Angus Flečer: Književnost je mašina koja ubrzava ljudski mozak Neurofiziolog i profesor književnosti Flečer tvrdi da je književnost tehnološki izum, čiju smo pragmatičnu stranu olako odbacili, jer je osmišljena da radi u paru sa drugom mašinom – ljudskim mozgom.

U poslednjih četvrt veka, upis na odseke engleskog jezika na fakultetima je potonuo kao “Pikvod” u Mobi Diku (ime broda glavnog protagoniste Ahaba iz Melvilovog romana, prim. prev.). U međuvremenu, upis na naučne programe je naglo skočio. To je razumljivo. Elon Mask, a ne Herman Melvil, uzor je digitalne ekonomije. Ali to ne mora da bude tako, kaže Angus Flečer, profesor engleskog na Univerzitetu Ohajo. Flečer je deo „grupe odmetnika“, kaže on, koji imaju misiju da ponovo uključe književnost u električno srce savremenog života i kulture. Flečer ima plan — „primeniti nauku i inženjerstvo na književnost“ — i nastavni program, Čudesna dela: 25 najmoćnijih izuma u ​​istoriji književnosti, što je njegova nova knjiga.

Pre nego što je Flečer, rođen u Engleskoj, doktorirao književnosti na Jejlu, stekao je diplomu iz neuronauke, nakon čega je usledio četvorogodišnji boravak u neurofiziološkoj laboratoriji na Univerzitetu u Mičigenu. Promenio je karijeru kada je shvatio da ga biologija mozga neće odvesti dovoljno daleko u razumevanju naše potrebe za pričama. „Ono što je posebno u vezi sa ljudskim mozgom je njegova moć pripovedanja“, kaže Flečer. „Njegova moć naracije. Njegova moć da izmišlja budućnost i priča našu prošlost. Pa sam pomislio: „Otići ću na odsek za engleski jezik i proučavati naraciju.“ Flečer vidi ljudski mozak kao mehanički, ali insistira na tome da on ne funkcioniše kao kompjuter. Svoje gledište je izneo čitaocima u eseju „Zašto kompjuteri nikada neće pisati dobar roman“. (Ovaj esej možete pročitati ovde.)

Čudesna dela sastoje se od 25 poglavlja koja se bave književnim delima od Ilijade do U potrazi za izgubljenim vremenom, gde je svako od njih reprezentativno za određen “izum” koji treba da olakša žalost ili tugu ili stvori empatiju ili radost. „Svaki od ovih pronalazaka imao je jedinstvenu svrhu, konstruisan sa zasebnim zamršenim kolom kako bi na drugačiji način ušao u našu psihu“, piše Flečer. Čudesna dela su zadivljujuća, kao i Flečer, koji govori sa zaraznim entuzijazmom i jasnoćom. Započeo sam naš razgovor na Zoom-u pitanjem o razlici između ljudskog mozga i kompjutera, a zatim se okrenuo njegovom provokativnom stavu da, ako bismo da spasemo humanističke nauke, književnost se mora predavati kao nauka.

Da li je veliki deo razlike između ljudskog mozga i kompjutera činjenica da kompjuterima nedostaje svest?

Ne. Ja iznosim potpuno mehanicističke argumente kada su u pitanju romani, književnost i naracija. Svest je kao postojanje 913. dimenzije. Možda postoji. Nije na meni da kažem da ne postoji. Ali mogu vam reći odmah, nijedan čovek nikada neće dati konačan dokaz, na ovaj ili onaj način. To je zato što se radi o metafizičkom problemu. Ljudi postoje u fizičkom prostoru. Razlog zašto su nauka i inženjering napredovali je taj što smo problem svesti predstavili kao nešto neodgonetljivo. Dakle, moguće je da su računari svesni. Moguće je da nisu. To je nešto na šta mislim da niko ne može da odgovori.

Svrha dve mašine je da ubrzavaju jedna drugu. Književnost je način ubrzavanja ljudske mašte. A ljudska mašta ubrzava književnost.

Kako je nauka napredovala kada je problem svesti neodgonetljiv?

