Art Špigelman i senka fašizma Tvorac “Mausa” pokazuje da je prošlost uvek prisutna, podseća Džet Hir pišući o dokumentarcu "Art Špigelman: Katastrofa je moja muza".

Mnogo puta u životu je Art Špigelman pokušao da pobegne od porodične istorije, a ko bi ga krivio zbog toga? Njegovi roditelji preživeli su Aušvic, a velika većina njegove šire familije ubijena je u Šoi. Aveti iz ovog užasa neprekidno su lebdele naokolo. Špigelman, rođen u Švedskoj 1948. godine, ostao je jedinac nakon što mu je stariji brat preminuo 1943. Odrastao je u u Rego Parku, u Kvinsu, u Njujorku, ali genocid nikad nije bio daleko. Mogao je da ga vidi na brojevima tetoviranim na podlakticama svojih roditelja, kao i na rukama njihovih prijatelja. Mogao je da ga čuje iz priča i spontanih aluzija svojih roditelja i njima bliskih osoba. Breme bola ispostavilo se preteškim za njegovu majku, Anju Špigelman, koja je počinila samoubistvo 1968. Posle Anjinog samoubistva, Špigelmanov odnos prema ocu Vladeku, i inače neprestano napet, postao je još gori.

To što je Špigelman u detinjstvu uronio u stripove i karikature sigurno je bilo motivisano delimično i time što je ta popularna forma umetnosti u četiri boje pružala svetlu alternativu evropskoj tami u njegovom domu (tek kasnije saznao je da su neki od njegovih omiljenih američkih crtača delili sa njim jidiš korene). Deo magije stripova ležao je u tome što su oni bili takva forma umetnosti da su klinci mogli da ih nabavljaju i uživaju u njima nezavisno od sveta odraslih. Stripovi su bili Špigelmanov način amerikanizacije. Tvrdi da je naučio da čita uz Betmena, o politici je učio iz Poga, ekonomiju od Baje Patka, seksualne finese iz Arčijevih stripova, a filozofiju iz Klinja (Peanuts).

Dramu u Špigelmanovom životu, naravno, predstavljalo je otkriće da dva radikalno suprotna elementa njegovog detinjstva (sećanja njegovih roditelja na Holokaust i njegova ljubav prema stripovima) mogu da se spoje. Špigelman će na kraju ispričati priču svojih roditelja (prenetu u vizualni jezik antropomorfnih mačaka i miševa) u crtanim memoarima Maus (objavljenim u dva toma, 1986. i 1991. godine), u delu bez presedana koje je postalo ključno za evoluiranje stripova u zrelu umetničku formu. Priča o tvorcu stripova i njegovom remek-delu tema su uviđavnog i delikatnog novog dokumentarnog filma, Art Špigelman: Katastrofa je moja muza, u režiji Moli Bernstin i Filipa Dolina. Film se trenutno prikazuje u Film forumu u Njujorku.

Onima koji su godinama pratili Špigelmanov rad ovaj dokumentarac pruža posebno zadovoljstvo jer precizno prikazuje milje i uticaje koji su oblikovali ovog umetnika. Špigelman je oduvek kao umetnik bio spreman na saradnju i zajedničko stvaranje, pa film vešto plete priču o njemu iz intervjua sa mnogim umetnicima koji su uticali na njega ili su se formirali pod uticajem njegovog dela.

Muškarci koji su imali muke da pričaju sa očevima često su skloni tome da brzo nađu starije mentore. Špigelmanova prva važna očinska figura bio je Vudi Gelman, nekadašnji strip-crtač koji je postao umetnički direktor u kompaniji Tops čuing gam. Gelman je bio uronjen u istoriju stripa i uputio je mladog Špigelmana u crtačka čuda s početka 20. veka, vrtoglave snolike pejzaže Vinzora Mekeja (tvorca Malog Nema) i Džordža Herimana (tvorca Krejzi Ket). Gelman je bio i glavni donosilac povremenih poslova kao što je crtanje satiričnih sličica iz žvaka (najčuvenije su Garbage Pail Kids), što je Špigelmanu bio glavni izvor prihoda sve dok se nije proslavio 1980-ih godina.

Kao student Harpur koledža (deo Univerziteta Binghemton), Špigelman je upoznao i drugu zamenu za oca, avangardnog sineastu Kena Džejkobsa, koji je budućeg stripadžiju uputio u svet eksperimentalnih filmova. Jedno od prvih rešenja koje je kod njega potakao Džejkobs bilo je da iste tehnike koje koriste eksperimentalne filmadžije i slikari – radikalna jukstapozicija, vizuelni slojevi, poigravanje formom i prevareno očekivanje – može da se primeni i u stripu.

Špigelman je za to vreme istraživao sve razvijeniju scenu andergraund stripa, sačinjenu od crtača njegovih godina koji su koristili slobodu kakvu je pružala kontrakulturna štampa da crtaju politički i vizuelno radikalne radove. To se najbolje videlo u delima Roberta Kramba, koji je savršeno destilovao urbanu živahnost crtača s početka 20. veka poput Ruba Goldberga (čuvenog po svojim nemogućim skalamerijama) i Bila Holmana (Smokey Stover), ali je taj stil primenio da bi satirisao hipi svet seksa i droge.

Radikalizovan i psihodelizovan krajem 1960-ih, Špigelman je napustio studije da bi se priključio Krambu i drugim andergraund striparima koji su osnovali i malu zajednicu u San Francisku. Prestup je bio uobičajena stvar u andergraund stripu, ali je Špigelman pokazivao jako malo sklonosti ili dara za prostote ili seksualne ispade kakvih su bili puni radovi strip autora poput Kramba ili S. Kleja Vilsona.

Špigelmanu nije bila potrebna otvoreno šokantna slikovitost ostalih andergraund crtača jer je kod kuće imao građu visokog napona: porodičnu istoriju i neobrađenu traumu koja je nastavila da im zrači kroz živote. Varnicu Špigelmanove potrebe da zadre u ličnu istoriju raspalio je primer drugog andergraund strip umetnika, Džastina Grina, koji je otkrio veliki potencijal autobiografskih stripova svojim angažovanim remek-delom Blinki Braun sreće Devicu Mariju (1972), nemirnom, iskrenom ispovešću o opasnostima mešanja indoktrinacije religijom sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem.

Ohrabren primerom Grinove hrabrosti, Špigelman je ispričao priču o svojim roditeljima u dva rana rada, “Maus” (1972, priča o ocu na tri table) i “Zarobljenica paklene planete” (priča na četiri table, urađene u drvorezu, o samoubistvu majke).

Malo je verovatno da bi Špigelman proširio ove kratke rane radove u dva toma Mausa da nije sreo svoju najvažniju saradnicu, Fransoaz Muli, studentkinju arhitekture iz Francuske koja je 1974. godine posetila Sjedinjene Države. Mulijeva je u Njujorku videla “Zarobljenicu paklene planete” i zaljubila se u Špigelmana kao umetnika. Pozvala ga je, sreli su se i postali prvo prijatelji, a potom i ljubavnici. Venčali su se 1977.

Mulijeva je u sebi nosila urođeni dar za grafičko oblikovanje i uređivanje knjiga, kao i  prefinjenost zasnovanu na kulturi štampe u Evropi. Ona je pogurala Špigelmanove sklonosti ka formi u ambicioznijem smeru, više pazeći na to kako stripovi mogu da budu predstavljeni u originalnim formatima oslonjenim na sveobuhvatnije korišćenje tehnika štampe. Zajedno su pokrenuli važan časopis RAW (izlazio je od 1980. do 1991. godine), raskošan, izvrsno kuriran raj za pametne stripove koji idu na sve ili ništa. Ceo niz inovativnih umetnika, u rasponu od Linde Bari preko Čarlsa Bernsa do Krisa Vejra, naišao je tu na podršku i dom. RAW je bio i mesto gde su u nastavcima bila objavljena prva poglavlja Mausa.

Jedna od najpotresnijih scena u Mausu prikazuje razgovor Špigelmana sa Vladekom o Anjinim dnevnicima. Ona ih je vodila sa namerom da ih njen sin pročita jednog dana. Ali Vladek ih je, u žalosti posle njenog samoubistva, uništio. Saznavši za taj čin, Špigelman se u besu izdire na oca i naziva ga “ubicom”.

Kad uzmete primerak Mausa u ruke, on oblikom podseća na dnevnik ispunjen ličnim škrabotinama i opušteno ispisanim slovima. Špigelman je za ovu knjigu koristio svakodnevni pisaći pribor: penkalo, notese i belilo. Mulijeva hvali Špigelmanovu umetnost kao nešto “jako intimno na papiru”. Špigelman govori o “intimnosti kakvu stripovi mogu da pruže”.

To svojstvo “intimnog” nerazlučivo je od veštog simuliranja forme dnevnika u knjizi. Paradoks Mausa je u tome što je zasnovan na Vladekovim sećanjima i Špigelmanovim istraživanjima da bi se stvorila zamena za dnevnike koje je Anja napisala, a Vladek uništio.

Maus počinje sa vinjetom na dve strane o detinjstvu u Rego Parku 1958. Desetogodišnji Špigelman se povredi vozeći rolšue i požali se ocu da su ga prijatelji ostavili. Vladek, sa osobenom nabusitošću, odgovara: “Prijatelji? Tvoji prijatelji? Kad bi ih zaključao zajedno u sobu bez hrane na nedelju dana… video bi šta su. Čuj, prijatelji!” Eto knjige u najkraćem: detinjstvo u Americi, horor priče iz prošlosti koje neočekivano izbijaju, a nemoguće ih je prihvatiti, i naizgled nepremostivi jaz između oca i sina. Ali sama knjiga postaje most između tih podela.

