Art Špigelman: Baš se oseća zadah autoritarizma, pa čak i fašizma Postoji poriv da se stvari pojednostavljuju. I možda im fašizam deluje jednostavno. I izgleda da je to pravac u kom se krećemo, sve više, na različite načine. I ne samo u Americi. To je globalni fenomen, upozorava Art Špigelman, tvorac "Mausa".

Art Špigelman bio je u šoku prošle godine kada je čuo da je Maus, njegova grafička novela o Holokaustu za koju je dobio Pulicerovu nagradu, zabranjen u jednoj školskoj oblasti u Tenesiju. Još više iznenađuje obrazloženje za zabranu: nije to istorijsko nasilje zbog kog su njegovi roditelji odvezeni u Aušvic zabeleženo u memoarima, nego jedna jedina ilustracija „nage žene“. Ta slika predstavlja njegovu mrtvu majku u kadi nakon što je počinila samoubistvo.

Špigelman se šalio, crnohumorno, da škole žele “nežniji, pažljiviji, mekši Holokaust” pa da o njemu uče decu.

Posle zabrane u okrugu Mekmin, Maus je u procesu zabrane u školama u Floridi i Teksasu, kao i u najmanje dve školske oblasti u Misuriju od ove školske godine zbog zabrinutosti da bi to što je dostupan moglo da se shvati kao kršenje novog državnog propisa kojim se mogućnost da saradnici škola isporučuju maloletnicima seksualno eksplicitni materijal stavlja van zakona. U jednoj oblasti, u Vencvilu, Maus je sklonjem, pa je na kraju ipak vraćen na police. U drugoj, Ritenuru, trajno je sklonjen.

Sad će se i u trećoj, Niksi, sledeće nedelje glasati o tome da li će Maus i tu biti zabranjen. Na sednici odbora 20. juna biće raspravljano da li bi Mausa trebalo skloniti zbog potencijalnog kršenja zakona zajedno sa još dve knjige: adaptacijom Sluškinjine priče Margaret Atvud u grafičku novelu i ilustrovanim romanom Ćebad Krega Tompsona.

Zabrana Mausa nosi očiglednu simboliku, a ona je još i veća kad imate na umu da je usledila nakon lomače knjiga u Nešvilu. Spaljivanje knjiga je taktika sa početaka nacizma, a Špigelman primećuje da su nacistima prve mete bile kvir i transrodne zajednice.

Špigelman kaže da je napisao Mausa da bi razumeo sopstvenu prošlost, to kako je, prema njegovim rečima, bio „skovan” nakon što je sve išlo ka tome da mu roditelji budu ubijeni. Ali shvatio je da je važno da tu priču podeli sa decom. On se, u razgovoru za PEN Ameriku, osvrnuo na sadašnji talas zabrane knjiga.

Na šta ste prvo pomislili kada ste čuli da je Maus zabranjen?

Znate, pomislio sam da je to slično trenutku kada sam dobio Pulicerovu nagradu, a za to sam saznao preko mejla. Reko’, to se ne dešava, to je neki čudan detalj iz sveta mojih snova. Maus je postao tako čvrsto ugrađen u školsko gradivo. Ne bi se reklo da pripada onakvim stvarima zbog kakvih bi iko podigao uzbunu, pošto su ga ljudi, čak i u okrugu Mekmin, čitali godinama.

Konkretno, prigovori su se odnosili na to da je seksualno eksplicitan.

Upravo tu je sve postalo nadrealno, kada su procenili da je seksualno eksplicitan, jer je svakome koga Maus može da napali verovatno potrebna mnogo veća pomoć nego što je škola u stanju da ponudi. A šokanta je činjenica da je upravo to pogodilo školski odbor, i da je to sada zaraza koja se širi.

Isprva uopšte nisam razumeo o čemu govore. Pošto su Jevreji predstavljeni (u Mausu) kao miševi, teško da su mogle da se vide ikakve genitalije kada su poskidali odeću. A onda, kada sam otkrio da je to opisano kao naga žena, ne naga mišica, nego baš naga žena, shvatio sam da se radi o delu knjige koji govori o samoubistvu moje majke, gde se ona ubija u kadi. Tu ima dojki u nekom obliku, ali svako dete je u nekom trenutku videlo dojke svoje majke, čak iako su dohranjivani formulom. Nema tu ničega što bi na bilo koji način moglo da bude škakljivo. Čak i da ste sadista, ne biste posegnuli za tim kao za slikom, da vidite beživotno telo. I tako sam ja bio uvređen kao i oni, ali sam ja bio uvređen time što se golo beživotno telo opisuje kao naga žena.

Pročitao sam zapisnik sa rasprave školskog odbora o Mausu i većina tih ljudi, vidi se iz njihovih izlaganja, nije uopšte ni čitala knjigu. Ali ipak imaju oči, videli su te slike. U redu, dakle, „ovo je slika golotinje, tako da možemo da ga zabranimo, a ovo ovde, ovde piše ružna reč“. A što se njih tiče, sve dok ne moraju da kažu „zabranjujemo ovo jer nam takva istorija izaziva nelagodu, ne želimo da decu izlažemo ovakvim stvarima“, to će im biti prihvaćeno.

Da li mislite da je baš istorija ono što izaziva nelagodu kod ljudi?

Naravno! To je teška priča. To je bolna prošlost. Posebno u slučaju Mausa, rekao bih, jer su to, pre svega, bili rafali iz kola u pokretu, jer nije bilo nišanjenja, kao „ne želimo da pričamo o genocidu jer će onda znati da ćemo to uraditi ponovo“ ili tako nešto. Nego zato što Maus ima dva aspekta. Jedan je veoma detaljna povest sastavljena iz onoga što sam mogao da napabirčim o prošlosti svojih roditelja i stavljena je u kontekst mog odnosa sa ocem u vreme kada saznajem tu priču. To je veoma granularno, veoma specifično. Što ste iskreniji i ličniji, to sve postaje univerzalnije, čak i ako to nije vaše iskustvo. A drugi aspekt, to što svaki lik u knjizi nosi masku životinje, čini je na svoj način univerzalnom. Daje joj izgled basne, bajke, zabavnih stripova sa životinjama poput Paje Patka i, na kraju, Ezopovih basni. I tako to postaje opšte.

I to, bez obzira koliko je neki podatak specifičan, govori o tome šta znači nekoga dehumanizovati, projektovati drugost u njima, praviti od njih Druge. To može da se dogodi bilo gde. A glavna stvar koja se dešava, kao što smo videli u prošlosti, sa nacistima, bila je da njihove baš, baš prve žrtve nisu čak ni bili Jevreji, nego “seksualno devijantni”. Ona govori o takvoj mačo kulturi, ideji “ja sam glavna rasa, superiorniji sam od tebe, pošto su beli životi važni” ili šta već. Ishod toga je da se išlo na transrodne osobe, na različite kvir osobe. Eto gde su usmerili svoje ubilačke namere čim su došli na vlast.

Dakle, odatle su počeli. A izgleda da je to crveno dugme upravo sada u Americi. Nismo mnogo naučili iz prošlosti, ali ima nekih stvari koje bismo ipak mogli da prepoznamo. Spaljivanje knjiga vodi spaljivanju ljudi. Dakle, to je nešto protiv čega bi se trebalo boriti.

Nacisti su očigledno zabranjivali knjige. Šta vam govori to što se knjige sada zabranjuju ovde?

Mislim da zabrane knjiga nisu jedina pretnja. Hoću da kažem da postoji više pretnji upravo sada, pamet je kratka, fašizam se davno dogodio, ne znaju oni mnogo o tome. A, znate, možda je i privlačan. Komplikovano je živeti u pluralizmu, u nekoj vrsti demokratije, čak i one manjkave, i pokušavati da balansirate sve te potrebe, a odlučivati za sebe. Dakle, postoji poriv da se stvari pojednostavljuju. I možda im fašizam deluje jednostavno. I izgleda da je to pravac u kom se krećemo, sve više, na različite načine. I ne samo u Americi. To je globalni fenomen.

Šta mislite, zašto su grafičke novele, a i posebno stripovi, postali lake mete?

Ima nečega u slikama. Slike vam uleću direktno u mozak, pravo kroz oči, ne možete da ih blokirate. Vidite ih, ne možete da ih ne vidite. Kad su u pitanju reči, mi se zapravo borimo da razumemo reč pre nego što se zbog nje zapitamo, iznenadi nas ili nas prosvetli. A sada živimo u vizuelnoj kulturi. Količina vizuelnih informacija koja dopire do vas kroz vaše ekrane ogromna je i nema šanse da ti ekrani budu isključeni.
Slike su takva pretnja da je kod mene prva svest o zabrani knjiga bila da je ugrožen moj medij. Negde u vreme kada mi je bilo pet ili šest godina dešavala su se spaljivanja stripova širom Amerike, uz podršku sveštenika, učitelja, bibliotekara, roditelja, političara i psihijatara. Psihijatri su, zapravo, i poveli to kolo pričom da su ti stripovi varvarski, da uništavaju decu, da su šund literatura, a to je sve vodilo do saslušanju o stripovima pred Kongresom.

To spaljivanje stripova dovelo je do autocenzorskog odbora koji je odlučivao šta u stripovima može da bude prikazano a šta ne može. Oni su, izbacujući ono što je Kodeks stripa video kao potencijalne pretnje, većinu stripova razvodnili ili oglupeli. I to je tako trajalo 30, 40 godina; stripovi su skoro zbrisani. Dakle, u suštini, to je zato što su slike tako jake; kombinovane reči i slike su zapravo jače nego ijedno od ta dva posebno. A lakše je preuzeti informaciju i proučiti je. Stripovi, za razliku od filmova, miruju. I tako možete da vidite neku sliku što ju je neki školski odbor koji nikada nije pročitao knjigu izvukao iz konteksta i rekao: „Deca gledaju ovo!“ Oni to vide, možda čak i duže gledaju, možda imaju i pitanja u vezi s tim. Bolje da se ta pitanja rešavaju, a to je posao škola.

