O poeziji i pozorištu – Sara Radojković

SHARE:

 

“Vi znate i ne znate šta je to delovati ili patiti.
vi znate i ne znate da je delovanje patnja,

A patnja delovanje. Niti delač pati
Niti strpljiv deluje. Već oba su utvrđena

U večitoj akciji, u večitom strpljenju
Kome svi moraju da se pokore da bi bilo željeno

I koje svi moraju da propate da bi ga mogli hteti
Da bi se shema održala, da bi se točak okretao a ipak
Zauvek bio nepokretan.”

                                                                           Tomas Stern Eliot

 

Poezija i pozorište, tačnije rečeno drama, dramske forme, kroz istoriju su se preplitali po nekom nepisanom pravilu, srastali i udaljavali se jedno od drugog u zavisnosti od kulturnog i vremensko-istorijskog konteksta. Ako krenemo da nabrajamo koje su sve drame pisane u stihu, spisku nikad kraja – počevši od Antičke Grčke, Šekspira, francuskih klasicista Rasina i Korneja, zatim Kalderona, romantičara Šilera i Getea, pa sve do Lorke i T.S.Eliota… Može se reći da pojava realizma, odnosno naturalizma, drastično raskida sa tom “stihovanom” tradicijom, da bi dramski pravci XX veka u pozorišnoj tradiciji napravili esencijalan zaokret koji je omogućio dalju metamorfozu od moderne ka postmoderni, tj. postdramskom pozorištu. Takođe, moramo imati u vidu i jednu bitnu razliku – nije svaka “stihovana” drama ujedino i poetska drama. 

Ovaj mali istorijski osvrt nema za cilj teorijsku analizu prisustva poezije u istoriji drame i pozorišta, već je prost pokazatelj da, kada sam se opredelila da napišem poetsku dramu “Zečevi su brza hrana”, nisam u suštini uradila ništa novo i za teatar neobično. Pod ovim ne podrazumevam da je poetska drama produžena ruka antičke tragedije, već je jedan savremeniji pokret simboličke i poetske drame XX veka, kao i sama promišljanja celokupnog poetskog pozorišta začeta još u počecima Artoovog apsolutnog ritualnog teatra. Međutim, opet se moram ograditi i od ove vrste klasifikacije i reći da moja drama ni u kom slučaju nije bila pokušaj da budem produžena ruka T.S. Eliota i puki nastavljač njegove tradicije (niti mislim da je to uopšte moguće: niti sam genije, niti sam rojalista, tradicionalista i klasicista, a nisam ni muško kada ćemo već o razlikama), iako me je njegovo razmišljanje o poetskom teatru potaklo da i sama razmišljam u tom pravcu.

 

                                           Iz predstave "Zečevi su brza hrana"

  Iz predstave “Zečevi su brza hrana”

Naime, T.S. Eliot je izjavio da je poetsku dramu nemoguće napisati. Tvrdio je da je njegova najuspelija drama “Ubistvo u katedrali”, budući da se dešava u epohi i da publika tek posredstvom kostima iz epohe i uzvišenih tema može da prihvati takvu “poetsku realnost”, dok su drame poput “Koktela”, smeštene u ondašnje savremeno doba, samo na mahove uspele, jer je publici neobično da neko na primer vozi kola i izgovara visokoestetizovane, uzvišene reči. Kao da poezija pripada prašnjavim ćoškovima muzejskih prostora, a ne savremenom čoveku. 

Međutim od Eliotovog doba mnogo toga u teatru je drugačije. U postdramskom pozorištu tekst i narativ više nemaju primat, niti je reditelj puki tumač teksta. Tekst postaje samo još jedno izražajno sredstvo celokupnog dramskog dela, ne nužno bitnije od pozorišne rekvizite ili nekog drugog scenskog znaka. Imajući to u vidu, kao i Eliotovo nezadovoljstvo u spajanju čvršćeg narativa sa prirodnošću poetskog jezika, a misleći o raskidu teatra apsurda sa aristotelovskim artikulacijama radnje i sukoba, rešila sam da eksperimentišem. Rešila sam da me vodi moj unutrašnji poetski nagon kao i da dramu “ne zatvaram” ni u jednom pravcu, kako bi jedako polje igre mogla da ostavim i reditelju, i glumcima, kompozitorima, scenografu, kostimografu… Uostalom, nije samo savremeni teatar doživeo transformaciju, to je doživela i sama poezija. Više ne postoje usko određeni kanoni i pravila. Postmoderno i konceptualno stvaralaštvo ne samo što je pomerilo sve granice, nego je u pitanje dovelo i sam odnos umetnosti i života.