Dozvolite mi da to kažem ovako. Možemo dobiti sve što želimo na svetu, a da ne razumemo odakle dolazi svest. Pa zašto onda svu ovu energiju rasipamo na to? Jedini razlog je što ljudi imaju religiozni duhovni impuls. To je kao da juriš Boga. Znamo gde je to dovelo monahe u Srednjem veku.

Gde je to dovelo monahe?

Nije ih dovelo do toga da izmisle zakone termodinamike, ili kompjutere ili otkriju evoluciju prirodnom selekcijom. Dovelo ih je do mnogobrojnih rasprava. Mislim da ljudi uživaju u raspravama o nerešivim problemima. To nam daje nešto da radimo. Koji je najbolji bejzbol tim? Šta je izvor svesti? Ali osim kao mentalna razonoda, svest nije nešto što mislim da bi bilo ko ozbiljno naučno istraživao.

Hoćete da kažete da proučavanje metafizike nije dovelo do razvoja nauke?

Upravo tako. To je priča koju bih ja ispričao. U srednjem veku ljudi su bili opsednuti pitanjima: „Ko je Bog? Šta Bog hoće?” Ali vremenom smo otkrili, počevši od Makijavelija pa do Fransisa Bejkona i naučnih revolucija iz XIX i XX veka, da ljudski mozak ne može da odgovori na ta pitanja. To je zato što je ljudski mozak evoluirao da praktikuje nauku. Nauka je stvaranje hipoteza i njihovo testiranje u našem fizičkom svetu. Nije dostizanje metafizičkog. A književnost je poreklo savremenog naučnog metoda.

Zašto književnost nazivate tehnologijom?

Tehnologija je svaka stvar koju je čovek napravio i koja rešava neki problem. Većina naše tehnologije postoji kako bi se ovladalo svetom, da bi se pripitomio svemir. Zato imamo pametne telefone i pametne kuće i satelite. Književnost se bavi suprotnim skupom problema: ne kako ovladati neljudskim svetom, već kako ovladati sobom. Bori se sa psihološkim problemima u nama. Tuga, nedostatak smisla, usamljenost – književnost je izmišljena da se bavi ovim problemima. Da bismo imali srećna i demokratska društva, efikasne inženjere i naučnike, potrebni su nam ljudi koji su radosni, a ne ljuti, koji imaju dubok osećaj empatije i svrhe, koji su sposobni za logičko razmišljanje i rešavanje problema. Sve te stvari dobijate iz književnosti.

Pragmatizam nije neprijatelj lepote. Pragmatizam omogućava da se lepota desi.

Kada književnost nazivate tehnologijom, zvuči kao da kažete da je književnost mašina.

Ja kažem da je mašina! To je mašina dizajnirana da radi zajedno sa drugom mašinom, našim mozgom. Svrha dve mašine je da ubrzavaju jedna drugu. Književnost je način ubrzavanja ljudske mašte. A ljudska mašta ubrzava književnost. Ova tehnologija samo stoji na našim policama za knjige i skoro niko od nas je ne koristi. Danas studenti beže sa odseka za književnost na odsek za nauke i inženjerstvo.

Ali čin mašte onda zvuči tako mehanički, zar ne?

S jedne strane, narativ je mehanički čin. Ne zahteva maštu. Ne zahteva slobodnu volju. Moguće je da ljudi nemaju maštu i slobodnu volju. Ipak, mi možemo da pišemo romane i poeziju jer je osnovni deo tih stvari narativ. Dakle, razlog zašto ljudi ponekad misle da je narativ kreativan ili maštovit je zato što narativ nije logičan. On postoji kao hipotetičan, kontračinjeničan, spekulativan. Nikada ne možete napisati istinit ili lažan roman. Sve što možete napisati je izmišljeni roman. Zato bismo to mogli smatrati maštovitim. Na isti način, možemo smatrati da je sve što inženjer stvori maštovito. Ali ono što zaista hoćemo da kažemo jeste da je roman izvan domena logičnog. To je u drugom mašinskom prostoru, mašinskom prostoru naracije.

