F. Skot Ficdžerald: Odjeci doba džeza (II deo) Sve to sada nama koji smo tada bili mladi izgleda ružičasto i romantično jer više nikada nećemo baš tako intenzivno doživljavati ono što nas okružuje, zaključio je F. Skot Ficdžerald, opisujući vreme pre jednog veka.

(Prvi deo može se pročitati OVDE.)

U svakom slučaju, doba džeza jurilo je dalje na sopstveno gorivo i snabdevalo se na velikim stanicama punim novca. Ljudi stariji od trideset, ljudi sve do pedesete, priključili su se plesu. Mi sedobradonje (da se poslužim izrazom F. P. A-a) sećamo se uzbune kada su 1912. bake od četrdeset bacile štake i pohrlile na časove tanga i kesl-voka. Desetak godina kasnije žena je mogla da spakuje Zeleni šešir u kofer sa ostalim svojim stvarima dok se sprema put Evrope ili Njujorka, a Savoranola je tad bio prezauzet bičevanjem mrtvih konja u sopstvenim Augijevim štalama da bi to primetio.

Društvo je sada, čak i u manjim gradovima, obedovalo u zasebnim prostorijama, za stolom trezvenjaka se za sto veseljaka znalo samo po čuvenju. Za stolom trezvenjaka ostao je još tek poneko. Jedan od njegovih nekadašnjih ukrasa, one manje tražene devojke pomirene sa tim da će verovatno sublimirati izgledni celibat, naletele su na Frojda i Junga, tražeći u njima intelektualnu rekompenzaciju, pa su jurnule nazad na bojište. Do 1926. godine opšta obuzetost seksom postala je prava gnjavaža. (Živo se sećam kako je jedna savršeno zadovoljna mlada majka pitala moju ženu za savet da “odmah započne ljubavnu aferu”, iako nije imala nikoga konkretnog na umu, “pa zar ne misliš da je to pomalo nedostojno kad pregaziš tridesetu?”)

Neko vreme su švercovane crnačke ploče sa svojim faličkim eufemizmima činile da sve zvuči lascivno, a istovremeno se pojavio i talas erotskih komada – mlade devojke iz završnih razreda škola punile su galerije da bi slušale o romansama lezbijskog života, a Džordž Žan Nejtan je protestovao. Onda je jedan mladi producent sasvim izgubio glavu, popio kupku od alkohola jedne lepotice i dospeo u zatvor. Njegov patetični pokušaj romantike nekako pripada dobu džeza, dok je njegova savremenica iz zatvora, Rut Snajder, morala da bude ugurana u to doba preko tabloida – trebalo je da, kako je to Dejli njuz sladostrasno nagovestio sladokuscima, bude “skuvana, da zacvrči i ISPRŽENA!” na električnoj stolici.

Oni veseli delovi društva podelili su se u dva glavna toka: jedan je vodio ka Palm Biču i Dovilu, a drugi, dosta manji, ka letnjoj Rivijeri. Na letnjoj Rivijeri se dopuštalo sebi mnogo više, a reklo bi se da je sve što se tamo dešavalo nekako imalo veze sa umetnošću. Od 1926. do 1929. godine, u zlatno doba Kap d’Antiba, u ovom kutku Francuske prevladavala je grupa prilično drugačija od onog američkog društva kojim su obično upravljali Evropljani.

U Antibu je prolazilo manje-više sve – 1929. godine, u najlepšem raju za plivače na Mediteranu više niko nije plivao, ne računajući kratko brčkanje da bi se razbistrila glava od mamurluka u podne. Živopisne strme stene izdizale su se iznad mora i sa njih bi tu i tamo skakali u vodu nečiji potrčko i poneka mlada Engleskinja, dok su Amerikanci uživali u baru i ogovarali jedni druge. Bio je to pokazatelj za nešto što im se dešavalo u domovini – Amerikanci su smekšali.

Znakova da je tako bilo je svuda: još smo osvajali Olimpijske igre, ali sa šampionima čija su imena imala manje samoglasnika, sa timovima sastavljenim, poput borbenih Iraca sa Notr Dama, od sveže krvi iz prekomorskih krajeva. Čim su se Francuzi ozbiljnije zainteresovali, Dejvis kup je automatski prešao u njihove ruke zbog žestine u nadmetanju.

