Radovan Beli Marković je rođen je u selu Ćelije kod Lazarevca 10. oktobra 1947. godine.
Radio je kao novinar u valjevskom listu Napred, a do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke.
Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari“, za „Male priče“ nagradu „Bora Stanković“, dok je za roman „Lajkovačka pruga“ (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić“.
Za roman „Limunacija u Ćelijama“ 2000. godine dobio je priznanje Večernjih novosti za knjigu godine „Meša Selimović“.
Autor je i romana „Poslednja ruža Kolubare“, „Knez Miškin u Belom Valjevu“, „Devet belih oblaka“, „Orkestar na pedale“, „Kavaleri Starog premera“, „Gospođa Olga“. Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021. godine.
Povodom 65 godina života i 40 godina rada izašla su njegova sabrana dela u 13 knjiga.
Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a.
Živeo je i stvarao u Lajkovcu.
Izvor: RTS