Zašto mislite da je važno da deca znaju istoriju? 

Zadah autoritarizma, pa čak i fašizma, baš sad se zaista oseća u vazduhu.  I na mnogim mestima, čak i u veoma demokratskim zemljama kao što je Francuska, desnica se diže. Vratila se u Nemačku, u zemlje poput onih u Skandinaviji, kao i u Južnoj Americi i, nek nam je bog u pomoći, u Americi. Zato je važno razumeti šta se dogodilo.

Morate da naučite da prevaziđete to ushićenje kad kažete “bolji sam od tebe jer sam deo glavne ekipe, većine, onih koji neće manjinama dozvoliti da nas zamene“. Svo to sranje, zapravo, deo trenutnog talasa, način je da se ista ta većina zapravo privoli da izgubi nit svojih stvarnih interesa. Zato što je još od vremena nakon građanskog rata, odmah nakon što je ukinuto ropstvo, neodložna stvar bila da crni ljudi ponovo budu lišeni građanskih prava. I samim tim se omogući da se beli ljudi osećaju kao, pa, znate, „mene nema pas za šta da ujede, ali sam ipak bolji od onog golje tamo“. I to u vama rađa osećaj da ste deo te vladajuće rase, iako vas kontroliše krupan kapital, sile koje su daleko izvan zone vašeg uticaja. I to vam daje vašeg žrtvenog jarca, a to žrtvovanje jarca ima dugu istoriju, dugu, dugu istoriju, kroz koju je bilo dozvoljeno da se dešavaju užasne stvari.

Šta biste rekli roditeljima koji kažu da takva vrsta priča kod naše dece izaziva osećaj krivice?

Roditelji koji žele da decu zaštite tako što neće da se ona osećaju krivima jer je neki njihov predak bio kju-kluks-klanovac zapravo ne štite svoje klince ni od čega. U stvari, sjajna stvar u vezi s knjigama je to što se, kada uđu u nastavni plan, o njima diskutuje. Ne zanima me o čemu oni uče, ako hoće da uče Tarnerove dnevnike ili Majn kampf, to je u redu, bolje da se to izučava u kontekstu škole, pošto tako možete zaista da razumete o čemu vam se tu govori, kako manipulišu vama da biste im poverovali, to je mnogo bolje nego da isto to nađete na tatinoj polici i kažete: „O, sad mi je jasno, moramo da ratujemo za našu rasu“.

Bolje je takve stvari sagledati u kontekstu. To ne znači da roditelji ne bi trebalo nikako da nadziru rad škola. Ako ništa drugo, trebalo bi da se roditelji uključe u ono što su i sami učili u školi. Ali trebalo bi da prethodno omogućimo školama da one to definišu. U suprotnom bi to bilo kao da neko ode kod lekara i kaže: „Uzeću tri oksikontina i par onih tamo velbutrina“. Nije to najbolji način da sačuvate zdravlje dece. Imate iskusne i obrazovane ljude koji pokušavaju upravo to da rade i trebalo bi im dozvoliti da i urade.

Šta bi vaš otac mislio o tome što se sada dešava Mausu?

Znate, nekad se i sam to pitam, pošto sam rešio da ga portretišem, ali tako da ga ne idealizujem. Većina narativa o Holokaustu, usuđujem se da kažem, vezana je za pravljenje svetaca od žrtava. Oni su patili, to ih je oplemenilo i priča je o tome. To je sranje svoje vrste. Patnja uzrokuje samo još patnje. U životu sam sreo ceo spektar preživelih. Neki od njih su zaista postali mnogo umnija bića, neki su se provukli sa svim svojim predrasudama, neki su iz svega izašli jako oštećeni. I hteo sam da uradim taj deo koji znam o svom ocu, a da ga ne ulepšavam.

Stvar je u tome da je predstava o patnji veoma hrišćanska, to da nekako kroz patnju postajete plemenitiji. A da sve bude bizarnije, reč koja je došla na kraju tog istorijskog aspekta glasi Holokaust. I to je za mene problem. Ta fraza koju je predstavio Eli Vizel, mislim da je on, zamenila je savršeno odgovarajuću reč izmišljenu zbog nacista a ona glasi genocid. Holokaust znači samo „spaljena žrtva“. Moji roditelji nisu se dobrovoljno prijavili da budu žrtve.

I to me je prosto dovelo u tu čudnu poziciju da mi Maus ispadne strip o Holokaustu. Ne volim reč „strip“, niti volim reč Holokaust, a evo me sad, narode, dok razgovaram sa vama, više nisam ni stripadžija. Samo glumim jednog na televiziji.

Nego šta ste ako niste to?

Neurotik. Neurotični stripadžija.

Piše: Lisa Tolin
Izvor; PEN America
Preveo: Matija Jovandić