“Hallelujah”: Kako je Koenova zaboravljena pesma postala (pop) kulturni fenomen "Hallelujah" je postala neizbežna dobrim delom i zato što ne pripada nikome posebno; ona pripada svima nama, piše Kevin Detmar o pesmi Lenarda Koena.

Foto: Youtube/LeonardCohen

“Hallelujah” možda nije najbolja, ali je sasvim verovatno najčešće izvođena pesma Lenarda Koena. Njene različite verzije je Koen, navodno, pisao tri godine i stalno ih menjao i dorađivao. “Mislim da je pesma objavljena 1983. ili 1984. i izgleda da je jedina osoba koja ju je tada prepoznala bio Dilan”, rekao je Koen u jednom intervjuu.  Ali ju je prepoznao nešto kasnije još jedan džin, Džon Kejl, i snimio je svoju verziju kao omaž slavnom kanadskom pesniku i kantautoru. Posle njega su to uradile stotine muzičara, pesma se vremenom menjala, a o njenom prenošenju i uticaju napisane su cele knjige, kao što su Sveto ili skršeno: Lenard Koen, Džef Bakli i neverovatni uspon Hallelujah Alana Lajta i Haleluja efekat Babet Babič, sa podnaslovom “filozofske refleksije o muzici, izvođenju, praksi i tehnologiji”. Fenomenu ove pesme posvećen je i dokumentarni film Hallelujah: Lenard Koen, putovanje, pesma Dejne Goldfajn i Dena Gelera. Premijera ovog filma na festivalu Trajbeka u junu bila je povod profesoru Kevinu Detmaru za tekst u Atlantiku, u kom se pita “šta je to u svojevremeno bukvalno nepoznatoj pesmi što inspiriše tolike muzičare da snime svoju verziju”.

***

Lenard Koen je u junu 1984. godine u njujorškom Kvadrasonik saund stjudiousu stavio na sto pesmu koju je pisao godinama. “Hallelujah” će na kraju dospeti u panteon savremene popularne muzike, ali ju je tada kanadski pevač i kantautor, na kraju balade, zamalo izostavio. I to zato što je bila predviđena za Various Positions, Koenov sedmi album za Kolumbiju, a čelnik muzičkog odeljenja Volter Jetnikof je odlučio da on ne bude objavljen u SAD. “Lenarde, znamo da si sjajan”, rekao je, “ali ne znamo vrediš li čemu”. Ili, što bi iskarikirani izvršni muzički urednici rekli u filmovima: ne čujem singl.

Na albumu koji Kolumbija nije objavila u Americi sve do 1990. godine nalazi se pregršt Koenovih najboljih pesama. Počinje sa divno sarkastičnom “Dance Me to the End of Love”, a utihnjuje sa “If It Be Your Will”, koju je Koen opisao ko “staru molitvu” kakvu ju je, dirnut, ponovo napisao. I između njih smešten je albatros albuma (prva pesma na drugoj strani), jedna od najčešće izvođenih i snimanih pop pesama u poslednjih pola veka.

Kao što svaki gledalac Američkog idola ili pevač u karaoke-baru zna, “Hallelujah” počinje sa “Čuo sam da je postojao tajni akord” i reklo bi se da je univerzum dugo bio rešen da čuva sve akorde te pesme kao tajnu. Novi film Hallelujah: Lenard Koen, putovanje, pesma, inspirisan knjigom Alana Lajta iz 2012. godine, beleži dugu i čudnu putanju te pesme pre nego što se pokazala sveprisutnom. 

To je priča o ćudima istorije industrije ploča i njenih budalastih merila, ali i priča o ponovnom pronalasku, inspiraciji i otkrivanju. “Hallelujah” je postala neizbežna dobrim delom i zato što ta pesma ne pripada nikome posebno; ona pripada svima nama.

Koen je započeo karijeru kao pesnik i romansijer, ali je sredinom šezdesetih godina usmerio pero ka unosnijem zanimanju kantautora, uglavnom zato što mu je to finansijski bilo neophodno. A u popularnu muziku ušao je upravo kada je ta scena doživljavala tektonski potres.

