Oliver Saks o kreativnosti, psihologiji pisanja i šta je naučio od prijatelja, pesnika Toma Gana Oliver Saks, neurolog i autor bestselera Buđenja, Migrena i Čovek koji je pobrkao ženu sa šeširom, opsesivno je pisao dnevnike, u kojima se osvrtao i na prirodu kreativnosti i pisanja

Ko smo i šta postajemo, velikim delom je proizvod kombinacije ljudi i ideja kojima se okružujemo. Što su ti ljudi različitiji od nas, što više šire rezonatorske kutije naših umova, simfonija duha postaje slojevitija i lepša. Malo gde je ovo evidentnije nego u prijateljstvu velikih umetnika i velikih naučnika, od kojih je jedan odličan primer neurolog Oliver Saks (Oliver Sacks) i pesnik Tom Gan (Thom Gunn).

Sigurno je da je Saksova ljubav prema pisanju prethodila susretu sa Ganom, pa čak i njegovom ulasku u nauku. Nadimak Inky (Inky – Mastiljavko, mastiljav, prim. prev.) dobio je kao dečak zbog svog ogromnog apetita za olovkom i papirom, zbog kojeg je sve zalivao mastilom. Već u ranoj mladosti počeo je da pravi beleške, što je bila formativna praksa učenja kako razmišljati na papiru i razgovarati sa sobom. Pridruživši se opsežnom spisku proslavljenih pisaca koji su isticali kreativne blagodati vođenja dnevnika, Saks piše:

Počeo sam da vodim dnevnike kad sam imao četrnaest godina i na kraju ih imao skoro hiljadu. Ima ih u svim oblicima i veličinama, od malih džepnih koje nosim sa sobom do ogromnih ukoričenih. Beležnicu uvek držim pored kreveta, kako za snove, tako i za noćne misli, a trudim se i da je imam pored bazena, uz obalu jezera ili na morskoj obali. I plivanje je vrlo produktivno za misli koje moram da napišem, posebno ako mi dolaze, kao što to ponekad čine, u obliku celih rečenica ili pasusa…

Ali uglavnom, retko gledam dnevnike koje vodim veći deo svog života. Sam čin pisanja je dovoljan; služi za razjašnjavanje mojih misli i osećanja. Čin pisanja je sastavni deo mog mentalnog života. Ideje nastaju i oblikuju se kroz pisanje.

Moji dnevnici nisu pisani za druge, niti ih obično sam čitam, ali oni su poseban, neizostavan oblik razgovora koji vodim sa samim sobom.

Zatim dodaje:

Potreba za razmišljanjem na papiru nije ograničena na pisanje u beležnicama. Ona prelazi i na poleđinu koverata, jelovnika, bilo kakvih komadića papira koji su vam pri ruci. Često prepisujem citate koji mi se sviđaju, pišem ih ili kucam na papirima jarkih boja i kačim za tablu.

U vreme dok je bio na postdiplomskim studijama, Saks je počeo da eksternalizuje ove unutrašnje razgovore, radeći za druge ono što je za sebe radio na stranicama svojih dnevnika – razjašnjavajući složenost mentalnog života na razmeđi nauke i pripovedanja, usavršavajući svoj glavni dar zbog kojeg je danas toliko voljen.

Bio je toliko uzbuđen radom sa pacijentima u klinici za migrenu sredinom 60-ih da je osetio potrebu da svoje uvide pretoči u knjigu. Ali kada je konačno završio rukopis i pokazao ga svom šefu klinike – istaknutom, ali egomanijakalnom neurologu po imenu Arnold Fridmen – odsečno mu je rečeno da je rukopis smeće, da mora da ga uništi, i da bi mu bolje bilo da ni ne pomišlja da ikada više napiše knjigu. U suprotnom, pripretio mu je Fridmen, Saks će odmah biti otpušten i biće mu onemogućeno da nađe drugi posao bilo gde u Americi. Fridmen mu je konfiskovao rukopis i zaključao ga.

