Olimpijska disciplina opšteg pljuvanja u dalj

SHARE:

šuca

Aleksandar Šurbatović
Olimpijska disciplina opšteg pljuvanja u dalj
ili
Osvrt na stanje u savremenom srpskom izdavaštvu

Danas u Srbiji svi nad nečim lamentuju, kritičara koliko hoćeš, doduše sve manje stručnih. Ništa nije dovoljno dobro, sem možda Đokovićevog riterna, a kamoli neka kulturna delatnost. E, u toj opštoj pljuvačini svega i svačega, i postignutog svetskog rekorda u masovnom kritizerstvu, posebno mi je zapao za oko odnos prema sadašnjem izdavaštvu. Smatram da sam pozvan da bar o tome iznesem svoje mišljenje.

Da se predstavim: ja sam Aleksandar Šurbatović, pisac, prevodilac, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Dereta. Pošto uređujem oko 40 naslova godišnje, po prirodi posla putujem dosta na sajmove knjiga širom sveta (Frankfurt, London, Torino, Dubai, Budimpešta, Zagreb, itd.), pa tako imam poprilično realan uvid i u savremeno svetsko, a pre svega evropsko i američko izdavaštvo. Stoga sam dozvolio sebi da pomislim kako sam dovoljno kompetentan da se osvrnem na kvalitet današnjeg izdavaštva u Srbiji, a kao odgovor svim zabrinutim „stručnjacima” koji naglas proklinju našu branšu.

*

Počeću pozitivistički, sa brojkama i surovom logikom (ne baš tako popularnim oruđem na ovim prostorima), pa ću se prvo osvrnuti na broj izdatih knjiga i njihovu realnu vrednost. Danas se u Srbiji izdaje oko 10.500 naslova godišnje (u Hrvatskoj, koja ima veću platežnu moć i državne dotacije za izdavaštvo, ali i manje stanovnika, izdaju 6.500), što je 1.458 naslova na milion stanovnika. Ako budemo previše strogi (a zašto ne bismo bili!) i odbacimo 3/4 kao đubre koje nije vredno pomena, i dalje imamo, pazite sad, oko 2.600 vrednih naslova.

Preterujem?

Ok, već vidim kako vam se ironično smeši brk, mislite da nema toliko kvalitetnih knjiga. Prepolovite tu četvrtinu, hajde, preterao sam: kvalitetnih naslova je 1.200.

Opet preterujem?

Hmm, ok, prepolovite i taj broj: kvalitentnih naslova je 600, tj. 5% od ukupnog broja. I to je više nego fascinantan broj! Ovako mala zemlja a imamo 600 kvalitetnih naslova godišnje. E-hej, malo li je na ovu duhovnu skupoću?! Ako mislite da je i 5% veliki procenat, e onda ste vi, dragi čitaoče, prestrogi connoisseur koji svetsko izdavaštvo i književnost drži u malom prstu. Matematička verovatnoća kaže: da su svi urednici u ovoj zemlji nepismeni i netalentovani, te da su metodom slučajnog kliktanja po „Amazonu” odabrali 10.500 naslova, barem bi 5%  njih zadovoljilo vaše stroge zahteve.

