Dženi Erpenbek ubrajaju među najznačajnije savremene autorke koje pišu na nemačkom jeziku, objavila je desetak knjiga proze, a kod nas je poznata po svoja prva dva romana, Pohođenje i Noć bez kraja. Njoj i njenim knjigama je magazin Atlantik posvetio opširan tekst u broju od juna 2023. godine, odakle ga prenosimo u dva nastavka. Oprema je redakcijska.
Ako ste odrastali u Istočnoj Nemačkoj, zemlji čija je nacionalna himna počinjala sa “Uzdignuta iz ruševina, lica okrenuta budućnosti” mogli biste pejzaže prekrivene šutom da doživite skoro kao prirodne: smrvljena prošlost stoji naporedo sa svetom betona i stakla koji se tek pojavljuje. Te ruševine mogle bi da kod vas pobude i ljubav, kao kod nemačke romansijerke Dženi Erpenbek, rođene 1967. godine u danas nepostojećoj državi. “Čelični nosači. Čađave grede. Zidovi iza kojih nema ničega”, piše ona u jednom eseju. “Sobe u koje kiša pada po mrtvim golubovima jer nad njima nema krova”. Ovo su joj nove omiljene stvari.
Kod Erpenbekove, koju ubrajaju među najznačajnije nemačke pisce (i povremeno je spominju kao buduću kandidatkinju za Nobelovu nagradu), ta ljubav ne ide bez etike, onakve kakva se provlači kroz njene knjige. U eseju “Nostaglija za tugom”, uvrštenom u knjigu Nije roman: tekstovi i govori 1992 – 2018, opisuje kako se osećala kada je saznala da je njena osnovna škola iz vremena DDR-a, prethodno napuštena i prepuštena propadanju usred Berlina, na kraju porušena. Njena tuga prošla je kroz dve faze. Kada je škola počela da se raspada, ona je to doživela kao lični gubitak, kao nestajanje mesta u kom je provodila detinjstvo. Ali posle dolaska buldožera, da zbrišu ostatke i počiste šut, preplavila ju je “tuga zbog nestajanja mesta koje je bilo upadljiva rana, zbog nestajanja obolelih ili poremećenih stvari i mesta, što nudi dokaz da sadašnjost ne može da se pomiri sa svim”.
Upravo je to sentiment posleratne Nemačke, a upravo je Erpenbekova spisateljica posleratne Nemačke. Proklamujući “ljubav prema prljavštini”, ona sledi V. G. Zebalda i Gintera Grasa. Istorija za ove autore nije kompresovanje jednih naslaga preko drugih; njih slojevi prošlosti okružuju, čine atmosferu, vide ih i osećaju svaki put kad pogledaju oko sebe.
Hans, sredovečni pisac iz Istočke Nemačke, jedan od glavnih likova Kairosa, najnovijeg romana Erpenbekove, opisuje Istočni Berlin 1980-ih godina prilično slično kao i autorka: pošto stanuje na mestu gde je prošlost svuda vidljiva, izložena i trune, zaključuje da je “sama ova devastacija istina”.
To je ta istina koja je Zebalda navela na digresivne meditacije, a Grasa da se zabavlja apsurdom. Erpenbekova je simfonična. Zapravo, nakon što je pao Berlinski zid, a pre nego što se okrenula pisanju, radila je u operi u Gracu, u Austriji. Iskustvo pokazuje. Njeni romani satkani su od epskih planova.
Erpenbekova stalno iznova gradi priče koje se protežu generacijama, puštajući da istorija struji kroz njih i oko njih. Oslanja se na lajtmotive, teme, objekti, identične fraze, sve to se ponavlja i izranja iz narativa kroz vreme i mesto. Naši sukobi oko istorije u Americi u skorije vreme nastaju iz potrebe da se ona poravna, da se počisti šut, da se nađe čist narativ: 1619 ili 1776? Erpenbekova promišlja sopstveno nemačko pravo po rođenju i traži igru u pejzažu sa ruinama.
Rođena u istočnonemačkoj porodici intelektualaca i pisaca[1], Erpenbekova je prvu knjigu, novelu Pripovest starog deteta, objavila 1999. godine.
Tokom sledeće decenije usledio je niz mračnih priča protkanih bajkovitošću. Usledila je 2008. godine knjiga Heimsuchung (što bi u doslovnom prevodu značilo “pretraga doma”, ali joj je, kada se pojavila u prevodu na engleski 2010. godine, dat anemični naslov Poseta)[2].
Njeno prvo zaista simfonično delo pokriva ceo vek, a opet se ne miče sa istog parčeta zemlje, iz letnjikovca na jezeru kod Brandenburga, nedaleko od Berlina. U kratkim, impresionističkim poglavljima, ona piše o životima ljudi povezanih sa tom kućom, među kojima su i njen arhitekta nacista i ruski vojnik koji tu dolazi 1945. nakon njegovog bekstva. Dvadeseti vek potresa zidove zdanja i ostavlja blatnjave tragove po podu.
U sledećoj knjizi, Večeri svih dana (2012)[3], Erpenbekova se ponovo poigrava sa prolaskom vremena, prebacujući fokus sa konstanti na potrošnost ljudskih života. Ona i ovde primenjuje zamisao koja bi, u manje veštim rukama, zazvučala kao opsena: egzistencija jedne žene raspliće se sa stranice u stranicu, ta žena umire pet puta, ali svaki naredni život nastavlja se gde se prethodni završio, a čuva je samo blaga promena sudbine.
