“Irci jednostavno ćaskaju o svemu. Volimo da pričamo priče i da vodimo duge razgovore. U nijednoj drugoj zemlji ne biste mogli sat vremena da pričate o vremenu,” kaže Ejling Keningam, vlasnica antikvarne knjižare Ulysses Rare Books u ulici Djuk u Dablinu.
Baš tako, ovde sam već 50 minuta, i dugo smo pričale o svemu, od biblijskih kiša u Donigolu do toga zašto više ljudi koji uđu u njenu antikvarnicu izađu sa primerkom Džojsovih Dablinaca nego sa Uliksom. (Keningam misli da je to zato što je prvo delo pristupačnije – iako tu postoji i ta sitnica u vezi sa prvim izdanjem Uliksa koje je objavila pariška knjižara Shakespeare and Company koje košta gotovo 30.000 evra, odnosno oko 25.500 funti.)
U Dablinu sam da bih otkrila zašto Irska, zemlja koju možete preći za nekoliko sati, ima tako veliki uticaj kada je reč o književnosti. Doprinos Irske čine četiri dobitnika Nobelove nagrade za književnost i šest dobitnika Bukerove nagrade; njen glavni grad je bio četvrti UNESCO-ov grad književnosti 2010. godine; a takođe u njemu cveta mreža časopisa, izdavača, knjižara, festivala i pristojno finansiranih biblioteka. Međutim, Irci nisu toliko iznenađeni svojim izuzetnim doprinosom u vidu sjajnih književnih dela koliko su to oni preko mora koji pokušavaju da shvate njen prekomerni upliv na liste nagrada ili kulturnu dominaciju Sali Runi.
“Ja zaista mislim da Irci vole da zabavljaju”, kaže spisateljica i kritičarka Nikol Flateri dok pijemo kafu u Stounibateru, komšiluku u centru grada koji je u poslednjih nekoliko godina hipsterizovan (i koji nazivaju dablinškom verzijom bruklinskog Vilijamsburga u Njujorku). “Kad god izađem s grupom prijatelja koje dugo nisam videla, svi jedva čekaju da kažu: ‘Čekaj da ti ispričam,’ i već imaju pripremljenu priču.”
Flateri je autorka dve knjige koje su dobile hvalu kritike – u pitanju je zbirka kratkih priča Pokaži im dobar provod, (Show Them a Good Time), za koji je dobila šestocifreni ugovor za dve knjige sa izdavačkom kućom Bloomsbury i prošlogodišnjeg romana Ništa naročito (Nothing Special), o tinejdžerki koja radi kao daktilografkinja u fabrici Endija Vorhola. Rasprave o književnom uspehu Irske često su pomalo grube, kaže ona, zbog tendencije da se on predstavi kao da se “desio preko noći”. “Ali, znate sve te ljude i znate da je to zahtevalo godine napornog rada i odbijanja. A vi vidite samo sjajan rezultat. Iza toga stoji mnogo više.”
Ključni faktori podrazumeva i Umetnički savet koji brine o književnosti i kulturi međugeneracijske dobronamernosti. Takođe, Irska se poslednjih decenija značajno promenila, napravivši velike korake u oslobađanju od uticaja Katoličke crkve da bi legalizovala razvod, istopolne brakove i abortus. “Možda je to samo zbog mojih godina, ali zaista mi je fascinantno kako mladi pisci sada slobodno govore stvari na način na koji mi jako dugo nismo mogli”, kaže Iveta Hart, iz knjižare Books Upstairs, najstarije nezavisne knjižare u Dablinu. “Sve stvari koje su godinama bile potisnute sada izlaze na videlo. Irci izlaze iz stida na svetlost dana.”
Sara Banan je predsedavajuća u Umetničkom savetu Irske za književnost (An Chomhairle Ealaíon) od 2007. godine. “Sada postoji mnogo više irskih pisaca nego što sam mislila da će ikada biti moguće,” kaže ona. Postoji izobilje književnih časopisa kao što su Stinging Fly, Dublin Review, Banshee, Tangerine i Tolka, dok većina najboljih dela dolazi ne od irskih iseljenika u Londonu ili Parizu, već od onih koji su ostali ovde.
“Naš pristup književnosti veoma je fokusiran na pojedinačne pisce i na to da se osigura da njihova dela dođu do publike,” kaže Banan, koja je takođe i romanopisac. “Ističemo veliki značaj naših stipendija. Budžet za to iznosi gotovo 2 miliona evra – a to je samo novac koji ide direktno pojedinačnim piscima kako bi mogli da odvoje vreme da rade na svojim projektima.” Najveća od ovih nagrada je Next Generation Artist – stipendija do 25.000 evra koja je dodeljena nekima od najboljih i najumnijih autora u zemlji, uključujući Flateri, Niv Kembel i Šinejd Glison.
“Stipendije su uvek bile ‘bez uslovljavanja’, na neki način,” kaže Banan. Drugim rečima, niko vam ne kuca na vrata posle šest meseci da traži knjigu. Irska takođe ima poresko izuzeće na prihode umetnika do 50.000 evra i pokrenula je pilot program osnovnog prihoda za 2.000 umetnika koji iznosi 325 evra nedeljno.
Budžet za književnost za 2024. godinu kojim raspolaže Banan iznosio je 6,6 miliona evra – što je otprilike 5% ukupnog budžeta Umetničkog saveta od 134 miliona evra. Ali to ne obuhvata književne programe u okviru umetničkih centara i festivala koje podržava Umetnički savet, niti (nacionalna agencija, prim. prev.) Literature Ireland, koja prevodi i promoviše irsku književnost u inostranstvu. Takođe, ne obuhvata ni Aosdána, udruženje od oko 250 najuglednijih umetnika i umetnica u zemlji (među kojima su Ana Enrajt, Sebastijan Beri, Kolm Toibin i Kler Kigan), koje nekim članovima nudi stipendiju kako bi mogli da rade kao profesionalni umetnici.
Kada se sve to uzme u obzir, ona procenjuje da književnost čini 6% do 7% ukupnog troška Umetničkog saveta – što nije malo, ali nije dovoljno ni da se sav književni elan zemlje pripiše isključivo finansiranju. Pripisivanje svega finansiranju takođe zanemaruje novi talas uzbudljivih glasova – Majkl Mejdž, Rejčel Konoli i Suzana Diki, da pomenemo samo neke – koji dolaze iz Severne Irske, gde je javno finansiranje umetnosti najgore u Velikoj Britaniji.
“Kada pogledate jug, to je čitav ekosistem koji ide čak i dalje od grantova i stipendija”, kaže spisateljica iz Belfasta Vendi Erskin. “To su festivali, to su časopisi, to je cela infrastruktura koja jednostavno omogućava ljudima da pišu.” Erskin, koja je objavila dve zbirke kratkih priča i priprema roman, nije ozbiljno počela da piše do svojih kasnih 40-ih, kada je jednom nedeljno uzimala slobodno popodne na poslu direktorke u srednjoj školi u Belfastu da bi pohađala radionicu pisanja koju je organizovao Stinging Fly. Izdavačka kuća tog časopisa objavila je njenu prvu zbirku kratkih priča Slatki dome (Sweet Home) 2018. godine, pre nego što ju je objavio Picador u Velikoj Britaniji naredne godine.
“Zaista mislim da nije bilo Stinging Fly-a, niko me ne bi objavio”, kaže ona. “Nisam bila objavljena do svojih 50-ih. Nigde nije pisalo da sam ikada ranije objavljivana i nisam osvajala nikakve nagrade. Mislim da to za mainstream izdavače ne bi bila previše privlačna opcija.”
Iako sumnja u ideju o irskoj književnoj sceni – “To nije Doroti Parker u “Algonkinu” [hotel u Njujorku],” našalila se – Erskin je jedna od mnogih savremenih pisaca i spisateljica koji su svoje prve korake napravili na stranicama Stinging Fly-a. Ovaj časopis se gotovo podjednako često spominje kao i Umetnički savet od strane svih koji imaju neko mišljenje o uzbudljivoj irskoj izdavačkoj sceni. Kevin Beri, Kolin Baret, Danijel Meklaflin, Kler-Luiz Benet i Flateri su svi objavili svoje prve zbirke kratkih priča kod ove izdavačke kuće. Prvo objavljeno delo Sali Runi bile su dve pesme u ovom časopisu 2010. godine; kasnije je ona bila njegov urednik, između 2017. i 2019. (“Pričao sam juče s jednim piscem koji mi je rekao koliko su bili zadovoljni kad ih je Sali Runi odbila sa obrazloženjem”, smeje se osnivač i izdavač časopisa, Džeklan Mid). Runi je upravo napustila mesto predsedavajuće odbora pred objavljivanje svog novog romana Intermezzo, koje će biti idućeg meseca. “Ne znam kako Salin svakodnevni život izgleda u ovom trenutku,” kaže Mid empatično. “Očigledno je da joj je najdraža stvar na svetu pisanje romana i još uvek uspeva da to radi.”
Related
Rodi Dojl: Govorili su da podrivam porodične vrednosti
Sastala sam se sa Midom u kancelariji Stinging Fly-a koja je smeštena u malom prostoru u Libertiesu, istorijskom radničkom naselju u centru Dablina. Osnovan 1997. godine, časopis ne samo da je pružio platformu nekim od najpopularnijih pisaca sa ostrva u ranoj fazi njihove karijere, već je takođe utabao put za novije časopise koji niču širom zemlje.
Ali upravo je zajednica koju je stvorio Mid iznedrila ideju o irskoj književnoj sceni – iako stičem utisak da su pisci ovde pomalo umorni od odgovaranja na pitanja o Runi i “sceni”. “Kroz zajednicu koja se okuplja oko književnih časopisa upoznate druge pisce,” kaže Flateri. “Ne kažem da to mora biti ceo svet – mnogi ljudi pišu i objavljuju knjige sami – ali meni je bilo zaista korisno da imam grupu ljudi s kojima bih mogao da pričam o radu. Pisanje je usamljenički posao. Sjajno je imati nekoga poput Džeklana koji kaže: ‘Verujem u tvoj rad.'”
Otvoreni konkursi su ključni deo onoga čime se bavi časopis. Mid kaže da nema želju da časopis bude samo za zatvoren krug, čak i ako je međunarodno interesovanje naglo poraslo nakon nedavnog članka u New York Times-u. On procjenjuje da je sada 30% od oko 2.700 pretplatnika časopisa van Irske. “Važno nam je da irski pisci imaju priliku da budu objavljeni kod kuće.”
Bez ikakvog samohvalisanja, Mid pripisuje irsku književnu dominaciju finansiranju, ali i činjenici da su “ovde dobro pisanje i dobro pripovedanje još uvek veoma cenjeni u široj zajednici – dok su na isti način oni ugroženi na drugim mestima.”
U drugom delu grada, u Centru za kulturu i baštinu Bank of Ireland, turisti su se okupili da čuju reči Šejmusa Hinija na izložbi posvećenoj njegovom životu i delu. “Dolazili su Amerikanci koji su izlazili plačući”, kaže Kiva Berns, asistentkinja za posetioce. Izložba pod nazivom Seamus Heaney: Listen Now Again je projekat pod vođstvom Nacionalne biblioteke Irske, koja čuva arhive nobelovca.
Javne biblioteke u zemlji su žive i zdrave, sa porastom broja pozajmica knjiga od 31% u 2022. u odnosu na prethodnu godinu. Irska je upravo pokrenula program koji nudi besplatnu torbu s knjigama na engleskom ili irskom jeziku svakom detetu koje kreće u školu, a ima i zavidan program besplatnih razgovora sa autorima koje vodi laureat za fikciju Tojbin i koji finansira Umetnički savet. “Irska voli svoje biblioteke, i pisci vole irske biblioteke, a prava veza među njima postoji zahvaljujući angažovanim čitaocima,” kaže Stjuart Hamilton, šef razvoja biblioteka u Agenciji za upravljanje lokalnom vladom.
Takođe, knjižare koje posećujem su pune u skladu sa zemljom koja ima svoju verziju Gogglebox-a (britanski rijaliti, prim. prev.) za književne klubove. Vraćajući se u Stounibater, dok Flateri pozira za fotografiju, ulazim u, izdavačku kuću sa pratećom knjižarom, gde asistentkinja urednika Enejda Nasaj radi na kasi između čitanja rukopisa. “Imamo četiri stalno zaposlena, i svi čitamo kao ludi,” kaže osnivač i izdavač Antoni Farel. Mušterija po imenu Karolin Flin upravo je svratila da pokupi knjigu koju je videla na Instagramu. Kaže mi da “uvek bira irsku knjigu” za svoj književni klub u Londonu. “Moram da prestanem to da radim.”
The Lilliput Press, osnovan 1984. godine i koji objavljuje beletristiku i publicistiku, odabrao je Donala Rajana iz gomile poslatih rukopisa i objavio njegova prva dva romana – The Spinning Heart, koji je osvojio Gardijanovu nagradu za najbolju prvu knjigu 2013. godine, i The Thing About December – pre nego što je potpisao za Penguin. Za Farela, koji je godinama živeo u Londonu pre nego što se vratio kući, pitanje zašto su irski pisci tako dobri nije zagonetka. “Postoji koherentnost u irskoj kulturi koju Britanci na neki način nemaju. Irski identitet je vrlo jak, a opet raznolik. Mislim da je veličina zemlje savršena. Možete je celu upoznati za života.”
Tekst: Kate McCusker
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić
Još tekstova o irskoj književnosti i irskim piscima i spisateljicama možete pročitati ovde.