Umiranje i proživljavanje Kroz priču o junakinji koja se suočava sa bliskom smrću svoje majke, Etela Farkašova nam otvara vrata intimnog sveta u kojem se prepliću sećanja na majčin život i svakodnevica njenih poslednjih dana.

Vizualizovana smrt se svakodnevno dešava pred vašim očima, i brzo smenjivanje slika nam ne ostavlja dovoljno vremena da se smrt izrazi rečima. Istina, smrt koja dobija prostor u medijima nije u potpunosti ista kao ona koja se odnosi na naš život i pretvara ga u život onih koji je proživljavaju. Smrt je stravičan prizor samo do tog trenutka dok neko ne dođe i ne ispriča njenu priču. Dok je ne ispripoveda, ponavljajući polako pojedine segmente, nadovezujući nepovezane tragove sećanja tamo gde se vreme urušava u sebe i opiremirnom tkanju.

Može je, na primer, ispričati ćerka, i može kroz nju osvestiti činjenicu da je „umiranje proživljavanje” (Elen Siksus), dakle odnos.

Etela Farkašova je u knjizi „Dogodilo se” razradila stariju pripovetku „Čas zalazećeg sunca” (1998). Ako uporedimo ova dva teksta, dobijamo zapis o sećanju, koje se kroz uspomene vraća na dan determinisan cikličnim vremenom hrišćanskih praznika, ali se ne zaustavlja na njemu. Proza knjige „Dogodilo se” dopušta izvornom tekstu pripovetke da utiče na nju, a izvorni sadržaj određuje potreba jedne ćerke, a možda i dužnost jednog pisca da piše o životu svoje majke. Autorka u tom trenutku postaje čitateljka; njen sopstveni život, staranje o nemoćnoj majci i rad zahtevaju pisanje u onom ritmu koji određuje život majke. Na taj način ona indirektno poziva na mogući čitalački pristup ovom tekstu – među neprikrivenim, šokantnim i tabuiziranim slikama ljudskog umiranja, koji su za svakog od nas potpuno drugačiji i zbog čega se osećamo vrlo usamljeno, na trenutak se pojave mesta u koja možemo da ulazimo i koja podstiču na razmišljanje o našim odnosima, životima, bliskim ljudima.

Knjiga o umiranju postaje nastojanje da se upozna majčin život, prema kom se kao ćerke često antagonistički određujemo kako bismo stekle sopstveno Ja. Delom je to i niz malih iskušavanja identiteta „majke” i identiteta „ćerke”, čije formiranje se nije završilo u adolescenciji. One se zatim rado razmenjuju ili osporavaju u trenucima kada se u to više ne možemo uveriti čulima, ali baš zbog toga moramo istrajno da insistiramo na njima i da ih zahtevamo – da bismo mogle da upoznamo onu drugu. Ujedno moramo da postanemo jedna za drugu strankinje, i na kraju da se suočimo sa činjenicom da postoji „tajna odaja”, telo one „druge”, majke ili ćerke.

Trebalo bi da svako od nas ume da ispriča priču o smrti svog bližnjeg. Ako se to ne dogodi, mi zapravo više ne živimo sa njima.

Pisanjem priče o odnosu između majke i ćerke, koji Etela Farkašova u svojim esejističkim prozama iznova tematizuje, ovoga puta u priči o procesu umiranja i proživljavanju tog procesa, autorka dodiruje neopisano mesto, gde svaki pokušaj određivanja smisla donosi bol. Bol se intenzivira tamo gde iz teksta kontrastno izlaze koncentrisani i detaljni opisi svakodnevnog života i filozofsko-esejističke težnje njegove refleksije, gde se subjekt teksta razdvaja između majke i ćerke.

Proza Etele Farkašove se u smislu književnih referenci smešta u ne baš dugu tradiciju tekstova u kojima je reč o smrti majke, i ona traži u njima oslonac – to je „Jedna žena” Ani Erno i „Veoma laka smrt” Simon de Bovoar. Njeno pisanje nije zapis u porodičnoj Bibliji, gde bi ono postalo legitiman deo porodične istorije, već je neka vrsta zabeleške na margini margina.

U knjizi se neočekivano prepliće priča majke, koja živi usamljeničkim životom, sa često marginalizovanom istorijom obrazovanja devojaka i žena u Slovačkoj pod pokroviteljstvom Elene Maroti Šoltesove. Ovo intimno pozivanje na prethodnice mestimično se spaja u dupliranu priču, koju autorka pokušava da raspetlja kroz sećanja zapisana u tajnim svešcicma i zabeležena na magnetofonskim trakama. Udvajanje, spajanje i raspetljavanje jasno dokumentuju profesionalni i porodični život žena, njihovu želju za obrazovanjem ili potpuno običnim čitanjem i pisanjem, i tako stvaraju „drugačije” kontinuitete.

„Dogodilo se” je priča o tome kako proživljavamo smrt, u kojoj sećanje na nedavne događaje predstavlja dublju analizu od filozofskog razmatranja granica postojanja i nepostojanja: „…hodala bi pored mene sa sveskom ili knjigom u ruci, najviše je volela da me preslišava strane reči, ruske ili nemačke, sa engleskim rečima je bilo teže, ljutila se što ne ume da zapamti tačan izgovor. Najpre bi ispitivala ona mene, a zatim ja nju.” A takođe je i propitivanje stranih reči, kojima govorimo o drugima, o ljudima koji su nam najbliži, o majkama i ćerkama, nasumično otkrivanje novih reči, koje imaju svoje pamćenje.

Ljubica Kobova

O KNJIZI I AUTORKI:

Kroz priču o junakinji koja se suočava sa bliskom smrću svoje majke, Etela Farkašova nam otvara vrata intimnog sveta u kojem se prepliću sećanja na majčin život i svakodnevica njenih poslednjih dana. Svojim slojevitim pripovedanjem autorka uspeva da dopre do najdubljih kutaka psihe, unutrašnjih sukoba i emocionalnih doživljaja, bojeći ih filozofskim promišljanjima o univerzalnim vrednostima ljudskog života, ne zanemarujući neizbežne praktične i racionalne aspekte jednog od najsnažnijih i najsilovitijih iskustava koja čovek može imati – neminovnog i sporog umiranja bližnjega.

Dogodilo se nije samo knjiga o umiranju, već o lepoti i složenosti odnosa kćerke i majke i dubokim emotivnim istinama, prožetim refleksijama o prirodi vremena i pamćenja.

__

Ponekad, pre nego što zaspim, razmišljam da li bih želela da pišem o njoj… da nije tog sporog, tajanstvenog prelaska od egzistencije ka nepostojanju… da nije te promene koja postaje sastavni deo moje svakodnevnice, ali koja me istovremeno na jedan neobičan, do sada nepoznat način udaljava… kao da sam prevazilazila svoje sopstveno postojanje.

Etela Farkašova (1943), slovačka spisateljica, esejistkinja i filozofkinja, rođena je u Levoči, a veći deo života provela je u Bratislavi. Po obrazovanju matematičarka i fizičarka, kasnije je doktorirala filozofiju i predavala na Univerzitetu „Komenski”. Kao autorka, Farkašova je poznata po delima u kojima istražuje egzistencijalne teme, prolaznost života, odnose između sećanja i identiteta i umetnost preispitivanja svakodnevnih iskustava. Njeno stvaralaštvo nagrađeno je brojnim priznanjima, među kojima su nagrade Udruženja slovačkih pisaca, tri SLF nagrade za filozofske eseje, Zlatna medalja Univerziteta „Komenski”, Zlatni počasni orden Republike Austrije i nagrada Anasoft Litera. 

Njena poslednja dela donose duboke filozofske i emotivne uvide, ističući je kao jednu od najvažnijih književnih ličnosti današnje Slovačke. Za roman Dogodilo se dobila je prestižnu nagradu slovačkog PEN centra 2006. godine.