F. Skot Ficdžerald: Odjeci doba džeza (I deo) Bilo je to doba čuda, doba umetnosti, doba izobilja i doba satire, pisao je F. Skot Ficdžerald o vremenu pre jednog veka.

Novembra, 1931

Prerano je pisati o dobu džeza sa distance, a i da vas ne osumnjiče za preranu arterosklerozu. Mnoge ljude i dalje spopadne silovit nagon za povraćanjem kad nalete na neku od karakterističnih reči tog vremena – rečnika koji je od tada popustio pred živopisnim kovanicama podzemlja. Ono je sad jednako mrtvo kao što su to bile žute devedesete 1902. Ipak, nazočni pisac se na to doba već osvrće s nostalgijom.

Ono mu je dojadilo, laskalo mu je i donelo mu više novca nego što je mogao i da sanja, jednostavno zato što je ljudima pričao da se oseća isto kao i oni, da je nešto moralo da se uradi sa nervoznom energijom, nagomilanom i nepotrošenom u ratu.

Desetogodišnji period koji se, poput nevoljnika rešenog da ne skonča demodiran i star u svojoj postelji, bacio u spektakularnu smrt oktobra 1929. godine, počeo je negde u vreme prvomajskih nereda 1919. Ono kada je policija projahala rasturajući okupljene demobilisane seoske momke dok su zurili u govornike na Medison skveru bila je mera kakva je pametnije mladiće morala da otuđi od preovlađujućeg poretka.

Nismo se sećali ničega iz Povelje o ljudskim pravima sve dok Menken nije počeo da je udara na sva zvona, ali smo znali da takve tiranije priliče rastrzanim malim zemljama na jugu Evrope. Da su potkoženi biznismeni tako uticali na vladu, možda bismo, naposletku, i otišli u rat za kredite Dž. P. Morgana. Ali, pošto smo bili umorni od Velikih Ciljeva, nije tu bilo ničeg većeg od kratkog proloma moralne indignacije, opisane u Dos Pasosova Tri vojnika.

Ubrzo smo počeli da kusamo parčad nacionalne torte, a naš idealizam rasplamsao se tek kada su novine napravile melodrame od takvih priča kao što su one o Hardingu i bandi iz Ohaja ili o Saku i Vancetiju.

Ono što se dešavalo 1919. učinilo nas je pre ciničnim nego revolucionarnim, uprkos činjenici da sada preturamo po gepecima pitajući se gde smo to, dođavola, ostavili kapu slobode – “znam da je imam” – i belu košulju mužika. Za doba džeza bilo je karakteristično to da politika uopšte nikoga nije zanimala.

Bilo je to doba čuda, doba umetnosti, doba izobilja i doba satire. Plišani Meda, koji se vrpoljio ne bi li ličio na živog stvora, zaseo je na tron Sjedinjenih Država; elegantni mladić požurio je da nam predstavi tron Engleske.

Buljuk devojaka čeznuo je za mladim Englezom; stari Amerikanac stenjao je u snu jer je čekao da ga žena otruje, po savetu ženskog Raspućina, koja je tada donosila ključne odluke u poslovima od nacionalnog značaja kod nas. Ali, na stranu sve to, bilo je najzad onako kako smo mi hteli. Pošto su Amerikanci naveliko naručivali odela iz Londona, a krojači iz ulice Bond su se po nuždi složili da šnitove prilagode američkom izduženijem stasu i sklonosti ka komotnijoj odeći, nešto se suptilno prenelo u Ameriku, stil muškarca.

Za vreme renesanse je Fransoa Prvi, gledajući ka Firenci, skratio nogavice. Engleska je u 17. veku oponašala francuski dvor, a nemački gardijski oficiri su pre 50 godina u Londonu kupovali civilna odela. Odeću džentlmena – simbol “moći do koje muškarac mora da drži, a prenosi se od naroda do naroda”.

Bili smo najmoćnija nacija. Ko je još mogao da nam diktira šta je bilo u modi i šta je bilo zabavno? Izolovani od Evropskog rata, počeli smo da prečešljavamo nepoznati Jug i Zapad u potrazi za narodnim običajima i razonodama, a oni su bile još spremniji da nam se podaju.

Bila je to generacija iz koje su devojke same sebe predstavljale kao flaperke, generacija koja je iskvarila svoje starije i na kraju preterala, ne toliko zbog manjka morala koliko zbog manjka ukusa

Prvo otkrovenje u društvu izazvalo je senzaciju nesrazmernu njegovoj novini. Još 1915. godine su mladi ljudi bez pomne pratnje iz manjih gradova otkrili pokretnu privatnost automobila poklonjenog mladom Bilu od šesnaest leta da bi se “osamostalio”. Ispočetka je maženje bilo čin očajnika čak i u tako povoljnim uslovima, ali su ubrzo počele da se razmenjuju poverljive misli i stara zapovest se raspala. Još 1917. su se reference na takva slatka neobavezna zabavljanja mogle naći u bilo kom broju Jejl rekorda i Prinston tajgera.

Ali maženje u drskijim varijantama bilo je ograničeno na bogatije klase – među ostalim mladima vladali su, sve po posle rata, stari standardi, pa je poljubac značio da se očekuje i prosidba, što su mladi oficiri sa zaprepašćenjem otkrivali u njima tuđim gradovima. Tek 1920. veo je konačno pao – doba džeza je procvetalo.

Ozbiljniji građani republike jedva da su uspeli da dođu do daha a najluđa od svih generacija, generacija koja je u vreme ratne zbrke bila u adolescenciji, oštro je izlaktala savremenike sa puta i doplesala je u centar pažnje.

Bila je to generacija iz koje su devojke same sebe predstavljale kao flaperke, generacija koja je iskvarila svoje starije i na kraju preterala, ne toliko zbog manjka morala koliko zbog manjka ukusa.

Može li se kao primer ponuditi godina 1922? Tad je mlađa generacija bila na vrhuncu, jer je doba džeza, iako se nastavilo i kasnije, sve manje bilo stvar mladih. Ono što je usledilo bilo je poput dečije zabave koju su preuzeli odrasli, ostavljajući decu zbunjenu, pomalo zapostavljenu i zatečenu. Već 1923. su njihovi stariji, umorni od toga da karneval posmatraju s jedva prikrivenom zavišću, otkrili su da mlada rakija može da zameni mladu krv i, uz usklik, počele su orgije. Mlađa generacija više nije bila glavna.

Sav se narod prepustio hedonizmu, rešen da uživa. Preuranjene intimnosti mlađih generacija javile bi se i bez prohibicije – njih su već implicirali pokušaji da se engleski običaji prilagode američkim uslovima. (Naš Jug, na primer, tropsko je područje i rano se sazreva, ali se tu nikad nije primila mudrost Francuske i Španije da se devojke puštaju bez pratnje sa šesnaest ili sedamnaest godina.) Ali opšta rešenost da se čovek zabavlja, otpočeta sa koktel-žurevima 1921. godine, potekla je iz složenijih izvora.

Reč džez je na svom putu ka društvenom priznanju prvo označavala seks, potom ples, pa onda muziku. Povezana je sa stanjem nervne uzbuđenosti, ne mnogo različitom od onog u velikim gradovima iza linija rata. Za mnoge Engleze rat još traje jer su sve sile koje im prete i dalje aktivne – zato jedi, pij i veseli se, jer ćemo sutra biti mrtvi. Ali drugačiji uzroci doveli su sada do sličnog stanja u Americi, iako su čitavi slojevi (ljudi stariji od pedeset, na primer) proveli celu deceniju poričući da on postoji, čak i onda kad im je njegovo nestašno lice virkalo u porodično okruženje. Ne bi im ni u snu palo napamet da su mu i sami doprineli.

Poštenim građanima iz svih društvenih klasa, koji su verovali u striktan javni moral, a bili su dovoljno moćni da sprovode neophodne zakone, nije bilo na umu da će ih nužno izvršavati kriminalci i šarlatani, a u to zapravo ne veruju ni dan-danas. Bogati pravednici oduvek su mogli da plate poštene i pametne sluge da oslobode robove ili Kubance, a kada je ovaj pokušaj propao naši stariji nisu odstupili ni korak i, tvrdoglavi poput ljudi sateranih uza zid, sačuvali su svoju pravičnost, ali su izgubili svoju decu.

