“Dina” – pet ključnih stvari po kojima se razlikuju film i knjiga “Dina” Frenka Herberta važi za roman koji je nemoguće preneti na film. Ali režiser Deni Vilnev odvažio se da to ipak pokuša. Da bi mu to pošlo za rukom, on i njegovi koscenaristi morali su značajno da odstupe od originala. Neke od izmena zaista su krupne.

Deni Vilnev je prvi put pročitao roman “Dina” kad mu je bilo 13 godina, a naučnofantastični klasik Frenka Herberta iz 1965. za budućeg filmadžiju odraslog u Kvebeku u Kanadi bio je kao oaza u pustinji. “Postao sam opsednut time”, kaže Vilnev. “’Dina’ se stopila sa rađanjem moje ljubavi prema filmu. Postala je to knjiga koja je bila uz mene svih ovih godina, sve vreme sam je držao kraj sebe”.
Kada se poduhvatio izazova da na film prenese knjigu i svu njenu filozofiju, knjigu za koju je vladalo uverenje da je nemoguće adaptirati je, Vilnev je bio odlučan u tome da ostane što je moguće verniji Herbertovoj viziji. “Cilj mi je zapravo bio da uradim sve da i najveći fanovi osete da su atmosfera i poezija iz knjige netaknute”, ispričao je o dugoočekivanom filmu u čiju produkciju je uloženo 165 miliona dolara, a odnedavno je u bioskopima i na HBO Maxu.

To, međutim, ne znači da Vilnev i njegovi koscenaristi Erik Rot i Džon Spejts nisu ponešto i promenili “prevodeći” roman o bici za osvajanje bespuća planete Arakis i usponu nevoljke mesijanske figure Pola Atreida (Timoti Šalame) objavljen pre pola veka da bi ga približili savremenoj bioskopskoj publici.

Mnoge izmene i omaške prilično beznačajne. (Žao nam je, štreberi “Dine”, trubadur-vojnik Garni Halek, kog igra Džoš Brolin, ne peva nijednu baladu u ovom filmu). Ali neke su izmene ipak upadljivije.

Vilnev ovde govori o pet najvećih odstupanja od Herbertovog romana.

PAŽNJA: Slede spojleri, i za knjigu i za novu filmsku verziju “Dine”

1. Manje intergalaktičke politike, više emocionalne drame

Nije teško izgubiti se u gustišu različitih političkih i ekonomskih entiteta, religijskih redova i svemirskih organizacija spominjanih u Herbertovom romanu: Svemirska gilda, Landsrad, različite plemićke loze (velike i male), Visoko veće, Carstvo, kompanija CHOAM, Bene Geserit, Misionaria protektiva… I sve to i pre nego što stignete do brojnih knjiga sa događajima koji prethode radnji ili joj slede, a napisali su ih Herbert i, kasnije, njegov sin Brajan i Kevin Dž. Anderson, dodatno proširujući sagu.
Iako rešen da sačuva široki i šaroliki mozaik romana i to kako su u delu prikazani načine za različite (zlo)upotrebe moći, Vilnev je imao na umu i da holivudska produkcija “Dine” zahteva da priča bude prijemčiva za one neupućene i da od gledalaca ne treba da traži domaće zadatke ili im nudi beskrajna objašnjenja. Zato se, prikazujući glavne sukobe različitih moćnih figura i zaraćenih klanova, odlučio da izostavi neke od intriga u širem intergalatičkom kontekstu zarad većeg fokusa i emotivnije obojene priče.

“Priča je prilično jednostavna i više pokazuje koliko je svet pun svega, bogat i kompleksan”, kaže Vilnev. “Veliki izazov bio je da pokušamo da ne zatrpamo publiku već na početku suludom količinom objašnjenja. Trebalo nam je dosta vremena da nađemo pravi balans tako da se ljudi koji nisu čitali “Dinu” ne osete odbačeno, nego da osete da su deo priče”.

Na kraju, Vilnevu je bio cilj da iz priče iskristališe univerzalne stvari i da one ne zahtevaju doktorat iz dinalogije da bi se razumela neka vrstu emotivnih turbulencija pri odrastanju i sazrevanju ili porodičnih mena, na šta je on reagovao pri prvom susretu sa knjigom kad je bio tinejdžer. “Zaista sam se pronašao u Polovoj melanholiji, njegovom osećanju izopštenosti, njegovim strahovima pred onim što će se dogoditi”, kaže. “On je bio veliki sanjar i bilo je tu mnogo elemenata takvih da sam mogao da ih razumem i pronađem i u sebi”.

