Pisanje po ruševinama (2): Dženi Erpenbek i poslednji dani Istočne Nemačke Dženi Erpenbek nije suptilna. Kod nje se ljubav i smrt prepliću, piše Gal Bekerman, urednik "Atlantika", o jednoj od najznačajnijih autorki savremene nemačke književnosti.

Dženi Erpenbek ubrajaju među najznačajnije savremene autorke koje pišu na nemačkom jeziku, objavila je desetak knjiga proze, a kod nas je poznata po svoja prva dva romana, Pohođenje i Noć bez kraja. Njoj i njenim knjigama je magazin Atlantik posvetio opširan tekst u broju od juna 2023. godine, odakle ga prenosimo u dva nastavka. Oprema je redakcijska. (Prvi deo može se pročitati ovde.

***

Najnovija knjiga Erpenbekove, Kairos, njena najličnija knjiga, vraća je u poslednje godine Istočne Nemačke gde, sasvim operetski, prikazuje ljubavnu priču među ruševinama.

Hans, osrednje uspešni pisac u svojim ranim pedesetim godinama, “prohodao pod Hitlerom”, nosio je uniformu Hitlerjugenda, a onda je našao mesto za sebe među kompromitovanom istočnonemačkom kulturnom elitom. Kada sreće Katarinu, ona ima 19 godina, rođena je 1967. (iste godine kad i Erpenbekova), šest godina nakon što je zid podelio ne samo njen grad nego i porodicu. Njih dvoje primete jedno drugo u autobusu jedne letnjoj noći 1986.  i munjevito završe u Hansovom stanu (koji deli sa ženom i sinom tinejdžerom), cepajući odeću do froncli uz Mocartov Rekvijem.

Erpenbekova nije suptilna. Kod nje se ljubav i smrt prepliću. I njihove ushićene misli se prepliću, skoro komično destilujući teme kojima se Erpenbekova bavi. “Nikad više neće biti ovako, misli Hans. Uvek će biti ovako, misli Katarina”.

Zajedničko iskustvo Hansa i Katarine, ma bilo ono i alegorija, nije od onih lepih. Njihova ljubav, kao kondenzovana vizija života u Demokratskoj republici Nemačkoj, čak i u najboljim trenucima, pati od usamljenost i opsesivnosti. Oni se od samog početka sklanjaju pred svetom i grade svoju ličnu mitologiju, koristeći se ritualima da bi podigli zid oko svoje veze. Proslavljaju male godišnjice, klešući totem od svakog 11. u mesecu, dana kada su se prvi put videli, čuvaju račune od svojih obroka. Ona odlazi sa svojom porodicom na odmor, a iznajmljuje i sobu u blizini. Oni iznova i iznova prate korake koje su pravili zajedno šetajući Istočnim Berlinom, koji ovde deluje baš kao gradić.

Ali njihova veza se ubrzo menja, postaje sadomazohistička, a kada se Katarina, koja radi kao scenografkinja u obližnjem gradu, upusti u vezu za jednu noć sa mladićem njenih godina, sve postaje još ružnije. Umesto da je ostavi, Hans insistira, poput Štazija, na “istrazi”: “Ovo mogu da obavim samo ako si potpuno iskrena; pokaži mi svoje dnevnike, sveske, sve što si zapisala, sva tvoja pisma”. On je emotivno zlostavlja par godina, snima i šalje joj kasete na kojima je grdi i ističe njeno neverstvo; na njen 21. rođendan je šiba bičem.

Nije to Ostalgie (nostalgija za Istokom). Erpenbekova je jednom pokazala reporteru, koji je pisao njen profil, zid u svom stanu posvećen artefaktima iz svakodnevice DDR-a, kolaž tetrapaka za mleko, birokratskih formulara i poslaganih ostataka života pod starim režimom. Ali u zagušljivom svetu Kairosa su strast i intimnost povezani sa samoponižavanjem i sumnjom, a i istorija krči sebi svoj put. Autorka je napisala priču o ljubavnicima koje deli više decenija (njih dvoje dive se tome što godine njihovog rođenja, ’33. i ’67. u zbiru daju 100) upravo zato da bi mogla da obuhvati prelomne trenutke i ono što ostaje za njima. Hansa i dalje progoni saučesništvo njegove porodice u ratu. Katarina, dete komunističkog raja, oseća utehu iza granica Zida, a do kraja knjige će biti gurnuta izvan njih.

Erpenbekova takođe dramatizuje i sukob Istoka i Zapada. Katarina u jednoj od najupečatljivijih scena u romanu dobija dozvolu da prvi put poseti baku u Kelnu i dok je tamo ulazi u seks-šop. Sve do tog trenutka se u ovoj prozi oseća prepoznatljiva suzdržanost Erpenbekove. Ali je Katarina po ulasku u tu radnju zasuta slikama svake poze i otvora, a čitaoca zasipa bujica reči za sve to: “dlakava ili izbrijana, vlažna, zaprljana, izmazana, ljigava, rastegnuta”. Predah od sivila Istočnog Berlina prene nas koliko i Katarinu. “Uzbuđenje je preseče po stomaku kao mesarski nož. Sloboda tamo dole počinila je masakr i ona oseti mučninu”.

Kada Zid bude srušen, a znamo da će se to dogoditi, kao da je probijen vakuum. Vreme u knjizi se ubrzava. Dok prvi mesec njihove veze zauzima nekih 90 strana, 1991. postaje 1992. za samo nekoliko stranica. Katarina se ratosiljala Hansa, ali se oseća i izgubljeno u slobodi koja će “učiniti zastarelim i zaboravljenim sve ono što je prolazno”, piše Erpenbekova. “Hleb će imati drugačiji ukus… Istočni delovi grada su počeli već i da mirišu drugačije”.

