Šerlok Holms, genijalan detektiv i čovek nauke, s kojim većina ne bi cimerisala Šerlok Holms je lik kojeg je Artur Konan Dojl osmislio u vreme velikih društvenih promena i koji se razlikovao u stavovima od svog tvorca, poprilično se menjajući iz avanture u avanturu.

Klub “Grolier”, privatno društvo za bibliofile na Aper Ist Sajdu, sa svojim mermernim foajeom i galerijom obloženom tamnim drvetom, bio bi dobra pozornica za fiktivno ubistvo iz XIX veka, možda počinjeno svećnjakom u biblioteci, i koje sasvim sigurno uključuje i testament. Tu je 12. januara (ove godine, prim. prev.) otvorena izložba pod nazivom „Šerlok Holms kroz 221 predmet“. Ona se sastoji od broja predmeta koji je i broj adrese u ulici Bejker, a dolazi iz kolekcije Glena S. Mirankera, bivšeg izvršnog direktora u “Eplu”, koji je kupovao raznorazne holmsovske stvari od 1977. Tu je niz pisama Artura Konana Dojla; „knjiga sa idejama“ u kojoj je pravio beleške za moguće buduće priče; i do tada ne prikazan govor, napisan rukom, u kojem Konan Dojl govori o tome zašto je ubio Holmsa. Tu su i stranice rukopisa i piratska kopija Znaka četvorice, koju je Konan Dojl očigledno potpisao, uprkos tome što se gadi piratske prakse.

Pažnju na izložbi posebno privlače dva romana o Holmsu: Crvena nit (1887) i Baskervilski pas (1902). Prvi je roman koji je svetu predstavio naučnog detektiva Holmsa. Sledeći je došao skoro čitavu deceniju nakon što je Konan Dojl naizged ubio Holmsa. Kada je Baskervilski pas izašao, čitaoci su čekali ispred kancelarije “The Strand” magazina, gde se roman serijski objavljivao, i navodno su pokušavali da podmite nekoga da unapred dobiju primerke. Ali Holms kojeg srećemo u romanu iz 1887. značajno se razlikuje od Holmsa iz romana iz 1902. A Holms koji je slavno odbačen u kratkoj priči „Avantura konačnog problema“ iz 1893. razlikuje se od Holmsa koji se vraća iz prividne smrti u pripoveci „Avantura prazne kuće“, čija je radnja smeštena prvenstveno 1894. ali je objavljen 1903. On je druga vrsta naučnika, onaj koji izgleda da živi u svetu koji ima problematičniji odnos sa naučnim dostignućima.

Mladi Konan Dojl je voleo da čita detektivske priče. Priče Edgara Alana Poa o Dupinu i priče o gospodinu Lekoku Emila Gaborija (koje su, nažalost, sada uglavnom zaboravljene) bile su među njegovim omiljenim – a Holms ih obe pominje sa prezirom u Crvenoj niti. O svom stvaranju Holmsa, Konan Dojl je jednom rekao: „Počeo sam da razmišljam o tome da naučne metode, takoreći, pretvorim u delo detekcije (…) Mislio sam u sebi, ako čovek nauke (…) treba da uđe u detektivski posao, ne bi slučajno radio ove stvari. On bi do određene stvari došao tako što bi je gradio na naučnoj osnovi. Tako (…) možete zamisliti da sam imao, takoreći, novu ideju o detektivu — onu koju me je zanimalo da razradim.” Ako pogledate kako se Holms razvija tokom vremena, možete videti kako se ovo odvija u narativnom obliku. Dobijate pokretnu sliku, kao na jednom od onih starih fenakistoskopa, naučnika u popularnoj mašti Engleske XIX veka i u konkretnoj imaginaciji Konana Dojla.