Prazne parcele gradova na srednjem zapadu bile su sada izgrađene, a ispostavilo se da, izuzev nakratko u školi, ipak nismo postali narod atleta poput Britanaca. Zec i kornjača. Naravno, da smo samo hteli, začas bismo to i postali, još smo imali one zalihe vitalnosti svojih predaka, ali jednog dana 1926. smo spustili pogled i spazili da su nam ruke mlitave, da nam je stomak salast i da ne umemo da kažemo “bup-bup-adup” nekom Sicilijancu. Senke Van Bibera! – nikakav utopijski ideal, ko će ga znati. Čak i golf, nekad smatran ženskastom igrom, u zadnje vreme deluje naporno, pa se pojavila njegova ublažena verzija i pokazala je da je taman kako treba.

Već 1927. počela je da se primećuje rasprostranjena neuroza, blago najavljena, nalik nervoznom lupkanju nogom, popularnošću ukrštenih reči. Sećam se jednog drugara iseljenika kako otvara pismo u kom ga naš zajednički prijatelj nagovara da se vrati kući i okrepi se snažnim, osvežavajućim svojstvima rodne grude. Pismo je bilo snažno i obojicu nas je duboko pogodilo, sve dok nismo primetili da je upućeno iz sanatorijuma za nervna oboljenja u Pensilvaniji.

Do tada su moji vršnjaci već počeli da nestaju u mračnoj utrobi nasilja. Jedan školski drug ubio je ženu pa sebe na Long Ajlendu, drugi se “slučajno” spotakao sa nebodera u Filadelfiji, a treći namerno sa nebodera u Njujorku. Jedan je ubijen u ilegalnom baru u Čikagu; drugi je nasmrt pretučen u ilegalnom baru u Njujorku, pa se dovukao do Prinston kluba da tamo izdahne; trećem je manijak sekirom smrskao lobanju u duševnoj bolnici gde je bio smešten. Nisu to katastrofe za kojima sam ciljano tragao – to su bili moji prijatelji; štaviše, sve to nije se dogodilo tokom depresije, nego tokom procvata.

U proleće ’27. nešto blistavo i nezemaljsko bljesnulo je na nebu. Mladić iz Minesote, za koga se činilo da nema nikakve veze sa svojom generacijom, napravio je herojski podvig, i ljudi u kantri klubovima i ilegalnim barovima su na trenutak spustili čaše i prisetili se svojih nekadašnjih najlepših snova. Možda letenje ipak nudi izlaz, možda bi naša uzavrela krv mogla da pronađe nove granice na bezgraničnom nebu. Ali do tada smo svi već bili duboko zabrazdili; i doba džeza se nastavilo; svi smo ostali na još po jednoj.

Međutim, Amerikanci su sve više lutali svetom – činilo se da su prijatelji stalno na putu za Rusiju, Persiju, Abisiniju i centralnu Afriku. Pariz je 1928. već postao zagušljiv. Sa svakim novim talasom Amerikanaca koje je bljuvao privredni procvat kvalitet je opadao, sve dok se pred kraj nije pojavilo nešto zlokobno u tim ludim brodskim tovarima. Nisu to više bili jednostavni tata, mama sin i ćerka, beskrajno superiorni po svojoj ljubaznosti i radoznalosti u odnosu na odgovarajuću klasu u Evropi, nego fanatični neandertalci koji su verovali u nešto, nešto nejasno, nešto čega biste se setili iz jako jeftinog romana. Sećam se jednog Italijana na parobrodu koji je paradirao po palubi u uniformi američkog oficira u rezervi i na lošem engleskom zapodevao kavge sa Amerikancima koji su kritikovali svoje institucije. Sećam se debele Jevrejke, nakićene dijamantima, koja je sedela iza nas na ruskom baletu i, čim se zavesa podigla, rekla je: “Ovo ie dražestno, od ovog treba da namalaju sliku”. To je jeftina komedija, ali bilo je jasno da novac i moć prelaze u ruke ljudi spram kojih bi i vođa sovjetskog sela bio zlatni rudnik razuma i kulture.