Uspeh Mausa bio je klip u točku. Bukvalno sam bio ponovo bačen na kauč i mesecima sam zurio u jednu tačku

Prva sveska Mausa, sa podnaslovom Moj otac krvari istoriju, postala je, po objavljivanju 1986. godine, naveliko hvaljeni bestseler. Ali bio je to mač sa dve oštrice. Mulijeva se u dokumentarcu osvrće na to: “Neke stvari bile su spoj srećnih okolnosti, kao objavljivanje prve sveske u obliku knjige. A onda i izuzetne reakcije koje su usledile na samom početku, što je bila prava stvar u pravo vreme, ali i očaj u kakav su ga bacile”.

Špigelman dodaje: “Uspeh Mausa bio je klip u točku. Bukvalno sam bio ponovo bačen na kauč i mesecima sam zurio u jednu tačku”. Mulijeva je pomogla Špigelmanu da pronađe psihoterapeuta, Pola Pavela, i samog čoveka koji je preživeo Aušvic.

U dokumentarcu se nalazi i izuzetan snimak Špigelmana koji odlazi u Aušvic da bi istraživao za Mausa i potom o tom iskustvu priča Pavelu. “Išli smo u ruine od baraka u kakvim je bila moja majka i onda na mesto krematorijuma sa gasnim komorama. Neverovatno je mračno kad ste prinuđeni da se iz dana u dan upuštate u to. Izgleda da ima nečeg bezumnog u tome da postanete poznati po onome što ste radili u toj oblasti”, ispričao je Špigelman psihoterapeutu.

Svako od nas mora da se hvata u koštac sa sopstvenim promašajima; Špigelman je doživeo čudno, oporo iskustvo hvatajući se u koštac se sa svojim uspehom. Već je stvaranje tako monumentalnog i uticajnog dela kao Maus samo po sebi teret. Na stranu nelagoda što se proslavio zahvaljujući patnji roditelja, Špigelman je morao da se nosi sa očekivanjima koja proističu iz toga što je neko slavan umetnik. Kad je reč o Špigelmanu, on je pokušao da se odupre neželjenoj ulozi “Elija Vizela stripa”.

Ali najteže breme je sećanje. Špigelman u jednom trenutku sa zanosom kaže da su stripovi “vreme pretvoreno u prostor, savršeno skladište za sećanja”. Proučavateljka stripa Hilari Čut, koja predaje na Nortistern univerzitetu i svojim uvek pametnim komentarima mnogo doprinosi dokumentarcu, nadovezuje se na tu ideju. “Mislim da je, kad je radio Mausa, bio ubeđen da će time što će ga završiti ujedno i pokopati sećanja u te table”, kaže Čutova. Ali naša sećanja uvek žive u nama, posebno ako im je dat tako upečatljiv oblik kao u Mausu.

Ono što je Špigelmanu kao tvorcu Mausa i skladištu sećanja svojih roditelja konačno donelo malo mira bio je, začudo, Donald Tramp. Uz uspon nečega što Špigelman vidi kao novu pretnju od fašizma, Maus očigledno ne drži samo lekcije iz prošlosti nego i iz sadašnjosti. Kao i mnogi od nas, Špigelman je dobro naučio Foknerovu veliku lekciju: “Prošlost nikada nije mrtva. Ona nije čak ni prošlost”. Moglo bi se dodati da fašizam nikada nije umro, nije čak ni prošlost, i nastavlja da bude neprijatelj protiv kog se treba boriti.

Maus je 2022. godine zabranjen odlukom školskog odbora u okrugu Mekmin u Tenesiju. To je Špigelmana bacilo usred mnoštva bitaka protiv novog talasa censure usmerenog ne samo protiv njegovog, nego i drugih dela, posebno grafičkih novela, koja preispituju rasizam i konzervativne polne politike. Ponovnim usponom autoritarne desnice promenilo se i značenje Mausa: on više nije samo prenošenje istorije, nego i upozorenje o mogućoj budućnosti.

Naziv dokumentarca seže do samog srca stvari. Katastrofa je uvek bila Špigelmanova najbolja muza. Nakon Mausa, njegovo najznačajnije delo bilo je U senci tornjeva kojih više nema (In the Shadows of No Towers, 2004), memoari o iskustvima njegove porodice tokom i nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, kao i potonuće Amerike u militantno ludilo posle njega. Još jedan događaj svetskih razmera, napad Hamasa 7. oktobra 2023. i izraelski juriš na Gazu, izvor je Špigelmanovog najnovijeg projekta, niza refleksija o sukobu, urađenih u saradnji sa Džoom Sakom (poznatim po crtanim reportažama kao što su Palestina i Beleške iz Gaze).

Ono što film Art Špigelman: Katastrofa je moja muza čini tako efektnim i izuzetno pametnim dokumentarcem upravo je to što čvrsto povezuje sve niti Špigelmanovog života. Kroz ceo dokumentarac isijava obris njegovog života: Špigelmanov pokušaj da umakne prošlosti i pokopa sećanja vodi ga ka tome da uradi dela koja dokazuju da samo hvatanjem u koštac sa istorijskim traumama možemo da oslobodimo put u budućnost.

Piše: Džet Hir
Izvor: The Nation
Preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još intervju sa Artom Špigelmanom u kom govori o zabrani “Mausa”, stripu, istoriji i povampirenju nacizma ili tekst o grafičkoj noveli kao o subverziji.