Šta karakteriše Holmsa u njegovim prvim pojavljivanjima? Crvena nit počinje Votsonom, koji se, nakon što se vratio iz vojne službe u ratu u Avganistanu, našao u Londonu „bez porodice i rođaka”, živeći od „jedanaest šilinga i šest penija dnevno”. On traži sobu za iznajmljivanje. Prijatelj mu pomene da poznaje nekoga ko traži cimera: „Momak radi u hemijskoj laboratoriji u bolnici.“ Prijatelj priznaje da smatra da je potencijalni cimer „malo previše naučenjački tip za moj ukus — skoro da je hladnokrvan“. Konan Dojl zatim upotrebljava anegdotu sa sopstvenih studija medicine, kada je progutao blagi otrov, kao deo svog novog izuma: „Mogao bih da zamislim kako prijatelju daje malo najnovijeg alkaloida iz povrća, ne iz zlobe, shvataš, ali jednostavno zbog svog istraživačkog duha i kako bismo imali tačnu predstavu o efektima.” Potencijalni cimer je takođe viđen kako udara leševe u prostoriji za seciranje – kako bi ispitao koliko dugo nakon smrti mogu nastati modrice.

Votson upoznaje potencijalnog cimera (Šerlok Holms, naravno) u laboratoriji prepunoj epruveta, flaša i Bunzenovih gorionika. „Vidim, bili ste u Avganistanu“, kaže Holms u jednom od svojih prvih dijaloga. Holmsove moći dedukcije čine da on kao naunik izgleda mađioničarski. I preteće, takođe. On slavi što je razvio test koji može otkriti čak i najslabije tragove krvi. Pita Votsona da li bi mogao da živi sa mirisom jakog duvana, hemikalija i eksperimenata, i cimerom koji ponekad danima ne progovara. Izvanredno, Votson se veselo slaže.

On nije cimer kojeg bi većina nas izabrala.

Konan Dojl je rođen 1859. i odrastao je sa brižnom majkom i ocem teškim alkoholičarem. Deo svog detinjstva proveo je u siromaštvu, ali su ga kasnije izdržavali imućni ujaci koji su mu plaćali školovanje. Kao mladić, bio je posebno zaljubljen u nauku i smatrao je da je srednja škola ukočena i zaostala. Otišao je na Univerzitet u Edinburgu i školovao se za lekara. U svojoj autobiografiji, on se rado priseća godina „kada su Haksli, Tindal, Darvin, Herbert Spenser i Džon Stjuart Mil bili naši glavni filozofi, pa je i uličar mogao da oseti snažno strujanje njihove misli, dok je za mladog studenta, žudnog i osećajnog, to bilo neodoljivo.” Čak je pisao i malo naučne fantastike.

Kada je Konan Dojl smislio Šerloka Holmsa, napravio ga je velikim delom po uzoru na Džozefa Bela, profesora sa medicinske škole kod koga je Dojl studirao, za koga je radio i kome se veoma divio. Poput Holmsa, Bel je vršio pažljive opservacije kako bi došao do zaključaka o svojim pacijentima i naglasio koliko se toga može saznati čak i pre nego što pacijent progovori. „Obućar, vidim “, rekao bi, primećujući izlizano mesto na pantalonama pacijenta gde obućar u krilu drži kamenu ploču koju koristi za razvlačenje kože i udaranje čekićem po njoj. U drugom primeru, kome su Dojl i drugi studenti bili svedoci, pacijent je došao da vidi Bela radi tretiranja ranog stadijuma elefantijazma. Bel je zaključio da je taj čovek služio u vojsci, da je otpušten nedugo pre toga, da je bio podoficir i da je bio stacioniran na Barbadosu – što je čovek potvrdio. Nakon što je pacijent otišao, Bel je objasnio da čovek nije skinuo šešir — što je znak vojnog čoveka koji još nije stekao civilne navike — da njegova autoritetna pojava ukazuje da je on podoficir i da elefantizam nije bolest koju možete dobiti u Engleskoj.