Roman počinje s početkom 20. veka u gradiću u Galiciji gde majka Jevrejka oplakuje svoju mrtvu osmomesečnu bebu; nevolje prate porodicu. A onda “Intermeco” prekida priču, vreme se vraća unazad, a roditelji spasavaju dete prosto mu posipajući sneg po grudima, pa ono ponovo počinje da diše. U poslednjem od još tri interludijuma, sada već starija žena, žiteljka ponovo ujedinjene Nemačke, vaskrsnuta je posle pada niz stepenice u zgradi; ona ode da umre mirno u svom krevetu sa 90 godina. Nezgode i mogućnosti nikada nisu međusobno razdvojene.
Stil Erpenbekove često opisuju kao štur ili opor. Gledano na nivou rečenice, to bi i moglo da bude tako. Ali ona te jednostavne rečenice kula jednu na drugu, dodajući ekonomičnosti svoje proze sjaj (a Suzan Bernovski, koja je prevela svu njenu dosadašnju fikciju, sačuvala je liričnost u engleskom prevodu). Jedna rečenica od 242 reči u Noći bez svitanja opisuje smrt starice, a počinje zazivanjem “svih ljudskih bića koja hodaju zemljom u ovom trenutku, zajedno sa onima koji skaču, puze i spavaju baš u ovom trenutku”, a završava se stižući do staričinog sina koji je udara po leđima “osećajući joj kosti pod tankom, starom kožom, kosti koje će uskoro biti položene”.
Većina likova u ova dva romana su bezimeni. Knjiga se temelji na lokacijama i materijalnim objektima: brandenburški letnjikovac; primerak Geteove knjige, koji je početkom veka oštećen kamenom ubačenim kroz prozor i sada leži na polici zalagaonice.
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (II deo)Koliko god ovi romani isijavali lepotom, toliko se po njima širi i duboka tuga, i to ne zato što nas neminovno podsećaju koliko smo kao pojedinci mali pred maršom vremena; u tim transistorijskim narativima se gubi neka suštinska ljudskost. Likovi kao da lebde i nikada ne razvijaju svoju posebnost.
Ali u njenom trećem, i do sada najboljem romanu, Ići, proći, otići (2015), Erpenbekova stvara krajnje impresivan lik u priči koja teško da može da bude neposrednija u onome čime se bavi. U savremenom Berlinu se upravo penzionisani profesor klasične filologije Rihard zainteresuje za grupu afričkih izbeglica koji su postavili privremeni kamp da bi odatle protestovali zbog svog statusa: traže azil i posao u Nemačkoj. Rihardov i njihovi životi počinju da se prepliću nakon što se njegova radoznalost pretvori u naklonost i brigu, pa čak i nešto nalik poistovećivanju. On je rođen i živeo je u Istočnoj Nemačkoj sve dok, iznenada, nje više nije bilo, pa preseljenje tih ljudi odjekuje u njemu. “Da govori o pravoj prirodi vremena verovatno najbolje može kroz razgovor sa onima koji su iz njega ispali”, razmišlja Rihard.
Romansijeri koji neprestano pokušavaju da pišu o “problemima” ne postižu sjajne rezultate, ali Erpenbekovoj je ovde od velike koristi njena sposobnost da rasvetljava slojeve istorije. Ljudi iz Afrike i njihove priče su specifične (izbeglice prepričavaju svoja iskušenja svojim rečima), ali odražavaju i zapadnjačke mitove i priče o herojima. Njihovo otiskivanje od doma i putešestvija po moru Riharda podsećaju na Homerove epove. Povezujući izbeglice sa neprekidnom ljudskom pričom o ratu i sklanjaju od njega, o pojavljivanju i brisanju granica, Erpenbekova ne skreće pogled i ne uzmiče; ona nastoji da rasturi iluziju da sadašnja Nemačka nema nikakve veze sa ovim pričama iz Afrike. Rihard na kraju romana svoj dom pretvara u azil.
Identitet Erpenbekove kao romansijerke je neodvojiv, pisala je ona sama, od toga što je doživela slom Istočne Nemačke preko noći: “Bez tog iskustva tranzicije, iz jednog sveta u jedan sasvim drugačiji, verovatno nikad ne bih počela da pišem”. Ono što je bilo “razumljivo samo po sebi prestalo je da bude razumljivo samo po sebi”, objasnila je, nikad ne prestajući da bude šokirana time koliko se sve to brzo ispodešavalo, koliko brzo je sve to moglo da se ispodogađa. “Od tog trenutka pa nadalje, moje detinjstvo bilo je za muzej”.
Erpenbekova je shvatila i koliko je njoj samoj Istočni Berlin bio snažno, prisno ostrvo, nikako idilično, ali autentično, za razliku od novog sveta “sa prijatnim aromama i glatkim stvarima koje vam udobno naležu na dlan”, gde je “šta god da je bilo slomljeno i pokvareno, ostajalo u mrtvim uglovima, u senkama”. Njoj nedostaje to odbačeno društvo, društvo u kom su prošlost i budućnost, destrukcija i kreacija, upadljivo postavljeni jedno nasuprot drugom, a svaki građanin je bio i žrtva i počinilac do određene mere. Njeno insistiranje na drobljenju vremena, na gužvanju i razvlačenju istorije, jedan je od načina na koji je pokušala da se takvom društvu vrati.
(nastaviće se)
Piše: Gal Bekerman
Izvor: The Atlantic
Preveo: Matija Jovandić
[1] Dženi Erpenbek odrasla je u ulici nazvanoj po njenom dedi (prim. prir)
[2] Na našem jeziku objavljena je pod naslovom Pohođenje (Geopoetika, Beograd, 2009, prim. prir).
[3] Kod nas objavljena pod naslovom Noć bez svitanja (Booka, Beograd, 2016, prim. prir)