Izbor poezije nobelovke Neli Zaks objavljen je u izdanju beogradske izdavačke kuće Darma (prevod: Zvonimir Kostić Palanski). Ovde vam prenosimo prateći tekst uz ovo kapitalno izdanje koji je napisao Vuk Petrović.
* * *
Očigledno je da pesničko stvaralaštvo Neli Zaks (1891–1970), nemačke, kasnije i švedske Jevrejke, predstavlja živi odgovor na Adornovu dilemu da li je moguća poezija nakon Aušvica, dakle nakon monumentalnog iskustva nasilne smrti čitavog kolektiva. Nezavisno od intelektualne nedoumice može li stvaralačka lepota uopšte biti doživljena kao autentična posle eksplozije uništiteljskog zla tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, sama činjenica da postoji poezija Neli Zaks – poručuje da je umetnost potrebna, i to ne samo uprkos prethodnom slomu moralnih zakona u čoveku nego baš s obzirom na taj slom, iza kog i dalje ostaje živi čovek. Reč nije o apstraktnom životu po sebi, već o konkretnoj invidui koja svoje postojanje posvećuje tome da izrazi iskustvo preživelog, usled čega se njena poezija uobličava u spomenik pamćenja koji zadobija posvećenički i zavetni karakter. Odabir reči u prethodnoj rečenici ima funkciju da istakne jevrejsku suštinu i težinu jevrejske, no takođe i opštečovečanske teme u opusu Zaksove.
Ukoliko je tačna teza da veliki autori čitav život pišu jednu knjigu, onda je opus ove dobitnice Nobelove nagrade za književnost 1966. godine svakako određen Holokaustom i stradanjem jevrejskog naroda. Pobegavši od nacista u Švedsku 1940. godine, Neli Zaks je – za razliku od svog potonjeg prijatelja Paula Celana – izbegla užas neposrednog uvida u nacističko rešavanje jevrejskog pitanja. Ipak, ona je ostala da svojim životom svedoči sunovratu za koji nije moguća uteha. Zaksova je, naime, preuzela na sebe najteži i, potencijalno, nemogući zadatak – iz bremena tog zadatka izvire posvećenička snaga njenog pesničkog života – da stvaralački odgovori na destrukciju, da estetskim bićem poezije izrazi neizrazivu moralnu strahotu nemačkog plesa smrti u srednjoj i istočnoj Evropi, te da na human način odreaguje na nacističko zatiranje čitavih naroda, zajednica, kultura i jezikā. Tema pesničkog dela Zaksove je ista kao tema Celanove poezije i tiče se – da upotrebimo naslovnu sintagmu poznate Celanove pesme – „fuge smrti“.
Opus Zaksove stoga je izgrađen do veličanstvenog oksimorona kao spomenička posledica same težnje da se u jezički oblik prevede nihilizam.
Jevrejska problematika u poeziji Zaksove ne odnosi se, naravno, samo na etničko poreklo autorke, niti na istorijski kontekst Holokausta, već se motiviše autorkinim stavom prema povesnoj katastrofi njenog etnosa, a taj stav saodređen je jevrejskim osećanjem sveta ili, drugačije rečeno, judaističkom religioznošću i duhovnom baštinom. Pod time ne mislimo nužno na ličnu pobožnost pesnikinje, nego prevashodno na njenu prirodnu potrebu da uspostavi odnos između judaističke religije, koja utvrđuje kolektivni identitet Jevreja, i upravo njihovog kolektivnog stradanja. Svrha religije je da osvetli krajnji, spiritualni smisao graničnih pitanja postojanja – života i smrti, a genocid nad Jevrejima istorijska je činjenica koja je preko svake mere suprotna samom smislu, umu i čovečnosti, te izaziva vapaj za duhovnim preosmišljavanjem pukog fakticiteta. Međutim, nerazrešiva aporija proističe otud što religija obećava, a stvarnost izneverava, te što judaizam obećava utehu i smisao na ovom svetu i u ovom životu, a što povest uništava sâm zemaljski život. Ideal starozavetnog života je „umreti star i sit života“. Posredi je onaj ideal koji su otelotvorile figure višekratno prizvane u pesmama Zaksove: Avram (Post. 25, 8), kome je pruženo obećanje, i Jov (Jov 42, 17), kome je podarena uteha. Nasuprot pak predanju i njegovoj idealnoj normi odgovarajućeg ljudskog života stoji slamajuća zbilja koja je Jevrejima uskratila i starost i sitost. Preživeli subjekt, onaj ko je ostao u životu, nalazi se stoga između dve nemoći: neme nemogućnosti religije da preosmisli onakav besmisao i nepodnošljivosti samog besmisla za ljudsku prirodu, koja vapi za smislom. Ta čežnja za smislom jednaka je ljudskom stvaralačkom porivu, dakle umetnosti. Odatle se nameće pitanje kakva je poezija uopšte moguća posle Aušvica, te koja je pesnička slika adekvatna sumraku i zlu?