*

U redu, reći ćete to su samo brojevi, hajde onda da vidimo ko izdaje te naslove. Uh, odakle da počnem? Preskočiću Deretu, kuću gde radim i uređujem, i na čiji sam rad veoma ponosan − nek drugi o njoj pišu. Ali, hajde da krenemo od najistaknutijih izdavača: Knjižarnica Zorana Stojanovića − ja bih te ljude zaštitio zakonom! Ko bele medvede i foke. Pravac iksz.com pa proverite kakvo blago tamo leži, nema ovde dovoljno mesta da nabrojim njihove dobre naslove. Možda Fedon? Od antičkih mislilaca do savremenih filozofa, biser do bisera (Ciceron, Plaut, Kant, Hegel, Hilman itd.), kao uostalom i u Mediteranu: Fuko, Bogdanović, Dirkem, Mils, na desetine čudesnih naslova. Kako opstaju ove kuće, pošto ih država ne dotira, nemam pojma!? Fabrika knjiga je izgleda posustala, ali osvrnite se malo i na njihov minuli rad (Ugrešićeva, Barouz). Agora (i Šaponjin nepogrešiv nos za kvalitetne autore koji će tek da budu nagrađeni: Alis Manro, Doris Lesing, Pištalo, Volas), Geopoetika (novi, maestralni prevod Džojsovog Ulisa, Murakami, Ransmajer, Delilo, Pamuk…) i Booka (Uelbek, Knausgor) izdaju vrhunska dela savremene beletristike, ne postoji mnogo relevantnih naslova iz savremene svetske književnosti koje ovi izdavači nisu objavili. Arhipelag žanrovski malo više šara, kao i moja Dereta, ali uglavnom su to veoma dobri naslovi. Čak se i Laguna menja nabolje. Niko nema jače domaće pisce od njih (dva „Nina” zaredom), a uz to izdaju Ljosu i Saramaga. Samo njih dvojica – pa bi dovoljno bilo. Na polju lingvistike i leksikografije vlada Prometej. Službeni glasnik neću da hvalim jer ih debelo dotira država, reklo bi se da je to nelojalna konkurencija, ali oni imaju odličan urednički kadar i objektivno neka sjajna izdanja. Moj utisak je da bi s tim parama trebalo da budu mnogo bolji. Kad je o dečjoj književnosti reč, tu su pre svih Odiseja, Kreativni centar (dobitnik međunarodnih nagrada za svoja izdanja) i Vulkan. Najkvalitetnija svetska i domaća izdanja za decu su tu. Poeziju izdaje fantastična Povelja iz Kraljeva (savremena srpska poezija), Kov, Mali vrt (svetski klasici poezije s jakim kritičkim materijalom u dodacima). Tu su i nezavisne kuće, pre svih kultni Flavijev Lom (Hamsun, Džojs, Iljf i Petrov, Fante, Bukovski, Valjarević, Karanović, mogu ja ovako do ujutru), pa mladi Kontrast (Orvel, Pogačar, Tomaš) za koji i sam izdajem, Radionica Rašić, Kiša, Rende, Beli put, Darkwood („stripadžije”). Heliks je odličan na polju popularne nauke. Rečju, ako izuzmemo nedostatak uskostručne literature (oblast koju svuda u svetu dotira država, što naravno kod nas nije slučaj), činjenica je da je izdavaštvo na zavidnom nivou.

*

Nikako ne smem da zaboravim i vrhunske prevodioce. Lično, imao sam čast da sarađujem sa nekolicinom najboljih: Zoranom Paunovićem, Đorđem Tomićem, Gordanom Subotić, Vesnom Stamenković, profesorom Acom Ilićem, Koljom Mićevićem, Alenom Bešićem, Slobodanom Damnjanovićem, Dejanom Acovićem, Mraovićem, Konstantinovićem, pokojnim Kapetanovićem i Gordanom Todorović, sa Nadeždom Vinaver na genijalnim prevodima Stanislava Vinavera, zatim su tu Lalić, Živojinovići, Šalabalićeva, neprevaziđeni Miloš N. Đurić, sve sami majstori svog zanata.

Naravno, ima i dosta problema. Neka bitna dela ponekad se zaista nađu u rukama netalentovanih i nedoučenih prevodilaca. Za loš prevod loših knjiga se ne sekiram: oni zaslužuju jedno drugo. Zamišljam te urednike koji su primorani da izdaju takve gluposti (i sâm sam bio u toj poziciji, priznajem): kad pročitaju prvih par stranica nekog đubreta, prvo se prekrste, religiozni ili ne, i onda ih obuzme bes te pozovu druga iz detinjstva koji se neki dan žalio kako nema posao i koji je već 12 godina na trećoj godini Prava, pa mu ponude posao prevodioca. Ako, tako i treba s lošim knjigama, i taj čovek mora od nečeg da živi. Ali štedeti na Išiguru, Tomasu Manu… to jednostavno ne bi smelo da se dešava, ali ipak se desi.