2. Izostavljanje unutrašnjih monologa i naracije

Herbertov roman pun je italikom datih unutrašnjih monologa, pošto likovi neprestano sanjare, razmišljaju o svojim nadama i strahovima i kuju tajne planove. “Ovoga se uskoro moram ratosiljati. Još malo pa od njega neće biti nikakve koristi”, misli podli Baron o svom savetniku mentatu Piteru de Vriju već negde pri početku, što je samo jedan od bezbroj primera.
I dok takav pristup može da uspe na papiru, film kao vizuelni medij sasvim je drugačija zverka. Dejvid Linč je u svojoj nesrećnoj adaptaciji “Dine” 1984. godine  nameravao da prenese Herbertove unutrašnje monologe kroz česta korišćenja nasnimljenih glasova, i to do te mere da je sve povremeno klizilo u autoparodiju.

Vilnev je želeo čistiji kinematografski pristup, oslanjajući se na to da bi publika mogla da prozre motivaciju likova kroz nijanse u izvođenju, muzici i ekspresiji, pa da sve to baš i ne mora da bude izraženo kroz bizarno nasnimljena šaputanja. Pribegao je i rešenju kakvo se ne može naći u Herbertovoj knjizi: Džesiki i Polu darovao je sistem tajnih znakova rukom pomoću koga mogu da se međusobno razumeju bez reči.

“Knjiga se u mnogim delovima odvija iznutra, u samim likovima”, kaže Vilnev. “Čujemo tok misli različitih likova. Pri adaptaciji smo prvo usvojili Polov i Džesikin ugao gledanja na stvari i pokušali da ostanemo što je moguće bliže ovim likovima. Tek onda smo pokušavali da razvijemo ideje i rešenja kakva će nam omogućiti da osetimo šta im je na pameti i to tako da se ne koristimo nasnimavanjem unutrašnjih monologa”.

Vilnev se takođe poigrao epigramima, izvučenim iz spisa Princeze Irulan, ćerke cara padišaha Šadama IV, koje je Herbert stavljao na početak svakog poglavlja romana zarad komentarisanja priče i njenog smeštanja u kontekst. U Linčovom filmu je princeza (igra je Virdžinija Medsen) bila naratorka, ali tog lika uopšte nema kod Vilneva, iako bi moglo da se dogodi da se pojavi u nastavku.

U filmu je, međutim, sačuvan najvažniji unutrašnji monolog iz romana, takozvana litanija protiv straha, kojoj Pol pribegava da bi fokusirao um pri testu Časne majke sa kutijom koja izaziva bol. Neki od najtvrdokornijih ljubitelja “Dine” su reči litanije, koja počinje sa “Neću se plašiti / strah je ubica uma”, istetovirali na svojoj koži. Izostavljanje toga iz bilo koje adaptacije “Dine” bilo bi nezamislivo.

3. Ukrštanje tokova radnje

Herbertov obimni roman pun je epizoda i epizodnih likova i to je veliki izazov svakome ko pokuša da iskristališe narativ i predstavi ga ma i u dva filma, a kamoli u jednom. Svodeći priču tako da lakše može da se prati, Vilnev i njegovi koscenaristi koristili su skalpel (ili, u nekim slučajevima, manje fine alatke) da bi  odstranili izvesne likove iz Herbertove knjige, kao što je Baronov nećak Fejd–Rauta (u Linčovoj verziji ga je upečatljivo glumio Sting), a neke druge maknuli ka margini.

Dva ključna lika mentata u knjizi, na primer, Tufir Havat i Piter de Vri (igraju ih Stiven Mekinli Henderson i Dejvid Dastmalčijan) znatno su manje upadljivi u filmu nego u romanu. Osim toga, ni reč “mentat”, naziv za posebno obučena bića, neku vrstu humanih kalkulatora nakrcanih saznanjima, nijednom se zapravo ne spominje. A zaplet u romanu u kom Havat lažno optužuje Džesiku da je izdala Vojvodu nema nikakvog značaja u filmu, iako bi mogao možda da iskrsne u planiranom nastavku.

“Neki likovi su ovde manje razvijeni i čuvam ih za drugi nastavak. Bio je to način da pronađem balans”, objašnjava Vilnev. “U ovom filmu smo nastojali da ostanemo što bliži Polovim iskustvima. A onda, u drugom nastavku, imaću vremena da razvijem neke sada pomalo skrajnute likove. To mi je ideja. Nadam se da će upaliti”.

