Dnevnik motocikliste: Zašto je Ernesto Gevara postao Če Dnevnik koji je pisao mladi Gevara pokazuje i koliko mu je snage bilo potrebno za optimizam, koliko je napora potrebno da bi se održalo ubeđenje da je bolji svet moguć, piše istoričar Andre Paljarini.

Spisi Ernesta Gevare de la Serne o napornom putu na koji je krenuo sa svojim prijateljem Albertom Granadom 1952. godine sjajno su književno svedočanstvo o transformativnoj moći putovanja. To je tako, šta god ko mislio o tome gde je taj put vodio. Između ostalog, trasa od Argentine do Venecuele, opisana romantično, pa i melahnolično, u Dnevniku motocikliste, prožela je tada 23-godišnjeg studenta medicine “zdravim poštovanjem za daljine”, a to je vredna porcija poneta sa sobom s obzirom na to da se revolucionarni ustanak u kom je učestvovao na kraju proneo na više od 800 kilometara. Do tada je, naravno, mladić čija razmišljanja čine osnovu Dnevnika postao poznatiji kao “Če” Gevara.

Objavljen posthumno 1993. godine, kao Notas de Viaj, a onda prvi put na engleskom za Verso 1995. (na našem jeziku tek 2004, prim. prev), Dnevnik motocikliste doneo je karakterističan portret revolucionara u mladosti. Tokom Hladnog rata su mediji na zapadu Čea često predstavljali kao čoveka koji hladno i sračunato postavlja postrevolucionarne političke okvire i upravlja njima.

U Tajmu je, u priči sa naslovne strane ovog magazina o Čeu, Argentinac opisan kao “najfascinantniji, a i najopasniji, član trijumvirata” koji su činili i Fidel (“srce, duša, glas i bradati lik savremene Kube” i Raul Kastro (“pesnica koja drži bodež revolucije”). Če je bio “mozak”, autor Gerilskog ratovanja, njegovog (ne)čuvenog vodiča za ambiciozne radikale.

Za razliku od toga, Če je ovde bio blaži, osećajniji, neodlučniji zgodni mangup koji je postao ikona pop kulture podjednako koliko i politička figura.

Dok je Gerilsko ratovanje praktično, povremeno čak klinički precizno štivo, Dnevnik motocikliste pokazao je pristupačnijeg Čea: mladića na političkoj trasi koju su toliki mladi sledili 1950-ih i 1960-ih. Da Če kasnije nije uzeo oružje u ruke, njegovi memoari prosto bi bili neka vrsta kurioziteta u svom žanru, latinoamerički izraz istog onog generacijskog nemira o kakvom je pisao Džek Keruak. (Zapada za oko, zapravo, da je režiser filma Dnevnik motocikliste kasnije ekranizovao Na putu).

Njegove beleške u dnevniku otkrivaju očigledne književne pretenzije. “Pun mesec, ocrtan na nebu iznad mora, ljeska se po talasima srebrnastim iskrama”, piše on. Sa druge strane, priznaje da je “usijan i entuzijastičan” napisao “neke stvari koje su možda pomalo napadne i odudaraju od duha naučne temeljnosti”.

Prožimanje iskrenosti i zamora su vodeni žig dnevnika, što je verovatno posledica određene samosvesti kod njega. Na kraju krajeva, Če se i jeste otisnuo na putovanje koje opisuje u Dnevniku u suštini iz zabave. “Aristokrate iz 19. veka koje su odlazile put Firence ili Venecije to su radile jer se to očekivalo od ljudi njihovog soja, bio je to deo njihovog ‘obrazovanja’”, kaže mi Paulo Drino, istoričar koji je mnogo pisao i predavao o Čeu. Nasuprot tome, “Gevara kreće bez nekog posebnog odredišta na umu, već sa idejom avanture, kršenja konvencija, da, eto, tera kera”.

