Desetine miliona knjiga objavljeno je kao samizdat na internetu otkako je Amazon to prvi put omogućio u novembru 2007. Mnoge završavaju zaboravljene, bez ijedne prodaje, pa je napisati bestseler sve samo ne jednostavno. Ali nagrade za one koji uspeju su ogromne.
„Osećao sam se kao da sam dobio na lutriji“, kaže Sajmon Mekliv (Simon McCleave), 55, pisac krimi-romana čiji je debitantski roman Ubistva u Snoudoniji (The Snowdonia Killings) prodat u pola miliona primeraka otkako ga je objavio 2020.
„Napisao sam knjigu koju su hiljade ljudi želele da kupe i tražili su još jednu“, dodaje on. „Pomislio sam: ‘Mogu li da dam otkaz?’“ Ova misao se retko javlja debitantskim autorima koji objavljuju preko tradicionalnih kanala, pod kontrolom agenata i izdavača.
Piscu početniku potreban je agent jer retko koji izdavač razmatra nečiji rad bez zastupnika. Agenti (koji obično uzimaju 15% zarade) u pravilu prihvate samo jednog ili dva nova klijenta godišnje, pa je već samo potpisivanje ugovora veliki uspeh.
Debitantski autor može dobiti avans koji ide od 10.000 funti i raste do 100.000, ali šestocifrene sume su retke, a autori su obavezni da ih vrate kroz zaradu od knjige pre nego što dobiju honorare (između 5 i 15 posto). Zato nije iznenađenje što većina objavljenih autora ne uspeva da se nađe u poziciji da piše puno radno vreme.
Kod digitalnog ili „indie“ samostalnog izdavaštva, rukopisi se mogu aploudovati na Amazonov sistem za direktno objavljivanje jednim klikom, a sam autor odlučuje koliko vremena i novca će uložiti u uređivanje, dizajn korica i reklamu.
„U nekim slučajevima autori mogu zarađivati milione funti iz godine u godinu“, kaže Džejms Blač (James Blatch), ko-osnivač konsultantske firme Self Publishing Formula, koji je i sam autor koji se bavi samizdatima. „Čak i ako pisac zaradi 50.000 funti godišnje, to mu je često dovoljno da napusti posao.“
The Telegraph je razgovarao sa troje uspešnih autora koji sami objavljuju knjige kako bi saznao kako se to radi…
„Taj novac mi je promenio život“
„Bilo je priča smeštenih u Škotsko zagorje ili Norfolk brouds i palo mi je na pamet da niko nije smestio krimi-roman u Snoudoniju (planinska regija i nacionalni park u Severnom Velsu, prim. prev.)“, kaže Mekliv, koji je do sada napisao 32 trilera, većinom oko svoje protagonistkinje, inspektorke Rut Hanter (Ruth Hunter).
Počeo je kao scenarista tokom dvehiljaditih, za serije kao što su Doctors, EastEnders, Holby City, The Bill i Silent Witness. „Nivo kreativnog mešanja bio je neverovatan, a burnout strašan“, kaže on.
Zato se njegova porodica 2007. preselila u dom njegove supruge u Severni Vels, gde je počeo da predaje engleski u srednjim školama. Pisanje krimića došlo je nakon njegovog nervnog sloma 2017.
„Krajem 2018. počeo sam oporavak i deo odluke da pišem knjige bio je povratak ljubavi prema pričanju priča“, objašnjava on. „Mnogo sam čitao krimi-romane pa sam pomislio da bih mogao i sam da se okušam u tome.“
Godine 2019. pohađao je kurseve kao što su Self Publishing Formula i Your First 10k Readers, čitao knjige Krisa Foksa (Chris Fox) Write To Market i Launch To Market, i koristio savete sa sajta Džoane Pen (Joanna Penn) The Creative Penn, kao i iz podkasta Six Figure Authors.
Prema Meklivu, ključ je imati odgovarajući dizajn korica za žanr. Za krimi-romane korice moraju da liče na knjige Linde La Plant (Lynda La Plante) – čitaoci moraju sa pouzdanjem da znaju šta dobijaju.