4. Manje prostora za Barona i njegov dvor

Kada je Stelan Skarsgard pročitao scenario za “Dinu” bio je iznenađen time koliko baron Vladimir Harkonen, lik kog igra, ima malo replika u filmu. Mislio je da će baron, kao glavni negativac u naučnofantastičnoj sagi, imati dosta zlikovačkih tirada. “Prva reakcija bila mi je: ovoga nema baš mnogo”, kaže glumac.

U Herbertovom romanu, Baron retko ostaje bez reči, pošto sve radi da bi uništio svoje smrtne neprijatelje iz kuće Atreida. Ali u Vilnevovom viđenju, lik je znatno strašniji ako ne otkriva svoje karte, ako ćutke pokazuje namere. “Isekao sam većinu Baronovih replika”, kaže Vilnev. “Hteo sam da to bude čovek škrt na rečima”.

Vilnev u filmu takođe preskače mnoge intrige i unutrašnje borbe u palati o kakvim Herbert piše govoreći o dvoru Harkonena, kao i Herbertove naznake u romanu da je Baron pederast koji seksualno spopada dečake robove. “Prosto sam mislio da je takva ideja pomalo kliše i da ju je malo pregazilo vreme”, ocenjuje reditelj.

Fanovi možda zaključe da zla iz kuće Harkonena ima manje u filmu, ali reditelj obećava da ćemo ga videti znatno više u nastavku, za koji još čeka zeleno svetlo. “Fokus ovog filma je na Polu i uveo sam malo Harkonena samo konteksta radi, da bi se razumela geopolitika priče”, kaže on. “U ovom filmu samo smo malo zavirili kod Harkonena. Drugi film je mnogo više o njima”.

5. Naglašavanje ženskih likova

I dok je Vilnev zauzdao Harkonene, namera mu je bila da u prvi plan istakne glavne ženske likove: Polovu majku, gospu Džesiku (Rebeka Ferguson), mladu fremensku ratnicu Čani (Zendaja) i članice sestrinstva Bene Geserita (uključujući tu i časnu majku koju igra Šarlota Rempling).

“Kao reditelja me je oduvek privlačilo žensko i ženstveno, a u mnogim mojim filmovima su žene glavne protagonistkinje. Ženskog ima u knjizi, ali sam mislio da ga je potrebno istaći. Rekao sam Eriku i Džonu: ‘Moramo da budemo sigurni da gospa Džesika ne bude tek skupa statistkinja’. Ona je tako lep i složen lik”.

Džesika, onako kako je tumači Rebeka Ferguson, pored svojih Bene Geserit mentalnih sposobnosti pokazuje i neustrašivost i srčanost u borbi, što nije uvek očigledno u romanu. I dok se Čani ne pojavljuje u prvoj polovini Herbertove knjige, Vilnev ju je pomerio bliže početku, kroz Polovu viziju budućnosti.

Jedna od najznačajnijih izmena u odnosu na Herbertovu knjigu je ta što je Litu Kajnsu, planetologu duboko zaljubljenom u Arakis i Slobodnjake, promenjen pol. On je u filmu žena. U Linčovom ostvarenju ga je igrao Maks fon Sidou, dok nju kod Vilneva igra britanska glumica Šeron Dankan-Bruster.

Koscenarista Džon Spejts predložio je ovu promenu tokom razvoja filma i Vilnev ju je odmah oduševljeno prihvatio. “Rekao sam da je to briljantno, jer to ne menja prirodu lika, nego ga samo približava današnjem svetu, čini ga važnijim i, iskreno, mnogo zanimljivijim”, priča reditelj.

Vilnev je tom liku namenio i daleko dramatičniju i filmičniju smrt nego u romanu. U knjizi Kajnsova umire sama pri erupciji podzemnog prirodnog gasa, nakon što je napuštena u pustinji. U filmu je izbode ratnik Sardukar, a potom  nju i njenog ubicu proguta peščani crv, u spektakularnoj sceni sa vizuelnim efektima, na velikom ekranu, podvučenoj sjajnom muzičkom temom Hansa Cimera.

A sve to je, na kraju krajeva, film.

Pročitajte i tekst o 10 manje poznatih činjenica o romanu Frankenštajn.
Izvor: LA Times
Prevod: Matija Jovandić
Foto: Dune promo materijal