Ako je to što je Če u dnevniku nežniji napravilo toliki hit od knjige 1990-ih, ono što danas bode oči je sa koliko snage se izborio za optimizam u sebi, koliko napora je potrebno da bi se održalo ubeđenje da je bolji svet moguć. Čitaocu Čeovih dnevnika poznata je sudbina naratora. Znamo šta će mu učiniti vreme i šta je on uradio u svoje vreme. Znamo da će njegovi “odlučno boemski pristupi” očvrsnuti u disciplinu borca. Znamo da će Če ući u istoriju zbog vodeće uloge koje se prihvatio u Kubanskoj revoluciji, a zatim i u revolucionoj vladi, ali znamo i da će hiljade ljudi u regionu i svetu isto tako prateći svoju savest otići u oružane borbe. Znamo da će hiljade stradati kao i on u rukama kontrarevolucionarnih snaga.

Tokom Hladnog rata je komunizam za mnoge u Latinskoj Americi, a i van nje, bio jezik odbrane ljudi lišenih svega a ne striktnog povinovanja sovjetskim imperativima

Dnevnik motocikliste opisuje buđenje kakvo će upoznati mnogi koji su dospeli do toga da na neki način preispituju status kvo. Slično čuvenom Čeovom portretu preslikanom na onolike plakate, majice, šolje i drugu robu, “dnevnici su postali ključni kulturni artefakt” i predstavljaju ne samo latinoameričku levicu, nego “latinoameričku kulturu šire”, ukazuje Drino. “Na neki način”, nastavlja on, Čeov imidž kasnije je iskorišćen da izrazi “banalnije lične revolucije”.

Objavljivanje Dnevnika i njegovo prenošenje na film igrali su na tu kartu, utičući na to “kako su dnevnici prodati raznolikoj publici širom sveta: ‘Spoj Golih u sedlu i Das Kapitala”, tako je londonski Tajms  opisao knjigu”. Takva predstavljanja Dnevnika neretko impliciraju i pozivanje na posebnu vrstu muževnosti, na posvećivanje cilju po cenu dubljih porodičnih veza.

Lik u memoarima nije revolucionarni vođa i stoga ga ne opterećuju neprijatna moralna pitanja pobune i nasilja. Konzervativni kritičari filma izrugivali su se tome, optužujući filmadžije da Čea brane i predstavljaju ga kao milog, privlačnog buntovnika sa žestokim stavovima, ali dobrog srca. Navodno je fatalna mana filma romantičnog zamaha u tome što ne obaveštava publiku o kasnijoj Čeovoj krvožednosti i autoritarizmu. Takve kritike promašuju poentu filma i memoara na kojima je on zasnovan.

Objavljivanje knjige decenijama nakon što je Če postao revolucionarna ikona svakako bi trebalo da podstakne čitaoce da delu pristupe kritički. Ali Dnevnik motocikliste je neizmerno vredan za izučavaoce različitih oblasti jer to nije nagvaždanje s tezom kao što, izgleda, misle kritičari te knjige. Za proučavaoce Latinske Amerike ta knjiga je prozor u društvenu, političku i ekonomsku stvarnost ovog regiona u posleratnom periodu. Deo je svakog dobrog spiska obavezne literature o južnoameričkoj levici, antiimperijalizmu i neprekidnoj borbi za društvenu pravdu u tom delu sveta.

Rođen u Rozariju, u Argentini, u imućnijoj porodici, Če je pripadao klasi i generaciji tipično predodređenoj da nesrazmerno ućari od posleratnog buma. Demokratizacija, urbanizacija i industrijalizacija postali su svakodnevica i obećavali su da će se tako ceo region stabilizovati i izdići iz siromaštva. Međutim, tokom putovanja se Če susreo sa milionima ljudi ostalih izvan dodira novog bogatstva.

Mnogima sa rubova urbanih centara progres je doneo jako malo, a kamoli onima koji su živeli u udaljenim naseljima u unutrašnjosti. “Pregled zdravstvene zaštite u Čileu pokazuje da joj mnogo toga nedostaje (kasnije sam shvatio da je daleko bolja nego u drugim zemljama koje sam posetio)”, primećuje Če negde na polovini dnevnika.