Imajući sve ovo u vidu, pomislila sam da je možda baš sad pravo vreme da se eksperimentiše sa nečim što bi se moglo nazvati poetskom dramom.

E sad, pitanje koje je legitimno, a koje mi je postavio portugalski kolega pesnik i najveći poznavalac T.S. Eliotovog stvaralaštva koga lično znam, jeste – kako znaš kada si svojom replikom postigla/dostigla do poezije, a kada je u pitanju samo obična proza poređana u stih? Na to pitanje nemam odogovor. Ni ja, ni T.S. Eliot, jer istini za volju u drami koja ima makar naznaku likova i narativa određeni procenat replika mora imati svoju dramsku funkciju, a od funkcije se teško pravi poezija.

Poezija je stanje, emocija, a ne delovanje. (Obratiti pažnju na gore navedeni citat.)

Iz predstave "Zečevi su brza hrana"

 Iz predstave “Zečevi su brza hrana”

Možda sam baš zbog toga u drami “Zečevi su brza hrana” i otišla u apsurd, te je bliža odredba te drame poetska drama apsurda sa farsičnim elementima. Radnje u drami i ima i nema. U stvari, postoji samo repeticija jednog te istog mehanizma u kome Ministar postaje Ministar, u kome se njegova ćerka umetnica konstantno buni i u kome ljudi zavedeni umetnošću stradaju. I tako u krug, sve do konačnog poropadanja. Dakle, ova drama u sebi sadrži jedan impotentan sukob, kvazi sukob sa unapred određenim krajem. Kada se sve postavi u te realno nerealne događaje, kada su likovi simboli arhetipskog i nepromenljivog u čoveku kao i simboli savremenog sveta i kada je svaki lik i svaki znak na sceni udvojen jer aludira na opšte i konkretno, možda poezija jeste vrlo prirodan način na koji likovi govore.

Na sceni se konstantno priča, ali se jako malo toga suštinski kaže. Jer kako T.S. Eliot piše: 

Njegov (pesnikov) zadatak se ne sastoji u tome da pronalazi nove emocije, već da koristi obične, i pošto ih obradi poetski, da izrazi osećanja koja se uopšte ne nalaze u stvarnim emocijama(…) Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije; ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti”   

U ovom citatu možda nalazim i najveće opravdanje za govor mojih likova, jer jedan Ministar ne izgovara replike “logične” za njegov sam lik, već replike koje i njemu samom “beže”, a koje pocrtavaju njegov apsurdni položaj u ustrojstvu u kom se nalazi i koji je sam napravio. 

Glumcima je u radu sa rediteljkom Majom Maletković bilo neobično teško da se sa tim tekstom izbore, da ga opravdaju, da jedno govore, a drugo na sceni rade, da ga promišljaju u odnosu na sopstvene likove, jer ono što su izgovarali jeste apsurdna srž samih likova, ali i nešto što oni sami za sebe (likovi), da se radi o realizmu, nikada ne bi izgovorili.

Glumci su imali taj jako težak zadatak da istovremeno igraju i simbole i likove od krvi i mesa, da slede nelogičnosti logike i da pre svega kvazi “pričom” ne ispričaju priču, već oslikaju jedno stanje i moj intimni lirski doživljaj sveta u kom živimo.  

Eksperiment se malo oteo kontroli, zar ne? No, zbog toga je tu reditelj, i sve je ovo, zajedno sa dramom, teorija na papiru, dok u praksi sve dobija jedan još uzbudljiviji, kompleksniji i življi oblik.

Ono što najbolje opisuje sam doživljaj gledanja predstave jesu utisci ljudi nakon izlaska sa Nove scene Beogradskog Dramskog Pozorišta. Gledaoci nisu sigurni šta im se tačno desilo. Utisak koji je predstava ostavila na njih je jak. Najčešći komentar je da su osetili nekakvu “težinu, tugu, jaku emociju” kojoj nisu znali poreklo, dok su sa druge strane bili zabavljeni radnjom na sceni za koju nisu sigurni da li su je shvatili. Mnogi od njih bi predstavu pogledali ponovo, mnogi priznaju da su o njoj razmišljali dugo nakon što su napustili pozorište. 

Ono što je međutim bilo retko na licima gledaoca je ravnodušnost, što meni lično daje nadu da duhovna strana savremenog čoveka još uvek nije potpuno zakržljala i da će poezija uvek pronalaziti svoje mesto pod pozorišnim reflektorima. (I ko zna gde još.)   

 

Iz predstave "Zečevi su brza hrana"

Iz predstave “Zečevi su brza hrana”

 sara radojkovic, kartica