Ipak, Saks je verovao da je napisao nešto suštinsko i važno – nešto što bi moglo zauvek promeniti naše razumevanje toga kako um funkcioniše. Mesecima je potiskivao svoja osećanja, ali, konačno, nezadovoljstvo je eksplodiralo: jedne noći, uz pomoć domara na klinici, ušunjao se i, između ponoći i 3 ujutru, mukotrpno ručno kopirao sopstvene beleške. Sutradan je rekao Fridmenu da odlazi na poduži odmor u London, a kada je njegov šef zahtevao razlog, Saks je odgovorio da mu nije preostalo ništa drugo nego da napiše zabranjenu knjigu.

Otpušten je telegramom nedelju dana kasnije. Pa ipak se pojavio čudan osećaj oslobođenja, koji je on pretočio u svoje pisanje.

Ali ako ovo nije bio dovoljno hrabar čin, ubrzo je izveo možda najveći čin stvaralačke hrabrosti – isti onaj koji je Džon Stajnbek izveo tri decenije ranije uništivši rukopis za koji nije smatrao da je dovoljno dobar i ponovo ga napisavši od nule, a koji će postati delo koje je dobilo Pulicerovu nagradu i utrlo put njegovom dobijanju Nobelove nagrade – Plodovi gneva. Saks se priseća:

Bio sam nezadovoljan svojim rukopisom iz 1967. i odlučio sam da napišem knjigu ispočetka. Bio je prvi septembar i rekao sam sebi: „Ako do 10. septembra ne budem imao gotov rukopis za “Faber i Faber” (izdavač, prim. prev.), moraću da se ubijem.“ I pod ovom pretnjom, počeo sam da pišem. U roku od jednog dana, osećaj pretnje je nestao, a obuzela me je radost pisanja. Više se nisam drogirao, ali je to bilo vreme izvanrednog ushićenja i energije. Činilo mi se gotovo kao da mi knjigu neko diktira, da se sve sređuje brzo i automatski. Spavao bih samo po nekoliko sati noću. I dan pre roka, 9. septembra, odneo sam knjigu kod “Fabera i Fabera”. Njihove kancelarije bile su u ulici Grejt Rasel, u blizini Britanskog muzeja, a nakon što sam ostavio rukopis, otišao sam do muzeja. Gledajući tamošnje artefakte – grnčariju, skulpture, alate, a posebno knjige i rukopise, koji su odavno nadživeli svoje tvorce – imao sam osećaj da sam i ja nešto stvorio. Možda nešto skromno, ali iz sopstvene stvarnosti i postojanja, nešto što bi me možda nadživelo kada me ne bude.

Nikada nisam imao tako snažan osećaj, osećaj da sam učinio nešto stvarno i od neke vrednosti, kao sa tom prvom knjigom, koja je napisana kroz suočavanje sa Fridmenovim pretnjama i, što se toga tiče, pretnjama od mene samog. Vraćajući se u Njujork imao sam osećaj radosti i gotovo blaženstva. Želeo sam da viknem: „Aleluja!“ ali bio sam previše stidljiv. Umesto toga, išao sam na koncerte svake večeri – slušao sam Mocartove opere i Fišer Diskaua kako peva Šuberta – osećao sam se razdragano i živo.

Saksova ushićena intuicija nije grešila – taj rukopis je postao njegov prvenac Migrena iz 1970. godine, koji je dočekan sa pohvalama kritike i katapultirao ga u status maestralnog naučnika. Kada je knjiga izašla, saznao je da je Fridmen izmenio njegov originalni rukopis i pokušao da ga objavi pod svojim imenom.

Saks se sprijateljio s Tomom Ganom ranih 60-ih, ali tek nakon objavljivanja Migrene je uspeo da razgovara sa pesnikom o tome da treba da piše sa više samopouzdanja, a to samopouzdanje je u budućnosti negovao Gan davanjem ohrabrujućih povratnih informacija koje su, uz čvrstu podršku voljene Saksove tetke Leni, bile ključne u podsticanju pisca u povoju da krene ovom stazom koja je bila daleko od lake.