Sedokose žene i muškarci plemenitih ostarelih lica, ljudi koji u životu nisu svesno učinili ništa nečasno, i dalje se u hotelskim apartmanima u Njujorku, Bostonu i Vašingtonu međusobno uveravaju da “rastu čitave generacije koje nikada neće okusiti alkohol”. U međuvremenu, njihove unuke u internatima jedne drugima doturaju pohabani primerak Ljubavnika ledi Četerli i, ako se imalo kreću naokolo, već im je sa šesnaest godina poznat ukus džina ili kukuruzovače. Ali generacije stasale između 1875. i 1895. i dalje veruju u ono u šta hoće da veruju.

Čak su i generacije između njih bile skeptične. Hejvud Braun je 1920. naveo da je sva ta graja besmislena, da mladići nisu ljubili, a svejedno su pričali da jesu. Ali jako brzo su ljudi stariji od 25 prošli kroz intenzivnu obuku.

Dozvolite mi da se osvrnem na neka od otkrovenja koja su im se ukazala, oslanjajući se na desetak dela napisanih za različite tipove mentaliteta tokom te decenije. Počinjemo sa sugestijom da Don Žuan živi zanimljivim životom (Jirgen, 1919); potom saznajemo da svuda oko nas ima mnogo seksa, samo treba da ga prepoznamo (Vajnsburg, Ohajo, 1920) i da adolescenti žive živote poprilično ispunjene ljubavlju (Ova strana raja, 1920), da ima mnogo zapostavljenih anglosaksonskih reči (Uliks, 1921), da stariji ne odolevaju svaki put pred iznenadnim iskušenjima (Sitareja, 1922), da devojke ponekad budu zavedene a da ne ostanu upropašćene (Ognjena mladost, 1922), da čak i silovanje na kraju ispadne dobro (Šeik, 1922), da su glamurozne Engleskinje često promiskuitetne (Zeleni šešir, 1924), da zapravo tome posvećuju veći deo svog vremena (Vrtlog, 1926), da je to, povrh svega, prokleto dobra stvar (Ljubavnik ledi Četerli, 1928) i, naposletku, da postoje i abnormalne varijacije (Bunar usamljenosti, 1928, i Sodoma i Gomora, 1929).

Prema mom mišljenju, element erotike u tim delima, čak i u Šeiku, pisanom za decu u maniru Zeca Petra, nikome nije naneo ni trunke štete. Sve to što je u njima opisano, pa i mnogo više od toga, bilo nam je već poznato iz savremenog života. Većina tih pretpostavki bile su iskrene i uputne, sa ciljem da muškarcu donekle vrate dostojanstvo pred predstavom o “pravom muškarcu” koja je tada vladala u životima Amerikanaca. (“A šta je to ‘pravi muškarac’”, upitala je jednom Gertruda Stajn. “Nije li već dovoljno velik zahtev da se ispuni sve ono što je u prošlosti značilo biti ‘muškarac’. ‘Pravi muškarac’!”)

Udata žena sad može da otkrije da li je prevarena, ili da li je seks samo nešto što mora da se istrpi, a kompenzacija bi trebalo da joj bude uspostavljanje tiranije duha, kao što joj je i njena majka nekad možda sugerisala. Možda su mnoge žene shvatile da bi ljubav trebalo da bude zabavna.

Kako god, prigovarači su izgubili svoju bednu, otrcanu bitku, a to je i jedan od razloga za to što je naša književnost danas najživlja na svetu.

Nasuprot uvreženom mišljenju, filmovi iz doba džeza nisu imali nikakvog uticaja na moral. Producenti su zauzeli stidljiv, zastareo i banalan stav – na primer, nijedan film nije ni izdaleka prikazivao mladež sve do 1923. godine, kada su je časopisi već uveliko slavili i kada je ona već prestala da bude vest. Bilo je nekoliko slabašnih iskrica, pa zatim Klara Bou u Ognjenoj mladosti; odmah potom su holivudske mastiljare sahranile tu temu u kinematografsku grobnicu. Filmovi tokom celog doba džeza nisu micali dalje od gospođe Tarana, držeći se samo najblatantnijih površnosti. Za to je nesumnjivo bila odgovorna cenzura, kao i slabosti unutar same industrije.

(nastaviće se)

Piše: F. Skot Ficdžerald
Izvor: The Jazz Age: Essays
Preveo: Matija Jovandić