*

Najviše prostora za poboljšanje ima na polju korekture i lekture, kao i uredničkog, redakcijskog čitanja i redigovanja starih prevoda koji su puni grešaka. Već čujem odjek „upućenih” koji setno seire nad proteklim vremenom jugoslovenskog izdavaštva: „E, tad nisi mogao da nađes grešku u knjizi!” Was?! Pogledajte SKZ-ovo izdanje Vijonovog Zaveštanja od pre 30 godina. Skandal. S Nadeždom Vinaver smo pripremali novo izdanje direktno iz Vinaverovih beležaka, i zaista je sramotno koliko tamo ima grešaka i proizvoljnosti. Recimo, odličan prevod Čarobnog brega već više od 50 godina izdaje se sa velikim greškama iz prvog Prosvetinog izdanja koje je previdelo ondašnje uredništvo. Između ostalog, usred romana postoji jedna očigledno nedovršena rečenica! I sva buduća izdanja imaju te iste greške?! Pošto je trebalo da mi u Dereti izdamo Čarobni breg, preuzeo sam na sebe da uradim redakciju prevoda. Ipak, ispostavilo se da je izvesni crnogorski izdavač kupio prava za srpsko tržište pre nas (?! još uvek mi nije jasno kako strani izdavači mogu da kupuju prava za naše tržište, pogotovu što mi za njihovo ne možemo!?). Bio sam voljan da im ustupim redakciju prevoda za minimalnu naknadu, ali zaista minimalnu, skoro pa simboličnu, ali oni su se bukvalno nasmejali na moju ponudu. Mislim da ne bi pristali ni da je bilo besplatno, jer je to samo dodatna briga. I tako, nesrećni Man i posle 50 godina nikako da dovrši započetu rečenicu, a njegov srpski prevod nije čuo za nova pravopisna pravila. Ima i takvih izdavača, tačno je. Ima i onih koji bi s podjednakim „uspehom” prodavali i krompir, njima je svejedno, samo neka kaplje kinta. Ali, pobogu ljudi (lamentaši), pa nemojte da kupujete njihova izdanja, niko vas motkom ne tera!?

*

U odbranu urednika mogu još da kažem sledeće: ako uzmete u obzir da će prosečni srpski autor pre dopustiti da mu uzmete bubreg nego da prihvati uredničke (ili bilo čije) sugestije, onda se prostor sužava na prevodnu literaturu (mada i neki prevodioci takođe ne vole da im se „brlja” po tekstu misleći da su urednici i lektori nužno zlo, a to su po pravilu lošiji prevodioci) i nekolicinu domaćih autora otvorenih za sugestije.

Sve se može poboljšati, pa tako i srpsko izdavaštvo. Ali ako pogledate opšte stanje u društvu i kulturi, izdavaštvo je mnogo iznad tog gliba i može da se poredi čak sa kulturno najrazvijenijim državama u svetu. Znam da je u zemlji kritizera i profesionalnih narikača najveći greh hvaliti nešto, ali odgovorno tvrdim: ovo je, i pored sveg đubreta koje se danas može naći u knjižarama, zlatno doba izdavaštva. I kome to nije jasno − taj nema pojma o književnosti.

Aleksandar Šurbatović je rođen 1973. godine u Kosovskoj Mitrovici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Kragujevcu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti i Arheologiju na Filozofskom fakultetu. Osam godina je živeo u Amsterdamu. Trenutno radi kao glavni i odgovorni urednik u izdavačkoj kući Dereta iz Beograda. Do sada je uredio i priredio preko 200 naslova, uglavnom prevedene književnosti, a bavi se i prevođenjem proze i poezije sa engleskog jezika. Izdao je zbirke poezije „Mitologija spaljene zemlje“ (Filip Višnjić, 2010) i „Priče o gospođi Kon” (Kontrast izdavaštvo, 2015), kao i roman „Upokojavanje prosektora Majerhofera“ (Vulkan, 2011).