Razlika između obećanja prosperiteta i isključenosti velikog dela društva u posleratnom periodu radikalizovala je mlade muškarce i žene iz srednje klase, frustrirane time u kakvom svetu žive. Radnici i seljaštvo, polazeći od veoma različitih iskustava, takođe su prihvatili novi politički rečnik. U jednom trenutku se Če i Granado susreću sa parom progonjenih, jako mršavih ljudi koji sebe smatraju komunistima. Odgovarajući mužu, Če artikuliše nesumnjivo najpronicljiviji zaključak u knjizi. Komunizam kod tog čoveka je, shvata on, “prirodna potreba za nečim boljim”:

“Protest protiv neprestane gladi pretvoren u ljubav prema tom neobičnom učenju, čiju suštinu nije mogao da dokuči, ali mu je prevod, ‘hleba za siromašne’, bio nešto što je mogao da razume i, još važnije, što ga je ispunjavalo nadom”.

Tokom Hladnog rata je komunizam za mnoge u Latinskoj Americi, a i van nje, bio jezik odbrane ljudi lišenih svega a ne striktnog povinovanja sovjetskim imperativima. Če je to razumeo onako kako većina američkih analitičara nikada nije.

Susreti koje Če opisuje postaju više od pukih anegdota s putovanja; oni su varnica koja u njemu raspaljuju vatru i podstiču ga da kritički analizira društvene i političke strukture koje održavaju disparitete koji ga toliko šokiraju.

Posle čitanja Dnevnika oni osetljiviji čitaoci će možda takođe biti podstaknuti da preispitaju sopstvena okruženja. Ko je danas zapostavljen i kako su ih postojeće ustanove izdale? Kako bi trebalo da vrednujemo svojstva demokratije koja trpi tolike nepotrebne patnje? Kraj dnevnika destiluje Čeovo trenutno otkriće do kakvog je došao u svojoj odiseji zajedno sa Granadom:

“Vidim sebe žrtvovanog istinskoj revoluciji, velikoj ujednačiteljki individualne volje dok proglašavam krajnju mea culpa. Osećam kako mi se nozdrve šire i naslađuju se oporim mirisom baruta i krvi, smrću neprijatelja; čeličim svoje telo, spreman za bitku, i pripremam se da budem sveto mesto unutar kog će zverski urlik proletarijata u pobedničkom pohodu moći da odjekne novom snagom i novom nadom”.

Posle svega, upravo to se danas izdvaja iz Dnevnika: snaga i nada, nepokolebljiva vera u ponovo izgrađeni svet.

Kada je 2011. godine buknulo Arapsko proleće, nekadašnji savetnik Hilari Klinton ustvrdio je da su “društvene mreže Če Gevara 21. veka”, misleći na očiglednu moć interneta da uzdrma despotske režime ma gde oni bili.

Ali Če, kao naoružani pobunjenik, na kraju je zarobljen i pogubljen, a njegova poslednja želja bila je da “umre punog stomaka”. Svojevrsno onlajn političko organizovanje, koje je pre decenije sejalo strah među moćnicima, takođe je, reklo bi se, bačeno na kolena. Sadašnji trenutak je trenutak političke neizvesnosti, astronomskog bogaćenja i duboke nejednakosti. Pošto je doživeo takve okolnosti pre sedam decenija, Ernesto Gevara de la Serna bio je siguran u nekoliko stvari koje će kasnije podržati kao Če.  

Pre nego savete o gerilskom ratovanju, čitaoci bi danas trebalo da istraže rane Čeove spise zbog skromnosti, opravdane ogorčenosti, otvorenosti, radoznalosti i, da, solidarnosti. Sve će to, a i mnogo više, pronaći u Dnevniku motocikliste.

Piše: Andre Paljarini
Izvor: The New Republic
Preveo: Matija Jovandić