U proteklih 20 godina upis na katedre engleskog jezika i književnosti opao je za 25%, dok se upis u STEM odeljenja udvostručio. Zašto je to tako?

Mogu vam tačno reći zašto je to tako. Engleska književnost se ne predaje na način koji bi je povezao sa ljudima. U školi su nas učili da tumačimo književnost, da kažemo šta ona znači, da identifikujemo njene teme i argumente. Ali kada to radite, radite protiv književnosti. Hoću da kažem da moramo pronaći ove tehnologije, ove izume, i povezati ih sa našim glavama, da vidimo šta mogu da urade za naš mozak. Kod književnosti se ne radi o tome da ona treba da vam kaže šta je ispravno ili pogrešno ili da vam daje ideje. Radi se o tome da treba da vam pomognemo u rešavanju probleme sa sopstvenom glavom.

Poglavlja u Čudesnim delima uključuju zabavna imena za pronalaske književnosti. Nazivi uključuju „Svemoćno srce“, „Dizač spokojstva“, „Rešavač tuge“, „Virtuelni naučnik“. Kako je književnost izmislila virtuelnog naučnika?

Virtuelni naučnik nema ego. Naši mozgovi su rođeni naučnici. Od trenutka kada smo rođeni, postavljamo hipoteze o tome šta će se dogoditi ako nešto uradimo. Zatim testiramo te hipoteze. Mogli bismo reći: „Ako gurnem ruku u vatru, mogao bih da se opečem. A onda gurnemo ruku u vatru. Pa kažemo: „Da, opekao sam se“. Stalno sprovodimo ove eksperimente u našim životima. Mi gradimo priče i narative kao način njihovog organizovanja. Ali ono što nas koči kao naučnike je naš ego. To je zato što jednostavno ne volimo da mislimo da grešimo. Iznesite pred nekoga podatak koji je u suprotnosti sa onim što misli i on će odbacivati vaše podatke. Oni će ispravljati vaše podatke tako da se usklade sa njihovom hipotezom. Ovo je psihološki proces svojstven ljudskom umu.

Dakle, pitanje je: “Kako da postanemo bolji naučnici?” Način da to uradimo je da odstranimo svoj ego. Književnost nam daje prostor za to. Šta radi Šerlok Holms? Šerlok Holms nam je dao problem koji treba da rešimo eksperimentalno, postavljanjem hipoteza, njihovim testiranjem. Ali mi nismo Šerlok Holms i zato nije sramota ako grešimo. Šerlok Holms i mnoštvo sjajne detektivske proze nam omogućavaju da se igramo virtuelnih naučnika tako što idemo u prostor gde naš ego ne postoji i gde možemo da vežbamo našu naučnu metodu predviđanja i testiranja.

Našem mozgu je potrebna književnost kao što je našim telima potrebna hrana.

Reći ću vam nešto, Anguse, Čudesna dela su me malo uznemirila. Siguran sam da znate Odeno stihove iz pesme „U spomen na Jejtsa”: Jer poezija ne čini da se išta desi: ona opstaje/U dolini gde je stvorena, gde izvršioci/Nikada ne bi želeli da se petljaju… Čitanje književnosti kao poučne mi je malo otužno. Čitao sam Prusta zbog njegovih ludih rapsodija, a ne zbog njegovog „terapeutskog efekta“. To izgleda reduktivno, ili još gore, kao self-help.

Da sam rekao: „Kevine, želim da uklonim sva druga dela književne kritike na svetu i želim da svi čitaju samo Čudesna dela“, onda bih se složio sa vama. Ali ono što kažem je da postoji mnogo prekrasnih, divnih, važnih dela književne kritike koja slave upravo one kvalitete o kojima govorite, ali ne postoji nijedna knjiga koja radi ono što rade Čudesna dela. Ne pokušavam da odgovorim ljude da čitaju te druge knjige. Samo pokušavam da kažem da već imamo hiljade takvih knjiga – a humanističke nauke još uvek propadaju. Realnost je da ako ne smislimo način da preokrenemo ovu sliku, više neće biti nastave o Prustu. Neće biti nastave o piscima koje volimo. Moramo da pronađemo način da uravnotežimo želju za čistom, neutilitarnom prirodom književnosti sa priznanjem da pragmatizam nije loš.