Dojl je slao časopisima priče pre nego što je stvorio Holmsa, ali „vraćale su mi se verno i tačno kao golubovi“, rekao je. Zašto je njegov detektiv od nauke bio tako ludo obožavan? Proučavalac književnosti Franko Moreti u svojoj knjizi Znakovi uzeti za čuda (Signs Taken for Wonders) ističe da su priče o Holmsu slavljene u vreme velikih društvenih promena u Engleskoj. Moreti primećuje da su zlikovci u detektivskoj prozi najčešće „jedan od dva glavna sociološka tipa: plemenitog poreka i skorojevići “ — ličnosti koje žele da ubrzaju ili preokrenu promene. U ovom svetlu, Holms je stabilizator. Moreti takođe tvrdi da su zločini koje protagonisti poput Holmsa istražuju jedinstveni – na primer, redak, zanimljiv slučaj ubistva – i rešivi, i na taj način umirujući, poput leka.

Ali šta je sa detektivom koji nije samo genijalan, već je i naučnik? U vreme ranijih priča o Holmsu, foto-aparat Kodak Brownie učinio je fotografiju dostupnu najširim masama; X zraci su prikazivali telo prolazeći kroz njega; sijalice su se suprotstavljale noći; prvi put su se fotografisale pahulje; istraživao se Antarktik; Frensis Galton je zagovarao eugeniku. Nauka je bila čudo; nauka je bila teror. Ova ambivalentnost je čas naginjala na jednu, čas na drugu stranu. U vreme kasnijih Holmsovih priča, Engleska je doživela mehaničke noćne more Prvog svetskog rata.

Baskervilski pas je bila prva Holmsova priča koju je Konan Dojl objavio nakon mnogo godina, ali se događa pre „Konačnog problema“. Konan Dojl je oživeo priče pre nego što se u potpunosti posvetio oživljavanju detektiva.

Holms je prilično evoluirao od svog prvog pojavljivanja. On ostaje izuzetan u dedukciji o karakteristikama neke osobe iz malih nagoveštaja kao što su lanac za sat i neuredno odelo. Ali njegova naučna strana je manje prisutna. U Crvenoj niti koristio je bolesnog psa da potvrdi svoju pretpostavku da je samo jedna od dve pilule pronađene na mestu ubistva bila otrovna – konvulzivna smrt psa je detaljno opisana. U kasnijim pričama, Holms govori o stvarima koje zna, ali ne može da ih dokaže, postavlja optičke iluzije poput mađioničara i otkriva da je majstor u japanskoj borilačkoj veštini koju naziva baricu. On je više Hari Hudini nego naučnik.

U međuvremenu, Holmsov neprijatelj, Morijarti, predstavljen je kao neka vrsta Holmsa koji je zao. Morijarti, iako deluje večan, pojavljuje se po prvi put u „Konačnom problemu“. Čitalac saznaje da je ovaj protivnik, poput Holmsa, „izuzetno visok i tanak… . . asketskog izgleda, kome je ostalo nešto od profesora u osobinama.” Morijarti je imao sjajnu matematičku karijeru, ali ju je napustio jer je imao „nasledne sklonosti najdijaboličnije vrste“. Holms objašnjava Votsonu da, kako bi smislio šta će Morijarti sledeće uraditi, treba samo da zamisli šta bi on, Holms, sledeće uradio. Morijarti je ogledalo, ali i oplata — Konan Dojl tu postavlja Holmsa bliže onome što vidi kao dobru stranu. I Holms govori Votsonu da želi da se izvuče iz detektivskog posla, ukoliko bi uspeo da izdejstvuje hvatanje i suđenje Morijartiju i njegovoj bandi. „U poslednje vreme sam bio u iskušenju da preispitam probleme koje nameće priroda, a ne one površnije za koje je odgovorno naše veštačko stanje u društvu.”