Angažovao je dizajnera i urednika da pripreme delo za objavljivanje i potrošio 750 funti na reklame, na Facebook Ads i Amazonu; oglasi su bili usmereni na čitaoce sličnih krimi i „police-procedural“ romana.
Nakon prve nedelje Mekliv je zamolio suprugu da proveri njegov ekran, jer je mislio da softver ne radi kako treba. Prodao je 2.500 primeraka. „Pomislio sam: ‘Kako je ovo moguće?’“
„Prva knjiga se prodavala za 99 penija“, kaže Mekliv. „To mi se činilo kao cena sa kojom bi ljudi rado rizikovali. Takođe sam na kraju dao link za prenumeraciju; u tom trenutku čitalac želi sledeću knjigu.“
U roku od šest meseci od objavljivanja prvog romana Ubistva u Snoudoniji dao je otkaz. „[Novac] mi je promenio život već sa trećom knjigom“, dodaje on. „Kada se serija ustalila, knjižare su počele da uzimaju štampana izdanja.”
„Lokalni element bio je važan“, nastavlja on. „Mnogi od prvih čitalaca bili su iz Severnog Velsa i prepoznali su ambijent.“
Mekliv sada ustaljeno trećinu knjiga objavljuje ustaljeno sa Harper Collins i Storm Publishing, a dve trećine sam (ima više od tri miliona daunlouda), što je uobičajeno za uspešne samoizdavače jer često stvaraju više sadržaja nego što izdavači mogu da obrade.
Ali ima i upozorenje za one koji žele da pišu. „Reklame su sada neuporedivo skuplje“, kaže on. Da bi se postigao uporediv efekat, danas bi bilo potrebno potrošiti deset puta više od 750 funti koje je on uložio na početku.
Ipak, ta početna investicija pokazala se mudrom. „Imam asistenta, publicistu, dvoje ljudi za advertajzing, urednika, dizajnera i korektora“, kaže on. „Po prvi put imam kreativnu kontrolu. To je u suštini san, zar ne?“
„Prava knjiga u pravo vreme“
Za samo tri meseca 2012. debitantski roman Džodi Elen Malpas (Jodi Ellen Malpas) daunloudovan je 250.000 puta na Amazonu. Ovaj čovek (This Man), erotski ljubavni roman, prodavao se za 5,99 dolara, što joj je, zahvaljujući Amazonovih velikodušnih 70% od autorskih prava, donelo više od milion dolara za 12 nedelja.
Pre nego što je objavila roman Ovaj čovek, provela je 10 godina radeći administrativne poslove u građevinskoj firmi svog oca u Northemptonu. Napustila je školu bez položenih završnih ispita i dobila prvog od svoja dva sina sa 20 godina.
„Rad za mog oca bio je dosadan do ludila“, priznaje danas ova četrdesetpetogodišnjakinja. „Ali u tajnosti sam pisala knjigu. Nisam bila dobra iz engleskog u školi i nikada nisam razmišljala da postanem autorka. Ali imala sam veoma živu maštu.“
Taj stvaralački poriv doveo je do njenog prvog romana. „Isprva nikome nisam rekla jer sam bila uplašena sopstvenom maštom“, kaže ona. „Prvo mi se javio muški lik: posesivan, prenaglašen, neurotičan muškarac. Ljudi su ga obožavali. Bio je Britanac, a američki čitaoci vole malo britanskog šarma.“
„Nisam znala koliko roman treba da bude dug“, nastavlja ona (standard je 80–90.000 reči). „Moj prvi imao je 150.000.“
Njena najbolja prijateljica oduševila se i nagovorila je da ga sama objavi. Ali, za razliku od Mekliva, Malpas nije imala nikakav plan.