Nikada ranije nisam čuo da neko tako kaže: Pragmatizam nije loš za književnost.

Nije. Pragmatizam nije neprijatelj lepote. Pragmatizam omogućava da se lepota desi. Ako niste nahranjeni, ako nemate muzej, ako nemate boje, ako nemate mastilo i štamparske mašine, nemate lepotu. Zato hajde da priznamo da pragmatizam može da podrži lepotu, a da je ne potiskuje ili zamenjuje. Na isti način na koji telo daje podršku umu, nahranimo telo. Hajde da vidimo šta književnost može učiniti za našu fizičku prirodu.

Hoćete da kažete da smo izgubili pragmatičnu vrednost umetnosti?

Da, izgubili smo ključni deo književnosti i umetnosti – deo koji deluje ispod našeg svesnog, u  tim dubljim delovima našeg mozga, delovima koji nam pružaju radost i optimizam, nadu i isceljenje. Ako povratimo te delove možemo dozvoliti da se nastavi sve ono što se dešava na katedri za englesku književnost. Ali ako ih ne povratimo, katedre za englesku književnost će nestati.

Mislite li da je potreba za književnošću utkana u našu evolucionu prirodu?

Ono što mislim da je utkano u našu evolucionu prirodu je naša potreba za smislom. Ono što je takođe utkano u našu evolucionu prirodu je naša želja da pričamo priče od početka do kraja. Kada dođemo na ovaj svet, pomislimo: „Kuda ide ova priča?“ Da bi nam današnji dan bio važan, moramo biti u stanju da vidimo sutrašnji i dan nakon toga.

Na isti način, mi smo opsednuti pitanjem: „Odakle je sve to došlo?“ Druge životinje nisu opsednute ovim pitanjem. Ali ljudi jesu. „Koje nam je poreklo? Otkuda svemir?” Ovo su suštinska pitanja u našem mozgu. A književnost je od početka bila najefikasniji način da se na njih odgovori vrteći vreme unazad i unapred na izmišljene načine. Književnost je veoma efikasna u stvaranju osećaja čuđenja, što je najosnovnije i najiskonskije duhovno iskustvo.

Treba nam ovovremensko čudo. Zato većina nas, kada čitamo poeziju, ne voli da misli da je ona utilitarna. Volimo da mislimo da je ona veća od toga, kao o nekoj svrsi koja je iza toga. Ali naš mozak je sposoban samo za neurološko duhovno iskustvo. Zato nam je potrebna književnost. Našem mozgu je potrebna književnost kao što je našim telima potrebna hrana. Književnost daje našem mozgu osnovnu prehranu.

Kako biste odgovorili roditeljima koji bi mogli reći: „Moja deca nikada neće naći posao studirajući književnost. Treba da studiraju nauku, biznis, pravo. Zašto bi trebalo da idu na časove književnosti?”

Mislim da niko ništa ne treba da radi. Ja nisam totalitaran. Jednostavno kažem da ako odlučite da idete na časove književnosti, to će obogatiti vaš život emocionalno, intelektualno i kreativno. To će vam omogućiti da imaginirate dinamičnije. Takođe će vam omogućiti da efikasnije rešavate probleme.

Nezavisno od tih stvari, naracija i priče su najmoćnija stvar koju ljudi imaju. One su ono što je omogućilo Elonu Masku da prigrabi za sebe savremenu priču o Marsu i budućnosti. To je sve narativ. Nema zapravo ničeg novog u SpaceX-u. To je samo NASA. Ali Mask je uspeo da ispriča ovu priču.

Dakle, ako želite da budete uspešni u poslu, ako želite da budete uspešni u nauci, ako želite da budete uspešni u bilo čemu, morate da razumete priče i kako one funkcionišu. Na fundamentalnom nivou, ne postoji bolji način za razumevanje priča nego kroz književnost.

Piše: Kevin Berger
Izvor: nautil.us
Prevod: Danilo Lučić