Za Katarinu (kao što je čitalac saznao u prologu) ovaj roman znači ponovno vraćanje u tu prošlost, podstaknuto time što joj je mnogo godina kasnije dostavljena arhiva: uplakana žena (verovatno supruga sad već umrlog Hansa) ostavlja joj dve kartonske kutije sa materijalnim tragovima njihove davno okončane veze: razglednicama, fotografijama, pramenom kose sačuvanim u kutiji šibica. Katarina pronalazi svoj prašnjavi kofer pun pisama i dnevnika, ono što arhivisti nazivaju “sirovom građom”, kaže nam. Ruševine, rekla bi Erpenbekova, čuvaju priču o njihovoj surovoj ljubavi i poslednjim godinama DDR-a:

Kofer poput tog, kartonske kutije poput tih, pune sredina, krajeva i početaka, pohranjene ispod decenijama taložene prašine; stranice ispisane da bi obmanule kraj drugih stranica koje su težile istini; jedne stvari naročito označene, druge zaturene, sve to leži nabacano zajedno; kontradikcije i poricanja, tihi gnev i nemo divljenje zajedno u istoj koverti, istoj fascikli; ono što je zaboravljeno isto tako požutelo i izgužvano kao i ono što, nejasno i neodređeno, neko još pamti.

Nemačka ima u Erpenbekovoj retkog nacionalnog pisca čiji opisi izmučene zemlje i vremena podsećaju na to da romansijeri mogu prema istoriji da se ophode onako kako ni istoričari ni političari ne mogu; mogu da prodiru kroz dogme, da prelamaju vreme, da čuvaju oblutke. Takav izazov za romanopisce je zastrašujuć, ali je i podstakao inventivne eksperimente sa formom u nekim od skorije objavljenih knjiga u Americi.

Dok sam čitao i ponovo iščitavao knjige Erpenbekove, napamet mi je pala briljantna grafička novela Ovde Ričarda Megvajera iz 2014. On predstavlja jednu tačku na Zemlji (ćošak dnevne sobe u kući u kojoj je odrastao, u Pert Amboju u Nju Džersiju, i njenu kompletnu istoriju. Vreme se proteže od primordijalne prošlosti pa sve do 22175. godine, a različita vremena prodiru, praveći rupe u sadašnjosti. U oker verziji sobe iz 1964. godine, predstavljenoj u jednom tipičnom kadru, žena sedi za klavirom, a tri devojčice igraju: jedna u tufnastoj haljinici iz 1932. godine, druga se istegla u “most” 1993. a treća izvodi piruetu u plavoj haljini 2014. To je američki palimpsest, molska varijacija na Pohođenje.

Možda i ne treba da iznenadi to što su savremeni američki pisci koji su skoro pokušali da progutaju istoriju u širem kontekstu upravo oni koji imaju sluha za raštimanost naše sopstvene nacionalne prošlosti: za ropstvo i emancipaciju, ksenofobiju i asimilaciju, fatalizam i priliku.

U romanu Onore Fanon Džefers Ljubavne pesme V. E. B. Du Bojsa iz 2021. godine život jedne tamnopute žene, Ejli Perl Garfild, koja živi krajem 20. veka (i ambiciozna je istoričarka, ni manje ni više) pruža priliku za vraćanje unazad do močvara kolonijalne Džordžije. Priče o njenim precima, među kojima su robovi i oslobođeni crni ljudi, kao i škotski kolonisti, istovremeno otkrivaju i njenu sopstvenu rasnu i identitetsku krizu.

U Arhivu izgubljene dece (2019) Valerije Luizeli jedan par, a oboje su uključeni u različite dokumentarne projekte, kreće sa decom na put na Jugozapad. On želi da pronađe tragove ratnika Apača koji su živeli u planinama Čirikava, a ona nastoji da snimi priče dece migranata. Dok se oni voze svojim putem, sa radija dopiru vesti sa granice, lebde nad pejzažem obeleženim ranijim migracijama i izumiranjem, a roditelji i deca učestvuju u drami koja ih povezuje sa dugom istorijom vulnerabilnosti i gubitka.

Nesklad i gruba razmimoilaženja u istoriji nalaze se u oba romana, zbrkani kao arhiv, vidljivi u porodičnoj sagi i otpadu koji ostaje za migrantima u Sonorskoj pustinji. Nema tu spretne i uredne naracije, nema metodičnog sejanja sve te prljavštine. Ova američka dela, kao i ono što i Erpenbekova radi, umesto toga prave prostora za istoriju sa kojom je nemoguće obračunati se (što je suviše pristojna fraza), nego ju je potrebno prepoznati i uvek iznova pretresati.

“Ona ne pamti trenutke iz svog života kada nije znala da u Nemačkoj smrt nije kraj svemu, nego je početak”, piše Erpenbekova o Katarini. “Ona zna da su tek plitkim slojem zemlje prekrivene kosti, pepeo spaljenih žrtava, da Nemci ne mogu drugačije da hodaju, ikada, nego preko lobanja, očiju, usta i skeleta, da svaki korak komeša ove dubine, a te dubine mera su svake staze, hteo to neko ili ne”.

Ovo su rečenice na nemačkom, napisala ih je nemačka spisateljica, osetljiva prema onome to njoj i njenoj zemlji leži blizu površine. Ali romani Erpenbekove upućuju nas izvan određenih potresa njenog naroda; oni oslikavaju ono što ljudi ostavljaju za sobom dok ih drugi ljudi slede: ruševine sa kojima moramo da živimo, čak i kada se po njima nahvata mahovina.

(kraj)

Piše: Gal Bekerman
Izvor: The Atlantic
Priredio i preveo: Matija Jovandić