Konan Dojl je dugo bio zainteresovan za spiritualizam – pokret koji je verovao u mogućnost komunikacije sa duhovima, i koji su mogli da im prenesu neke mudrosti – ali, kada je Holms još bio u početnim godinama, njegovo interesovanje za nauku je bilo blago. Za duhove je, na primer, tvrdio da ne može da kaže da oni ne postoje kao što ne može da kaže da lavovi u Africi ne postoje samo zato što je bio u Africi i nije sreo nijednog. Ali, kako su godine prolazile, njegova privrženost spiritualizmu je postala toliko jaka da bi ga se držao čak i kada bi medijumi bili razotkriveni, a za fotografije duhova se ispostavilo da su trikovi. Objavio je svoju poslednju priču o Holmsu 1927. i ostao odan spiritualizmu. Napisao je publicističke knjige, kao što su Dolazak vila, Granica nepoznatog i dvotomnu Istoriju spiritualizma. Njegova druga žena, Džin, bila je medijum, a par je često bio u komunikaciji sa duhom po imenu Fenej, koji im je, između ostalog, davao savete za putovanja.

Godine 1922. Konan Dojl je krenuo na američku turneju sa predavanjima, braneći spiritualizam od njegovih napadača. Hudini je takođe javno nastupao u vezi sa spiritualizmom – razotkrivajući seanse i sve druge aspekte pokreta. Uprkos njihovim razlikama, Hudini i Konan Dojl su jedno vreme bili prijatelji. Konan Dojl je pokušao da ubedi Hudinija u realnost spiritualizma; Džin je vodila seansu kojoj je Hudini prisustvovao, na kojoj je Džin kroz sebe kanalisala Hudinijevu pokojnu majku, crtajući krstove po stranicama njenih izjava napisanih na engleskom jeziku. Hudini, koji je bio veoma blizak sa svojom majkom, nije bio ubeđen. Nije smatrao da bi njegova majka, koja nije govorila engleski i bila Jevrejka, stavljala krstiće na svoje izjave.

Propao je i Hudinijev pokušaj da se Konan Dojl vrati u okrilje nauke. Želeo je da pokaže, svojim ovozemaljskim trikovima da može da reprodukuje različite čuvene efekte spiritualista, među kojima je i automatsko pisanje. Zamolio je Konana Dojla da izađe iz prostorije i napiše poruku na papiru. Konan Dojl je napisao „mene mene tekel upharsin“. Te reči iz Knjige proroka Danila u Bibliji, sablasna ruka ispisuje na gipsanom zidu dok kralj i svi njegovi prijatelji jedu i piju iz opljačkanog posuđa; „Zapisi na zidu“ u tom trenutku su proročanstvo o kraljevoj propasti. Hudini je „magično“ učinio da se pojave reči koje je Konan Dojl napisao na papiru. Rekao je da je to samo trik na kojem je radio; Konan Dojl mu nije verovao. Sada je bio siguran da Hudini ima vezu sa duhovnim svetom.

Holms se nikada nije toliko udaljio od nauke kao Konan Dojl. U Baskervilskom psu, on odbacuje predanje o natprirodnom psu koji ubija članove lokalne porodice. A priče o Holmsu, sa svim različitim Holmsovima u sebi, od tada su se pokazale kao efikasan melem – lekovita smeša napravljena naučnim metodama posmatranja. Robert Luis Stivenson je jednom pisao Konanu Dojlu:

Nadam se da ćete mi dozvoliti da vam ponudim svoje komplimente za vaše veoma genijalne i veoma zanimljive avanture Šerloka Holmsa. To je književnosti kakvu volim kada me zaboli zub. U stvari, to je bilo zapaljenje pluća od kojeg sam patio kada sam uzeo jedno izdanje; i biće vam zanimljivo kao čoveku medicine da znate da je taj lek bio trenutno efikasan (…) Muči me samo jedna stvar: može li ovo biti moj stari prijatelj Džo Bel?

Piše: Rivka Galchen
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o tome kako i zašto je Ludvig Vitgenštajn postao opsesivni čitalac detektivskih romana.