Bilo je građana na luksuznim putovanjima 1928. i 1929. koji su se, u izopačenosti svog novog položaja, ponašali kao pekinezeri, školjke, kreteni i koze. Sećam se sudije iz nekog okruga u Njujorku koji je poveo ćerku da vidi tapiserije iz Bajea, pa je napravio skandal u novinama zahtevom da se neke od njih izdvoje jer je jedna scena bila nemoralna. Ali život je tih dana ličio na trku iz Alise u zemlji čuda, svako je dobijao po nagradu.

Doba džeza imalo je divlju mladost i pijanu sredovečnost. Bile su tu žurke sa pipkanjima, Leopold-Leb ubistvo (sećam se kad mi je žena uhapšena na mostu Kvinzborou pod sumnjom da je “banditkinja sa bob frizurom”) i Džon Held odeća. U drugoj fazi su pojave poput seksa ili ubistva postale zrelije, ako ne i konvencionalnije. Srednje godine su morale biti ispoštovane, pa su na plaže stigle pidžame da bi debele butine i mlitavi listovi bili pošteđeni konkurencije s jednodelnim kupaćim kostimima. Na kraju, suknje su se spustile i sve je bilo pokriveno. Svi su, dakle, bili na početku. Ajmo – ali to nije bilo suđeno. Neko je debelo zabrljao i najskuplja orgija u istoriji bila je završena.

Šarm, reputacija, pa i puki lepi maniri na društvenoj skali su značili više nego novac

Završilo se pre dve godine [1929], jer je krajnja samouverenost, kao ključni oslonac tog doba, pretrpela ogroman potres i nije bilo potrebno mnogo da se ta krhka konstrukcija stropošta na zemlju. Doba džeza dve godine kasnije deluje jednako daleko kao vreme pre rata. Bilo je to ionako pozajmljeno vreme, cela gornja desetina nacije živela je bezbrižno poput nadvojvoda i ležerno poput devojaka iz hora. Ali lako je sada moralisati, a tada je bilo prijatno biti biti u svojim dvadesetim u tako sigurno i bezbrižno vreme. Čak i kada ste bili švorc niste morali da brinete zbog novca, jer ga je bilo u izobilju, svuda oko vas. Pred kraj ste morali da se borite da platite račun; prihvatanje gostoprimstva koje je podrazumevalo i neko putovanje bilo je skoro kao da činite uslugu.

Šarm, reputacija, pa i puki lepi maniri na društvenoj skali su značili više nego novac. Bilo je to baš sjajno, ali stvari su počinjale da tamne dok su večne neophodne ljudske vrednosti pokušale da se razvuku povrh te ekspanzije. Pisci su proglašavani genijima na osnovu samo jedne pristojne knjige ili komada; baš kao tokom rata su oficiri sa četiri meseca iskustva komandovali stotinama ljudi, tako da su sada mnoge male ribe vladale ogromnim akvarijumima. U pozorišnom svetu raskošne predstave nosilo je nekoliko drugorazrednih zvezda, a slično se dešavalo i naviše, sve do politike, gde je bilo teško zainteresovati dobre ljude za položaje od najveće važnosti i odgovornosti; važnost i odgovornost daleko je premašivala onu kakvu su imali direktori u poslovnom svetu, ali se plaćala samo pet ili šest hiljada dolara godišnje.

Danas je kaiš ponovo stegnut, a mi se sa priličnim užasom na licu osvrćemo na svoju protraćenu mladost. Ponekad se, međutim, začuju prigušena tutnjava iz bubnjeva i astmatični šapat trombona koji me zanjišu unazad u rane dvadesete, kada smo pili metanol i svakog dana postajali bolji, kada je već bilo prvih propalih pokušaja skraćivanja suknji, kada su sve devojke podsećale jedna na drugu u džemper-haljinama, a ljudi koje nisi želeo da upoznaš govori su “Da, nemamo banana” i činilo se da je u pitanju samo nekoliko godina pre nego što će stariji odstupiti i prepustiti svet onima koji stvari vide onakvima kakve jesu – sve to sada nama koji smo tada bili mladi izgleda ružičasto i romantično jer više nikada nećemo baš tako intenzivno doživljavati ono što nas okružuje.

(kraj)

Piše: F. Skot Ficdžerald
Izvor: The Jazz Age: Essays
Preveo: Matija Jovandić