Sa Ganom je razgovarao o „procesu pisanja, naletima i prekidima, rasvetljavanjima i pomračenjima, koji su izgleda bili sastavni deo kreativnog procesa“. Mnogo pre nego što su kognitivni naučnici počeli da proučavaju psihologiju pisanja, Gan je tajanstvenu psihološku zbrkanost ovog procesa dočarao u jednom od svojih pisama Saksu:

Trenutno sam malo lenj. Čini se da je moj obrazac sledeći: duga pauza bilo kakvog koherentnog pisanja nakon što završim MS, zatim probni početak praćen, tokom sledećih nekoliko godina, različitim odvojenim naletima aktivnosti, završavajući se osećajem celine nove knjige, u kojem dolazim do otkrića u vezi sa svojim temama koje nikada nisam predvideo. Čudna je ta psihologija pisanja. Ali pretpostavljam da je bolje ne biti samo popustljiv – blokade, osećanja paralisanosti, momenti kada se oseća kao da je jezik mrtav, sve mi je ovo na kraju pomoglo, kako mi se čini, jer kad „ubrzanja“ dođu, ona sa druge strane budu mnogo energičnija.

Saks piše o iskrenosti vrednosti za koje se zalaže njengov prijatelj:

Za Toma je bilo presudno da njegovo vreme bude njegovo; s njegovom poezijom se nije moglo žuriti, već je morala da nastaje na svoj način (…) „Moj prihod,“ napisao je, „iznosi u proseku približno polovinu prihoda lokalnog vozača autobusa ili uličnog čistača, ali to sam sam odabrao, pošto više volim slobodno vreme nego puno radno vreme“. Ali ne mislim da se Tom osećao previše sputan svojim tankim sredstvima; nije imao ekstravagantne prohteve (iako je bio velikodušan prema drugima) i izgledao je prirodno štedljiv. (Stvari su se smirile 1992. godine, kada je dobio nagradu Mek Artur, nakon čega je mogao da putuje više i uživa u nekakvoj finansijskoj olakšici, da malo ugodi sebi.)

Zatekla me je Saksova beleška o Ganovom etosu u vezi sa pisanjem o pisanju drugih, i sa time sam osetila duboko srodstvo:

Tom je retko pisao o onome što mu se nije svidelo, i generalno su njegove kritike pisane sa uvažavanjem.

Uprkos tome što je znao stav svog prijatelja prema kritici, Saks iznosi:

Ponekad sam se osećao prestravljeno njegovom direktnošću – posebno preplašen time da će za moje radove reći da su nejasni, netalentovani, ili nešto još gore.

Ali Ganove povratne informacije bile su od ogromnog značaja za Saksov razvoj kao pisca, koji je „bio željan [Ganovih] reakcija, zavisio od njih i davao im je veću težinu nego bilo ko drugi“.

Povratne informacije koje su ga najviše dotakle bile su o njegovoj knjizi Buđenje iz 1973. godine – klasiku po kojem je snimljen u filmu u kojem je glavnu ulogu tumačio Robin Vilijams, kao Saks. Gan je napisao:

Buđenje je, u svakom slučaju, izvanredno. Sećam se kada si, krajem kasnih šezdesetih, opisao kakvu vrstu knjige bi hteo da napišeš, dobru naučnu knjigu vrednu čitanja, kao i dobro napisanu knjigu, a to si zasigurno ovde i uradio (…) Takođe sam razmišljao i o Velikom dnevniku koji si mi pokazao. Smatrao sam te tako talentovanim, ali sa takvim pomanjkanjem jednog kvaliteta – upravo najvažnijeg kvaliteta – nazovimo to humanošću, empatijom, ili tako nekako. I, iskreno, bio sam očajan da li ćeš ikada postati dobar pisac, je nisam video kako bi nekoga mogao naučiti tom kvalitetu … Tvoj nedostatak empatije ograničio je tvoja zapažanja (…) Ono što nisam znao jeste da se rast empatije često produžava i kroz tridesete godine. Ono čega je manjkalo u spisima ranije, sada je glavno u Buđenjima. i to je divno. Ovo je takođe i ono što je glavno u tvom stilu, i ono što mu omogućava da bude toliko inkluzivan, prijemčiv, raznolik… Pitam se da li znaš šta se dogodilo. Da li si jednostavno dovoljno dugo radio sa pacijentima, ili si počeo da se otvaraš zahvaljujući esidu, ili si se zaista zaljubio u nekoga (što je suprotno od biti opčinjen nekime). Ili sva tri …

