj interakciji. Nismo obavešteni da li dobijamo odgovor od samog sistema ili od ljudskog operatera koji je plaćen da odgovara u njegovo ime.

Iako postoji sve veća neizvesnost oko toga da li smo u kontaktu sa AI sistemom ili ne, osećaj je obostran. U paradoksu koji su mnogi od nas iskusili, pod izgovorom da treba da dokažemo identitet pri ulasku na neki veb–sajt, od nas se traži da ubedimo Guglov reCAPTCHA u našu ljudskost. Treba pažljivo da izaberemo nekoliko kvadrata koji sadrže brojeve ulica, automobile ili kuće. Na taj način, mi besplatno obučavamo Guglove algoritme za prepoznavanje slika. Mit o AI–ju kao pristupačnom i efikasnom još jednom zavisi od slojeva eksploatacije, uključujući iskorišćavanje masovnog neplaćenog rada za nivelisanje sistema veštačke inteligencije najbogatijih kompanija na svetu.

Savremeni oblici veštačke inteligencije nisu ni veštački ni inteligentni. Možemo – i trebalo bi – da umesto toga govorimo o teškom fizičkom radu rudara, repetitivnom fabričkom radu na pokretnim trakama, kibernetskom radu u kognitivnim radionicama posredno angažovanih programera, loše plaćenom radu masovno regrutovanih Mehaničkih Turaka i neplaćenom, nematerijalnom radu svakodnevnih korisnika. To su mesta na kojima možemo da vidimo kako planetarno računarstvo zavisi od ekploatacije ljudskog rada duž čitavog lanca snabdevanja ekstrakcije.

Ilustracija preuzeta sa korice knjige, autor: Vladan Joler

Pročitajte i predgovor za knjigu Stivena Marša Smrt autora koju je ovaj pisac napisao koristeći AI alate, kao i tekst “Mašine za književnost – AI romani su (već) tu”.

[1] Jessa Lingel i Kate Crawford, „Alexa, Tell Me about Your Mother: The History of the Secretary and the End of Secrecy“, Catalyst: Feminism, Theory, Technoscience 6:1 (2020); dostupno na: https://catalystjournal.org/index.php/catalyst/article/view/29949.
[2] Silvia Federici, Wages against Housework, 6. izdanje, Power of Women Collective and Falling Walls Press, London 1975.
[3] U knjizi The Utopia of Rules, Dejvid Greber detaljno opisuje osećaj gubitka koji doživljavaju niskoplaćeni radnici koji moraju da unose podatke u sisteme za donošenje odluka, koji su zamenili stručno administrativno pomoćno osoblje na većini profesionalnih radnih mesta.
[4] Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, University of Chicago Press, Čikago 1976, str. 4–5. [Dostupan prevod: Adam Smit, Bogatstvo naroda, prev. Marijan Hanžeković, Kultura, 1952.]
[5] Marks je razradio ovu predstavu radnika kao „dodatka“ u prvom tomu Kapitala: „U manufakturi i zanatu radnik se služi alatom, u fabrici on služi mašinu. Tamo kretanje sredstava za rad polazi od njega, ovde on mora da ide za njegovim kretanjem. U manufakturi radnici sačinjavaju udove jednog živog mehanizma. U fabrici postoji mrtav mehanizam, nezavisan od njih, a oni su mu pripojeni kao živ dodatak.“ Karl Marks i Fridrih Engels, Dela, tom 21, prev. Moše Pijade i Rodoljub Čolović, Prosveta, Beograd 1974, str. 374.
[6] Rosa Luxemburg, „Practical Economies: Volume 2 of Marx’s Capital“, u: The Complete Works of Rosa Luxemburg, prir. Peter Hudis, Verso, London 2013, str. 421–60, str. 444.
[7] Edward P. Thompson, „Time, Work-Discipline, and Industrial Capitalism“, Past and Present 38 (1967), str. 56–97.
[8] Ibid., str. 88–90.
[9] Simon Werrett, „Potemkin and the Panopticon: Samuel Bentham and the Architecture of Absolutism in Eighteenth Century Russia“, Journal of Bentham Studies 2 (1999), str. 6; dostupno na: https://doi.org/10.14324/111.2045-757X.010.
[10] Videti, npr.: Carolyn C. Cooper, „The Portsmouth System of Manufacture“, Technology and Culture 25:2 (1984), str. 182–225; dostupno na: https://doi.org/10.2307/3104712.
[11] Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati, prev. Ana Jovanović, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad 1997; Emily Horne i Tim Maly, The Inspection House: An Impertinent Field Guide to Modern Surveillance, Coach House Books, Toronto 2014.
[12] Nicholas Mirzoeff, The Right to Look: A Counterhistory of Visuality, Duke University Press, Durham 2011, str. 58.
[13] Ibid., str. 55.
[14] Ibid., str. 56.
[15] Engl. feed, notifikacija za novopostavljeni sadržaj na određenom veb-sajtu ili portalu – prim. prev.
[16] Gray i Suri, Ghost Work, op. cit.
[17] Lilly Irani, „The Hidden Faces of Automation“, XRDS 23:2 (2016), str. 34–37; dostupno na: https://doi.org/10.1145/3014390.
[18] Li Yuan, „How Cheap Labor Drives China’s A.I. Ambitions“, New York Times, 25. novembar 2018; dostupno na: https://www.nytimes.com/2018/11/25/business/china-artificial-intelligence-labeling.html.
[19] Janine Berg i dr., Digital Labour Platforms and the Future of Work: Towards Decent Work in the Online World, International Labor Organization, Ženeva 2018; dostupno na: https://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/—dcomm/—publ/documents/publication/wcms_645337.pdf.
[20] Sarah T. Roberts, Behind the Screen: Content Moderation in the Shadows of Social Media, Yale University Press, Nju Hejven 2019; Tarleton Gillespie, Custodians of the Internet: Platforms, Content Moderation, and the Hidden Decisions That Shape Social Media, Yale University Press, Nju Hejven 2018, str. 111–40.
[21] M. S. Silberman i dr., „Responsible Research with Crowds: Pay Crowdworkers at Least Minimum Wage“, Communications of the ACM 6:13 (2018), str. 39–41; dostupno na: https://doi.org/10.1145/3180492.
[22] Ibid.
[23] Ellen Huet, „The Humans Hiding behind the Chatbots“, Bloomberg, 18. april 2016; dostupno na: https://www.bloomberg.com/news/articles/2016-04-18/the-humans-hiding-behind-the-chatbots.
[24] Ibid.
[25] Videti: Jathan Sadowski, „Potemkin AI“, Real Life, 6. avgust 2018.
[26] Kovanica fr. reči faux, lažno, i automation, automatizacija – prim. ur.; Astra Taylor, „The Automation Charade“, Logic Magazine, 1. avgust 2018; dostupno na: https://logicmag.io/failure/the-automation-charade/.
[27] Ibid.
[28] Gray i Suri, Ghost Work, op. cit.
[29] Tom Standage, The Turk: The Life and Times of the Famous Eighteenth Century Chess-Playing Machine, Walker, Njujork 2002, str. 23.
[30] Ibid., str. 23.
[31] Videti, npr.: Ayhan Aytes, „Return of the Crowds: Mechanical Turk and Neoliberal States of Exception“, u: Digital Labor: The Internet as Playground and Factory, prir. Trebor Scholz, Routledge, Njujork 2013, str. 80.
[32] Lilly Irani, „Difference and Dependence among Digital Workers: The Case of Amazon Mechanical Turk“, South Atlantic Quarterly 114:1 (2015), str. 225; dostupno na: https://doi.org/10.1215/00382876-2831665.
[33] Jason Pontin, „Artificial Intelligence, with Help from the Humans“, New York Times, 25. mart 2007; dostupno na: https://www.nytimes.com/2007/03/25/business/yourmoney/25Stream.html.