„Sve sam uradila pogrešno“, kaže ona. „Knjiga nije bila uređena. Moj jedanaestogodišnji sin dizajnirao je korice. Nisam se reklamirala. Samo sam čekala da vidim šta će se desiti. Čitaoci su tražili sledeće Pedeset nijansi sive E. L. Džejms (E. L. James, objavljen 2011). Te knjige su stvorile takav apetit, pa je moja bila prava knjiga u pravo vreme.“
Kada je sledećeg dana pogledala prodaju, obradovala se videvši da je 16 ljudi kupilo knjigu. Ali to je bilo samo u Velikoj Britaniji. Kada je proverila američke podatke, prodala je hiljade. „Mislila sam da će me Amazon pozvati da kaže da se dogodila neka strašna greška“, priseća se.
Taj poziv nikada nije stigao. Trinaest godina kasnije, ukupna prodaja njenih 30 knjiga prelazi šest miliona primeraka.
Već nekoliko dana nakon objavljivanja, Malpas je bila zatrpana ponudama agenata. Pozvana je u Njujork i povela roditelje. Tamo su joj agenti obećali da će dobiti ugovor o izdavanju u roku od dve nedelje.
„Izašli smo iz kancelarije naspram Trampovog tornja i moja mama je briznula u plač“, kaže ona. I zaista, dve nedelje kasnije potpisan je ugovor.
„Rekli su mi da ljudi prepoznaju moj stil“, objašnjava Malpas, kada su je pitali šta njeno delo izdvaja od drugih erotskih romana. „Imam čitaoce toliko vezane za likove da znaju svaku pojedinost. Takođe dobijam mnogo poruka tipa ‘Spasili ste mi brak’.“
„U indie svetu niko ne govori ‘ne’“
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovima„Ovo je ostvarenje sna iz detinjstva – imati slobodu da stvaraš svetove za ljude“, kaže britanski romanopisac Ben Gali (Ben Galley), 37, koji sada živi u Viktoriji u Kanadi i do sada je prodao više od 300.000 knjiga.
„Novac mi je otvorio mogućnosti koje nisam mogao ni da zamislim. U indie svetu niko ne kaže ‘ne’.“
Godine 2010. Gali je sam objavio svoj prvi roman Napisano (The Written), smešten u fantastični svet Emaneska, u kojem se čarobnjaci i čudovišta mešaju sa savremenijom varijantom političkih intriga.
U to vreme živeo je u Gilfordu i studirao na Akademiji za savremenu muziku. Digitalna revolucija omogućavala je njegovim kolegama da objavljuju muziku bez velikih izdavačkih kuća, pa je shvatio da se isti proces može primeniti i na književnost.
„Sve sam uradio sam i mnogo naučio“, kaže on, priznajući da je dosta pisao na telefonu dok je radio u barovima. „Sada sam na 21 naslovu.“
Gali je napravio svoj sajt i sam vodi marketing, iako priznaje da plaća urednika. U početku se relativno malo reklamirao, jer nije imao novca.
„Prvi roman je dobro prošao – oko 14.000 prodatih primeraka u prvim mesecima – pa sam nastavio da izbacujem nove. Ali nisam zarađivao dovoljno da napustim posao, pa sam nastavio da pišem paralelno sa poslom. [Kod samizdata] obično je lakše ostvariti profit nego kroz tradicionalno izdavaštvo i tražio sam taj prelomni trenutak kada ću moći da pišem puno radno vreme. Za mene je to bilo 1.000 do 1.500 prodatih primeraka mesečno“, dodaje on. „Postepeno sam napuštao druge poslove 2015. i nisam bio u kancelariji već 10 godina.“
Gali objašnjava da autori koji sami objavljuju moraju da se povežu sa čitaocima. Preko društvenih mreža i njuzletersa za fanove preko kojih nude specijalna izdanja, besplatne primerke ili robu.
„Provodim sat dnevno u komunikaciji i trudim se da postavim bar jedan sadržaj dnevno. Tu zajednicu moraš da hraniš; autori sada dele mnogo više o sebi nego ranije“, kaže on. „Ali zajednica je veoma podržavajuća i strastvena.“
Tekst: George Chesterton
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i kako komentari na sajtu Goodreads utiču na autore i izdavače, bilo da su utemeljeni ili ne.