Zahvaljujući ljudima poput Boba Dilana i Džoni Mičel, publika je počela da očekuje od umetnika da sami pišu pesme koje izvode, a ne da samo sviraju pesme drugih, što je do tada bilo uobičajeno. Dok je Dilanov debi album iz 1962. godine, nazvan njegovim imenom, doneo samo dve originalne pesme, na njegovom drugom albumu, objavljenom sledeće godine, bile su samo dve pesme koje nije sam napisao.

Do leta 1964. godine ta promena više nije bila izuzetak. Prva dva albuma grupe The Beatles, oba objavljena 1963. godine, bila su amalgam njihovih i pesama drugih autora; na njihovom trećem albumu, A Hard Days Night, sve su, od početka do kraja, originalne pesme Lenona i Makartnija. Pevačko-kantautorski tandem bio je, očigledno, u senci tandema pevača-kantautora.

Te verzije, “originali”, zadobile su skoro pa oreol svetog: postajale su referentni snimci i sve ostale verzije se neizbežno porede sa njima. A kada neko objavi sledeću verziju, nju zovemo obradom. Ovaj suviše pojednostavljeni model ističe primat zasnovan na autorstvu i hronologiji. Tako je Dilanov snimak “Blowin´ in the Wind” original, dok je veliki hit trija Piter, Pol i Meri, objavljen mesec nakon Dilanovog, obrada, bez obzira na to što je njihova verzija bila na drugom mestu Bilbordove top-liste, a Dilanova nikada nije ni dospela na liste. Ali binarna podela “original nasuprot obradi” ne može na odgovarajući način da objasni istoriju pesme kao što je “Hallelujah”. Niti reč obrada, napominjem, može smisleno da se primeni na pesme nastale pre sredine šezdesetih.

Sve do tada izvođenje i snimanje pesama drugih autora nije bilo nešto na šta se obraćala pažnja, bilo je uobičajeno. Pevači poput Frenka Sinatre, Pegi Li i Elvisa Preslija bili su interpretatori Velike američke pesmarice. Pevali su standarde, što je treći pojam, koji je do sada nedostajao našoj raspravi. Pre podele na originale i obrade, standardi su bili pesme pisane da bi ih snimali drugi, to su dela kao što su “Summertime” ili “My Funny Valentine”, a za njih nije bilo naširoko dostupnog referentnog snimka, nego su postojali notni zapis i dugi niz verzija.

Sam izraz obrada ušao je u upotrebu 1966. godine, one iste godine kada je Koen počeo da izvodi sopstvene pesme i iste godine kada je njegova prva pesma bila snimljena. 

Tog maja se Koen zaputio u Njujork u nadi da će uspeti da proda nešto od svojih radova. Sreo se sa folk pevačicom Džudi Kolins, koja je tražila novi materijal za sebe. “Ne umem da pevam”, citira ona Koena u dokumentarcu, “ne umem da sviram gitaru, a i ne znam da li je ovo pesma”. “Ovo” zaista jeste pesma, rekla mu je. Bila je to “Suzanne” i Kolinsova ju je otpevala na svom sledećem albumu, In My Life. Snimak se pokazao izuzetnim i skrenuo je pažnju američke publike na pesmu, a i na njenog tvorca. “Suzanne” je potom postala i prvi singl sa Koenovog debitantskog albuma Songs of Leonard Cohen, objavljenog ubrzo nakon toga.

“Suzanne” Kolinsove, tako ispada, nije obrada, nije novo viđenje već snimljenog originala. Zapravo je, na neki čudan način, Koenova “Suzanne” obrada, čak iako je otpevao sopstvenu pesmu.

“Halleluja” se takođe baš na uklapa u okvir podele na originale i obrade. Kada je Kolumbija odbila da objavi Various Positions u Americi, na scenu je stupila nezavisna etiketa Pasport rekords, ali su štampali samo nekoliko hiljada primeraka. Pesma u toj inkarnaciji nije dospela do top-lista i, kao što je prikazano u dokumentarcu Hallelujah, brzo je zapala ispod radara publike.

Na sreću budućih naraštaja, osnivač grupe Velvet Underground Džon Kejl čuo je Koena kako je pevao Hallelujah na koncertu 1988. “Oborila me je s nogu”, ispričao je kasnije Kejl u jednom intervjuu na radiju. Kada su ga pozvali da priloži snimak za album sa obradama Koenovih pesama I’m Your Fan, odabrao je već dobrano zaboravljenu “Hallelujah”.