Saks dodaje:

Oduševilo me je ovo pismo, bio sam i pomalo opsednut njime. Nisam znao kako da odgovorim na Tomovo pitanje. Zaljubio sam se – i odljubio – i, u neku ruku, bio sam zaljubljen u svoje pacijente (vrsta ljubavi ili simpatije koja nam otvori oči).

Ali u Ganovoj poeziji Saks je pronašao nešto drugo – nešto izuzetno važno za naše razumevanje kako funkcioniše kreativnost i konstantni, neophodni dijalog između uticaja i takozvane originalnosti posredovane našim nesavršenim pamćenjem, o čemu je Saks divno pisao. Razmišljajući o Ganovoj zamršenoj tapiseriji uticaja, Saks piše:

Voleo sam prisustvo istorije, predaka, u mnogim Tomovim pesmama. Ponekad je to bilo eksplicitno, kao u njegovoj „Pesmi po Čoseru” (koju mi je poslao kao novogodišnju čestitku 1971. godine); ali češće je bilo implicitno. Ponekad sam osećao da je Tom bio Čoser, Džon Don, Lord Herbert, koji se obreo u Americi, San Francisku, u kasnom XX veku. Ovo prisustvo predaka, prethodnika, bilo je suštinski deo njegovog dela. On je često aludirao ili pozajmljivao od drugih pesnika i iz drugih izvora. On nije zamorno insistirao na „originalnosti“, pa ipak, sve što je koristio bi preobražavao u tom procesu.

Sam Gan pisao je o ovome u autobiografskom eseju:

Svoje pisanje moram smatrati suštinskim delom načina na koji se bavim životom. Ja sam, međutim, pesnik koji poprilično stvara derivacijom. Učim šta mogu od koga mogu. Mnogo toga preuzimam iz onoga što čitam, jer čitanje shvatam ozbiljno. To je deo mog sveukupnog iskustva i većinu svoje poezije zasnivam na svom iskustvu. Ne izvinjavam se zato što preuzimam (…) Nije mi bilo od primarnog interesa da razvijem jednstvenu poetičku ličnost i raduje me Eliotova divna opaska da je umetnost beg od ličnosti.

Pa ipak, umetnost zahteva neometani lični prostor da bi se „ubrzanja“ kreativnog procesa polako odvijala – nešto što je Saks negovao uz pomoć velike discipline dok je sam stasavao u plodnog pisca. U svojoj kući na Siti ajlendu, na zid iznad svog stola zakačio je natpis na kojem je jednostavno pisalo „NE!” – „čime sam podsećao sebe da kažem ne pozivima kako bih sačuvao vreme za pisanje“, objašnjava on. Nije slučajno što Saks poslednje rečenice u svojoj autobiografiji posvećuje ovoj velikoj ljubavi prema pisanju i povezuje je sa svojim velikim naučnim darom:

Ja sam pripovedač, i u dobru i u zlu.

Čini mi se da je osećaj za priče, za narativ univerzalno čovekovo stanje, koje dolazi uz našu jezičku sposobnost, svest o sebi i autobiografsko sećanje.

Čin pisanja, kada je dobar, pričinjava mi zadovoljstvo, radost, za razliku od bilo kog drugog. Odvodi me na drugo mesto – bez obzira na moju temu – gde sam potpuno zaokupljen i nesvestan misli koje mi odvlače pažnju, misli, ili protoka vremena. U tim retkim, nebeskim stanjima uma, mogu pisati bez prestanka dok više ne vidim papir. Tek tada shvatam da je došlo veče i da pišem već ceo dan.

Tokom svog života napisao sam milione reči, ali čin pisanja deluje kao da je svež i zabavan, kao kada sam ga započeo pre skoro sedamdeset godina.

Piše: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić