Slušaj kako Ja zvuči, (“Govor”, Kerstin Prajvus) Jedan od izražajnih glasova među pesnicima svoje generacije: pesnička zbirka Kerstin Prajvus “Govor” posreduje između zvuka i tišine, brbljanja i istinitosti.

Citat Stefana Malarma otvara dugu poemu Govor (Rede) Kerstin Prajvus: „Neporeciva težnja mog vremena jeste, u vezi s različitim nadležnostima, razdvojiti dvostruki status govora, sirov ili neposredan s jedne strane, suštinski s druge strane.“ Možda ova težnja da se dvostruki status govora razdvoji danas više nije toliko aktuelna – jer se dve ravni prožimaju ili je već jedna strana stekla prevlast. Neposredni, sirovi govor je kroz neposrednost modernih komunikacionih medija gotovo uvećan. Gde je prostor za suštinsko? Možda ipak u pesmi, u kojoj se dve nasuprot postavljene strane mogu ogledati, u kojoj se možda može uspostaviti ravnoteža govora. I određene nabijenije reči mogu oko sebe graditi dvorište značenja, razvijati magiju.

„moj terapeut se zove jezik,
ista priča o jednoj vezi između unutra i spolja
kako se borimo za naše ruke. kako mi
oboje se ponašamo u senci večnih sila
koje je teško i retko promeniti
i koje retko čine blaženim, naprotiv

mojim ustima jezik je životinja
iz nje izbija buntovni glas, zvuči slog po slog
ja ćutim, ja ga zadržavam
na tišinu se, ipak, navikavam.“

„jezik je životinja“: neukroćen, skokovit, gipak, lagan, predsvestan i povezan s tišinom, koja u semantički haos uvodi umetničke pauze i omogućava otvorenost percepcije. Jezik je medijum za posredovanje između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između zvuka i tišine, između brbljanja i istinitosti. Ono što ga uopšte čini zvučnim teško je imenovati: dešava se na raskrsnicama gde se nešto neprimetno pomera, gde se svakodnevni govor prenosi u poetičko.

Tamo gde misao postaje zvuk, Kerstin Prajvus, rođena 1980, pažljivo sluša. Nije slučajno što reči koje označavaju međuprostor ili prelaz kod nje imaju posebnu težinu: „begrenzung“ (ograničenje), „grenze“ (granica), „haut“ (koža), „membran“ (membrana) ili „hymen“ (himen). To su tanke slojeve, propusni sistemi koji filtriraju sirovo i oslobađaju suštinu. I to su naučni termini – iz glaciologije i medicine – koji se prenose u svakodnevni svet kako bi ga učinili opipljivijim, vibrirajućim.

Pesma Prajvus je pokušaj samopouzdanja u trenutku kada Ja pred nadolazećom smrću preti da se izgubi. Kao o rukohvatima i zidovima, ono se dodiruje određenih pojmova koji izazivaju asocijacije i kroz dvanaest poglavlja vodi kroz pomešani svet: lobanja je spoljašnje ograničenje, književna tradicija unutrašnji izvor za brojne reference. Ljubav u ovim pesmama je neimenovano, ali se stalno obigrava; sopstveno Ja je istovremeno prostor odjeka i igralište. Uvek blizu tela, koje je tek iznosi jezik, ove tekstove pokreće. Prekrivene su senkama većih pitanja, koja se čak i u razigranim delovima dodiruju. Demoni nisu smešteni samo između redova.

Prajvus se ne plaši egzistencijalnog tona, kakav se dugo nije čuo u savremenoj poeziji. U njima se čuju glasovi prošlih vremena, bilo da je to Pol Selan ili Rilke; ali i savremene pesnikinje poput Friederike Roth ostavile su trag u Rede. Ipak se oseća neophodnost ovog liričkog Ja da se izrazi, da stvori sopstveni zvuk: „sprache atemluft / sprach pure atemluft / sprach von atmen von purer atemluft“ (jezik dah / jezik čist dah / jezik o disanju, čistom dahu). Oseća se potreba. Ona čini ovu precizno komponovanu, dugopoemsku pesmu, koja traži ravnotežu između lakoće i ozbiljnosti, posebnom i čini Kerstin Prajvus izražajnim glasom među pesnicima njene generacije.

Tekst: Ulrich Rüdenauer