Kejl se odlučio i da, u izvesnom smislu, preuredi pesmu. Koenovi stihovi menjali su se kroz mnoštvo radnih verzija (prema različitim izveštajima, od 15 do 180!), a Kejl ih je sve prečešljao, zadržao je neke od onih koje je Koen snimio, neke reči izbacio i uneo nekoliko iz arhive (“bezobrazne stihove”, kako ih je okarakterisao). Na praktičnom planu, mnoštvo stihova za Koenovu “Hallelujah” znači i da svaki pevač može da je sam uredi; biranje stihova koje želi da peva još je jedan način da je učini svojom.

U onakvom razvoju stvari o kakvom smo već pričali, Kejlova verzija, u kojoj klavir podvlači njegov puni bariton, postala je defakto referentni snimak, sedam godina nakon Koenovog “originala”. Džef Bakli, pošto je saznao za pesmu posredstvom Kejlove obrade, uradio je verziju uz sugestivnu, nezaboravnu gitaru i mnogi su njom oduševljeni. Njegovo čitanje pesme je onoliko blago koliko je Kejlovo snažno, sugerišući svu krhkost pod njenom površinom.

Dokumentarac nas podseća i da je Kejlova interpretacija, skresana i prilagođena svim uzrastima, iskorišćena u ključnoj sceni Drimvorksovog animiranog filma Šrek iz 2001. godine (iako je zamenjena obradom Rufusa Vejnrajta na albumu sa muzikom iz filma). Film je zaradio skoro 500 miliona dolara širom sveta, lansirajući pesmu u stratosferu popa.

Procenjuje se da “Hallelujah” sada postoji u 600 do 800 verzija; sajt SecondHandSongs raspolaže bazom podataka od skoro njih 500. Rekao bih da ih sada imamo toliko delom i zato što je pre “originala”, pre nego što su ljudi lako mogli da dođu do Koenovog snimka, već postojao niz interpretacija, a svaka od njih je ili uspevala ili je bila odbacivana ne zbog toga u kakvoj je vezi sa autorom ili kakva je u poređenju sa njegovim snimkom, nego zbog njene estetike.

Među najgorim obradama “Hallelujah” pevači izgleda da nisu u stanju da poštuju delikatnost koju sama pesma nosi u sebi. Iako k. l. Lang zvuči kao anđeo sa  mecosopranom, njena interpretacija zvuči kao da ne veruje u pesmu. Njeno izvođenje stihova je predivno, ali prenaglašava refren.

To je, nažalost, postala i uobičajena osobina obrada “Hallelujah”. Umesto da puste da pesma sama nosi svoju emotivnu težinu, neki pevači gube skrupule u pokušajima da nas nateraju da je osetimo.

U veoma pametnoj i efektnoj sceni novog dokumentarca su kratki snimci raznih Idol/Voice/X Factor izvođenja pesme prilepljeni jedan uz drugi i pokazuju prodor onog selindionovskog u današnjim takmičenjima u vokalnoj gimnastici.

Bono, frontmen grupe U2, sa svojom verzijom uvrštenom na album posvećen Koenu Tower of Song, glavni je kandidat za Najgoreg na smotri: to je robotizovani trip-hop izraz u kom on ravno peva svoju ironičnu distanciranost od stihova da bi onda eksplodirao u falset dok zavija refren.

Očajnički sam poželeo da mi se verzija Vilija Nelsona dopala više nego što jeste. Njegovo viđenje jednog drugog Koenovog standarda, “Bird od the Wire”, bila je  otkrovenje, ali njegovo “Hallelujah” nikada ne uspeva.

Sa druge strane, Brendi Karlajl uspeva da pri interpretaciji sebe pretvori u instrument na kom pesma svira i ne spopadaju je porivi da se sa njom rve i pokorava je sebi. U prvi plan ističe pesmu, a ne sebe ili svoj glas; i to je, može se reći, prikladan pokušaj za pesmu nazvanu “Hallelujah”. Ona ne stoji “jedan na jedan” sa nekom kanonskom verzijom pesme, pošto ova pesma i nema originala, nego samo obrade.

Skoro četiri decenije od kako je Koen stavio tačku na opsesivno pisanje i prepravljanje i predstavio svoju verziju, “Hallelujah” je uspela da postane najveća retkost – savremeni pop standard.

Piše: Kevin Detmar
Izvor: theatlantic.com
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: