Epiktet o smrti ljubavi i kako se nositi sa gubitkom voljene osobe Pre skoro dva milenijuma, slavni stoik Epiktet uhvatio se u koštac sa nalaženjem filozofskog rešenja jedne od najtežih ljudskih trauma, sa prestankom ljubavi i gubitkom voljenih

“Buduća ljubav ne postoji“, napisao je jednom Tolstoj razmatrajući paradoksalne uslove ljubavi. „Ljubav je samo sadašnja aktivnost. Čovek koji ne ispoljava ljubav u sadašnjosti nije voleo.” To je teško prihvatiti kao koncept – društvo nas je odgajalo da verujemo i grabimo za srećnom budućnosti svake značajne veze. Ali šta se dešava kada se ljubav, bez obzira na njenu kategoriju i klasifikaciju, raspadne pod beskrajnim silama vremena i promena, bilo zbog smrti ili od nekakve druge, direktnije propasti? Usred onoga što se čini kao nepreboljivi gubitak, kako da prihvatimo činjenicu da su čak i najlepše, najneobičnije stvari u životu samo pozajmljene od univerzuma, dodeljene nam samo privremeno?

Pre dva milenijuma, veliki stoički filozof Epiktet je tvrdio da se protivotrov za ovu razarajuću tugu ne nalazi u tome da se zaštitimo od potencijalnog gubitka nekom veštačkom samozaštitom, već, kada gubitak dođe, da se skoncentrišemo na njega i ono što mu je prethodilo — da obučavamo sebe ne samo da prihvatimo već i da prigrlimo privremenost svih stvari, čak i onih koje najviše cenimo i za koje najviše želimo da potraju večno, tako da kada ljubav nestane, ostaje nam nepromenjiva radost što je ona uopšte i ušla u naše živote i nadahnjivala ih za to vreme.

U Razgovorima, jednom od dela koje je Epiktet napisao, između ostalog, na temu da ne treba da nas pokreće želja za onim stvarima koje nisu u našoj moći, stoički mudrac piše:

Ko je dobar ako ne zna ko je? I ko zna šta je, ako zaboravi da je sve stvoreno propadljivo i da nije moguće da jedno ljudsko biće zauvek bude sa nekim drugim?

Epiktet — zagovornik divne prakse samo-ispitivanja koje se primenjuje sa nežnošću — nastavlja da pruža uvide o tome kako stisak tuge da popusti pri trajnom rastanku od nekoga koga smo voleli:

Kad se nečim oduševiš, raduj se tome kao da to nije jedna od stvari koje ti ne mogu biti oduzete, nego kao nešto, poput zemljanog lonca ili staklene čaše, što kada bude slomljeno sećaćeš ga se a da te pritom neće mučiti… Ništa što voliš nije tvoje: dato ti je za sada, a ne da ti se ne uzima, nije ti ni dato za sva vremena, nego kao smokva ili grozd u određeno doba godine. Ali ako želiš ove stvari zimi, ti si budala. Pa tako, ako se uželiš svog sina ili prijatelja kada ti to nije moguće, moraš znati da zimi priželjkuješ smokvu.

O sentimentu koji se odnosi na telesnu smrtnost naših voljenih, ali je podjednako primenjiv na gubitak ljubavi u nefizičkom smislu, Epiktet dodaje:

U vremenima kada ste oduševljeni nečim, stavite ispred sebe suprotne pojave. Kakva je šteta da, dok ljubite svoje dete, kažete mu, tepajući šapatom: „Sutra ćeš umreti“; i prijatelju takođe: „Sutra ćeš ti otići ili ću ja, i nikada se više nećemo videti“?

Kada smo u stanju da posmatramo ono što volimo na takav način, tvrdi Epiktet, njegov neizbežni gubitak neće u nama ostaviti osećaj parališuće pustoši, već će ostaviti ono što je kasnije Abraham Linkoln nazvao „tužno-slatkim osećanjem u tvom srcu“. Sačuvati sećanje na slast ljubavi nedopuštajući bolu od rastanka ili gubitka da nam ostave gorak ukus u ustima, možda je najveći izazov za ožalošćeno srce i njegovo najveće postignuće.

Piše: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o mudrim ženama iz antike – 6 najuticajnijih antičkih filozofkinja.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *