Susreli smo se sa spisateljicom Anom Marijom Grbić na Čumić book festu, na kojem je nastupila u razgovoru o svom novom romanu Mrtvi na dodir. Povod našeg susreta je prevođenje njen zbirke priča Srneća leđa na nemački jezik u okviru projekta Most/Die Brücke Kontrast izdavaštva, koji podržava program Kreativna Evropa. Ovaj prevodilački poduhvat obuhvata prevode 10 knjiga savremene nemačke književnosti koje će biti prevedene na srpski jezik i 11 knjiga savremenih regionalnih autora koja se prevode na nemački. Festivalsko veče između dve junske kiše bila je poslednja prilika da se ispričamo sa Anom Marijom, jer kako kaže: “Mrzim leto, samim tim ne volim ni letnje festivale, jer mi je vruće. Ali ovaj festival je super jer je poslednji pred leto i moja poslednja komunikacija sa publikom se dešava ovde u Čumiću. Leti ionako nisam u Beogradu, provodim ga negde drugde”. U iskrenom, glasnom i direktnom tonu pričala nam je duhovito i pronicljivo o čitanju, o očekivanim modelima mišljenja i ponašanja i iskakanjima iz tih šablona, te o ulozi književnosti i pisaca u društvenim krizama i promenama.
Da li voliš javno da čitaš svoju poeziju i prozu?
Tuđu poeziju obožavam da čitam. Volim i svoju, ali više volim da čitam tuđu poeziju. Onda se baš uživim. Jer kad svoju poeziju čitaš, ne možeš nikad da se tako uživiš. A prozu ne umem da čitam. Jako mi je teško da odvojim deo koji bi mi bio dobar za čitanje. I uvek imam utisak da pogrešim, da ne izaberem dobar deo. Priče su mi toliko kratke da mogu da ih čitam kao celinu. A roman me tu baš zbunjuje.
Kako tumačiš to što je poezija uzela maha, na književnoj ali i na gradskoj urbanoj sceni?
Kad sam stupila na pesničku scenu, starije kolege su već oformile scenu za mlađe generacije i treba da im budemo zahvalni na tome. Nemam utisak da se taj trend intenzivirao u poslednje vreme, nego još pre desetak godina. Mislim da će, nažalost, nužno doći i do zasićenja. Ja sam to zasićenje osetila sama sa sobom. jer mi je jako važno da ne pišem uvek jednu istu knjigu. U poslednjoj knjizi poezije Zemlja 2.0 ima dosta proznih delova, dok sam uporno pokušavala da ih ima što manje manje. I onda sam shvatila da je suludo da se borim protiv toga i da ne moram da budem pesnik ceo život. I onda sam se odvažila da pišem prozu. Mnogi će verovatno pomisliti da je to neka poetska proza, ali nije. Imam osećaj da je moj jezik u prozi potupuno drugačiji od mog jezika u poeziji. Barem ga ja tako intimno shvatam.
Koliko ti znači prevođenje tvoje knjige na nemački jezik i imaš li uopšte poverenja u prevođenje?
Imam poverenja, jer sam bila u komunikaciji sa prevoditeljkom Mirjanom Wittmann i ona je meni takva direktna pitanja postavljala, toliko direktna i precizna. Apsolutno sam sigurna da će prevod biti dobar. Ona je mesecima tražila dobar naslov, prevod za “srneća leđa” i na kraju je našla kolač koji na nemačkom znači zaista srneća leđa. Kada sam jednoj nemačkoj prijateljici to pokazala, nije mogla da veruje, jer godinama nije videla taj kolač. Tako nešto je zeznuto za prevesti, a ona je uspela da nađe tu vezu. Ovo je prva proza koja mi se prevodi i prvi put na veliki jezik. Naročito mi mnogo znači, jer imam prijatelje koji govore nemački i prvi put nakon 20 godina našeg prijateljstva će i oni moći da pročitaju šta pišem. I zato mi je emotivno sve oko ovog prevoda, jer će upoznati jedan deo mene koji im je do sada bio potupno nedostupan.
Da li čitaš kolege i koleginice iz regiona? Šta bi volela da bude prevedeno?
Puno čitam kolege. U poslednje vreme naročito poeziju. Potrebno je prevoditi poeziju, što se retko dešava. Pored toga preporučila bih da se prevedu klinci, koji nemaju nijednu knjigu. Bilo bi super da se prevede zbornik mladih autora na nemački jezik. Tako da se ta jurnjava za knjigom obezvredi.
Kako se osećaš kao “marginalizovana” autorka, i to prema skoro svim kriterijumima: nacionalna, geo politička, rodna pripadnost,…?
Protiv sam nagrada za žensku književnost jer mislim da čine loše ženskim autorima. Kao trebalo bi da se osećam povlašćenom što sam žena pisac, ali ustvari imamo lažnu sliku da nam se pružaju stvari, a ja ne želim da mi se bilo šta pruži ako to nema veze sa mojom književnošću. I onda će za 20 godina biti, da ti si dobila nagradu samo zato što si žena. Jer ta godina ili decenija je kada su se forsirale žene pisci. Mislim da to ne može pomoći afirmaciji ženske književnosti, jer se ovakvim pristupom ona getoizuje. I ejdžizam je u tom smislu ogromna stvar, jer čim napuniš 40 godina nemaš više nikakav konkurs. Mada, i ja sam u evropskom projektu, svi smo deo te mašinerije. Ali, hajde da probamo da izvučemo najbolje iz toga. A da ne pominjem projekte tipa Balkan Bombshels, gde se očekuje od nas autorki da pišemo o tome koji je naš odnos prema ratu: mi smo agresori a ja sam se sada promenila i kritički se odnosim prema svemu.
A šta kada se izneveri to zadato očekivanje?
U zbirci Srneća leđa ima jedan ciklus priča koji se bavi NATO bombardovanjem, i to na jedan vrlo ostrašćen način. Meni su pisali ljudi koje ne poznajem kako je hrabro o tome pisati na taj način. Pitam se zar smo zaista dotle došli da je hrabro napisati da nije ok to što je neko bombardovao moju državu. Nisam mogla da pretpostavim da će to nekome biti iole šokantno. I naravno, ovde odmah dobiješ karakterizaciju nekakvog četnika. A o reakcijama tamo, videćemo. Postoji tu i priča o jednoj Francuskinji na žurci gde Zapadnoevropljani objašnjavaju sve benefite bombardovanja pa se glavna junakinja ponaša ogavno prema njima. Možda ta perspektiva nekima može da bude i uvredljiva, ali opet mislim da pravom čitaocu to može da bude čudno ali ne i uvredljivo.
Šta misliš o angažovanoj književnosti i koja je uloga pesnikinje, spisateljice u vremenu društvenih kriza i promena?
Mislim da književnost ne može nikoga ništa da poduči. Može eventualno da mu razlabavi dotadašnje matrice razmišljanja. Da uvede sumnju. A sumnja jeste velika stvar. Ako sumnja dopre, ona je prvi korak ka promišljanju, a promišljanje je prvi korak ka revoluciji. U tom smislu je svaka dobra književnost angažovana. Čovek ne dela jer misli da nema istomišljenike u svom okruženju. I zašto ljudi delaju na ulici je zato što osećaju da su okruženi ljudima koji misle isto, jer svakome je potrebna validacija. Izolovanost ti daje sumnju u sebe, a književnost ti ne dozvoljava da budeš izolovan.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićPre samo tridesetak godina pisci su direktno učestvovali u političkim dešavanjima, pisali političke programe, imali političke funkcije? Koliko su danas politički aktivni?
To je danas nezamislivo. Imam jednog druga koji je pisao neku kampanju za Dodika, za pare i ostao je anoniman, naravno. To je meni takav kemp. Ali ideološka upotrebljivost pisca ne postoji više. Jer živimo u vremenu u kojem sve relativizujemo, prva ja. Ideologija nije više dovoljno snažna niti postoji ideologija sa kojom bi mrtva-ozbiljna mogla da se povežem. Ja sam duboko u duši socijalista, Švedski, a šta ja u Srbiji da radim sa tom svojojm “idejom”. Da se učlanim u SPS?! (smeh)
Kako se ti držiš između politike i književnosti?
Nikad nisam odbila da učestvujem u emisijama koje imaju politički karakter, mada mi je iskreno uvek bilo neprijatno. Uvek me ispresecaju pitanjima tipa: je l treba da damo Kosovo, ali jeste odgovornost da danas pričam iskreno o stanju koje vidim i da stvarnost ne relativizujem. Kao pisac moram da budem upoznata sa narodom. Imam sada priliku da upoznajem ljude sa sela, jer imam rodbinu tamo i vikendicu. I svoju odgovornost vidim u tome da i taj čovek bude predstavljen u književnosti i da o njemu razmišljam kad govorim o politici. A ne o sebi. I zato kad me pitaju zašto ne pišem o Beogradu, pa zato što mi nije na pameti junak koji je iz Beograda. E, tu negde osećam da mogu da dam neki glas tom čoveku i da ga ne idealizujem. U početku ti je sve kao slatko kad odeš na selo, ali posle vidiš da i taj čovek neće da ti da da delite arterski bunar jer mu se iz nekog razloga ne sviđaš i da će da se pokvari kad postane glavni u selu. Ali pišem o njemu jer on je taj koji je u goroj poziciji. A gora životna pozicija je bolja za književnost.
Pitanja: Milica Laufer
Pročitajte i prikaze zbirke priča Ana Marije Grbić Srneća leđa i njene zbirke pesama Venerini i ostali bregovi