Šta je loše u tome ako ne dovršite čitanje knjige?

SHARE:

Čitanje foto: Pixabay/ Wokandapix

Kompanija „Kobo“ je u februaru otkrila koje su knjige čitaoci pročitali do kraja. Mnogo se pridalo značaja tome da je čitanje Pulicerom nagrađenog bestselera „Češljugar“ Done Tart završilo tek 44 odsto čitalaca, a da se lista bestselera nije poklopila sa najkompletnijim spiskom pročitanih knjiga. Izazvalo je to i bujicu eseja o tome šta takvi podaci mogu da znače za pisce, čitaoce i izdavače. Da li to znači da će, kao što se Frensin Prouz pita u „Njujork Rivju of buks“, marketinška odeljenja izdavača naložiti piscima da menjaju zaplete i likove na osnovu podataka o čitanosti? Ili će to, kao što Džozef Bernštajn piše za „Bazfid“, malo šta značiti procesu pisanja, ali će potencijalno bolje povezati čitaoce sa knjigama kakve vole?

Zanimljiva su to pitanja, ali skoro svi članci koje sam pročitao protkani su neistraženom pretpostavkom koju bih želeo da preispitam: da li je napola pročitana knjiga propust pisca ili čitaoca?

Svakako da postoje knjige koje bi mogle biti bolje napisane, a ima i čitalaca koji bi mogli da budu strpljiviji i posvećeniji. Statistike bi mogle da pomognu rđavim piscima da shvate šta je u tome što rade loše, a mnogi bi čitaoci mogli da imaju koristi od toga da prisile sebe da pročitaju dobru knjigu do kraja. Ipak, to ne znači i da je napola dočitana knjiga nužno promašaj, niti da je čitalac zgrešio prema literaturi. To bi trebalo da bude jasno pre svega kada je reč o stručnim, dokumentarističkim ili publicističkim knjigama, kao i poeziji ili zbirkama priča. Može se baš mnogo saznati i naučiti iz istorijskih ili biografskih knjiga, čak i ako se one ne dočitaju, a pesme i priče su celovita dela i ne moraju se nužno pročitati sve ostale u zbirci. A čak i napola završeni roman može ponuditi mnogo čitaocu.

Evo priznanja: nikada nisam dočitao knjigu „Mobi Dik“. Apsolutno sam zavoleo taj roman, smatram ga jednim od najvećih svih vremena, redovno se podsećam pasusa i prizora, a naučila me je mnogo čemu i u vezi sa pisanjem. Ali nisam je dovršio.

“Mobi Dik” vs. “Doktor Slip”

Da li bi trebalo? Verovatno, a gotovo izvesno I hoću. (Čitam svaku reč “Beskrajne šale”, uz pauze tokom godina.) Ali čak i da to ne uradim, “Mobi Dik” mi je dao sve što čovek može da traži od knjige. Navodio me je na smeh (zaista, pročitajte početna poglavlja), lepo je napisan, donosi novine u formi, uvlači u sebe, zanimljiv je i zabavan. U vreme kada sam počeo da čitam “Mobi Dik”, počeo sam i knjigu “Doktor Slip” Stivena Kinga. Morao sam da se prisiljavam da nastavim čitanje “Doktora Slipa”. Da nisam bio na putovanju, nikada je ne bih završio. Dopale su mi se druge Kingove knjige, ali “Doktor Slip” je bio gnjavaža. Nema mere koja bi izrazila koliko je “Mobi Dik” nadmašio “Doktora Slipa” što se mene tiče, iako ovom drugom ide ličnih 100 odsto završenosti.

Izgleda da od knjiga očekujemo više nego od drugih narativnih medija. Ako pročitamo četiri knjige iz serije i mislimo da je poslednja od njih loša, onda celu seriju smatramo promašajem. A opet, niko ne kaže to za TV seriju “Žica” jer mu je peta sezona izneverila očekivanja ili da je “Kum 3” uništio prethodna dva nastavka.

Mnogi faktori utiču na to da li će i kada čitalac završiti čitanje knjige. Zamišljam da su čitalačke navike mnogih ljudi slične mojim, da se rasipaju na više knjiga odjednom. Trenutno mi je na stočiću pored kreveta bar desetak knjiga koje trenutno čitam, a još nekoliko u telefonu i i-rideru. Čitaoci prestaju da čitaju knjigu koja im se sviđa onda kada je odlože i zaborave da joj se vrate. Čitaoci završavaju knjigu koju mrze kada ih je zadužio njihov klub čitalaca ili, u drugom slučaju, hoće da je pročitaju ne bi li je ismevali u društvu. (Izvesno je da veliki procenat “Pedeset nijansi sive” pripada drugoj kategoriji.) Isto kao što napola pročitana knjiga ne znači promašaj ni pročitana knjiga ne znači njen kvalitet.

Klasici vs. bestseleri

Nije zgoreg napomenuti i da je zapravo logično da se bestseleri ređe dovršavaju. U “Gardijanu” su sa iznenađenjem primetili da je “prva analiza trendova čitanja elektronskih knjiga pokazala neočekivani jaz između bestselera i knjiga koje čitaoci zapravo pročitaju do kraja”. Ali bestseleri upravo i jesu knjige koje se kupuju impulsivno ili ih uzimaju povremeni čitaoci koji pročitaju par knjiga godišnje. I treba očekivati da se dobre knjige, koje se često prodaju iz zaklonjenih kutaka knjižara, češće budu dočitane od onih božićnih poklona tetkama i ujacima.

Knjižara

Kad god se priča o knjigama koje ljudi ne dovršavaju, uvek se pojavljuju isti naslovi: “Beskrajna šala”, “U potrazi za izgubljenim vremenom”, “Uliks”, “Mobi Dik”… Često se te knjige koriste kao dokaz da je klasična književnost skriveno odvratna ili da su ljudi pretenciozni foliranti koji bi radije čitali poslednjeg Dina Kunca. Ali ono po čemu su ove knjige, pa i “Češljugar”, najviše slične nije pretencioznost, a ni to što su gusto napisane. To je obim. Obimnije knjige pre će biti ostavljene. I to je činjenica, bilo da se radi o Kingu, Roulingovoj ili Pinčonu.

Svet bi bio jadnije mesto ako bi obimne i teške knjige bile skraćene i razvodnjene. Ljudi koji gutaju obimne i teške knjige obično kažu da su im one pružile više od ijedne koju su ikada pročitali. Možda samo polovina ljudi koji čitaju Bolanovu “2666” tu knjigu i završe, ali će je ta polovina voleti više od 80 odsto onih koji dovrše kraći i žanrovski bliži triler. Zapravo, to bi mogao da bude slučaj i sa “Češljugarom”.

Posebna analiza, urađena mesecima pre one koju je sproveo “Kobo”, pokazala je da je “Češljugar” dospeo blizu vrha na listama po Hokingovom indeksu, meri za to koje delove knjige čitaoci ističu kao najbolje. Skoro svi delovi knjige Done Tart koje su čitaoci naznačavali kao najbolje bili su blizu kraju. To bi značilo da su oni koji su se zadržali na delu Tartove do tih pasusa bili ujedno i oni koji su, verovatno zadovoljno, knjigu pročitali do kraja.

A čak i oni koji ne dovrše čitanje “Češljugara” ili “Dugu gravitacije” ili “Uliksa” dospeju do toga da iz svog čitalačkog iskustva iznesu nešto što nikada ne bi ako bi čitali samo knjige za koje algoritam pokaže da će ih najverovatnije dočitati. A šta je loše u tome?

Tekst: Linkoln Majkl
(Electric Literature)
prevod: M. Jovandić
foto: Pixabay