Posleratnoj poeziji Neli Zaks neposredno prethode nemačka modernistička književnost i avangardna poezija. I sama opterećena jednim – tada se mislilo: najvećim i dovoljnim – iskustvom svetskog zla, međuratna literatura u bitnome se, mada, naravno, ne isključivo, udaljava od one klasične i građanske umetničke tradicije čije je povesno ishodište bio rat, te traga za radikalno drugačijim izrazom, čija bi novina jedina prodrla do (mislilo se) neponovljive jednokratnosti čovečanskog pada. Međutim, kvantitet i kvalitet razaranja u Drugom svetskom ratu ne navode više obavezno poetu na radikalnu inovaciju, jer je u odnosu na spoznatu destrukciju neumesna ne samo inovacija nego, možda, i poetičnost kao takva. Ako se umetnost izgrađuje ukrštanjem sadržine i izražajnog oblika, onda poezija, zbog samog svog ekspresivnog intenziteta, načelno opstaje na prevlasti forme nad sadržinom. Šta pak kada je sadržina industrijsko uništenje naroda? Ukoliko prevagne obavezni pijetet prema temi, onda svrha pesme mora biti u užasavajućoj sadržini, a nikako u samodopadljivoj estetičnosti forme. No, u tom slučaju, poezija će mimetički naivno opisati istorijsku grozu, čime će izneveriti nadopisivu grandioznost samog užasa, kao i vrednost umetničkog izraza koji tu grozu treba da prenese. Ako se, s druge strane, pođe od toga da suštinu poezije čini samosvrhovitost njenih figura i slika, koje nisu dužne da izveštavaju o spoljašnjoj stvarnosti, onda se izdaje moralna i osećajna srž teme, koja, zbog svoje bolne težine, ne dopušta da bude drugostepena u odnosu na način na koji će jezički biti izražena. Zaksova postiže ravnotežu između tradicionalizma i avangardnog ekstrema, čime uspeva da obezbedi potrebnu meru kako bitnosti teme, tako i nametljivosti umetničkog sredstva. Često tradicionalni izražajni manir, metrički sklop, sistem slika – nisu znaci njene poetske slabosti, naprotiv. Pesnikinja svesno pribegava konvencionalnom pesničkom osnovu, zato što njegova klasična univerzalnost obezbeđuje željeni svečani dignitet izraza i nepomućenu ozbiljnost molitvenog tona sa opštečovečanskim, kolektivnim domašajem, koji suzbija svaku ličnu i subjektivnu partikularnost. Zaksova, ipak, nije maniristički tradicionalista i njena poezija se uopšte ne zaključava u nasleđeni umetnički model, već je ovaj neophodan kao stabilizacioni temelj na kojem će se izvršiti autentična, a nenametljiva i temi saobražena pesnička nadgradnja. U čemu se, dakle, ogleda lična boja spisateljičinog peva o kolektivnoj smrti?
Zaksova intencionalno pribegava tradiranim sredstvima, slikama i motivima, no samo kako bi se, njihovim prelamanjem opevane strave, do maksimuma izoštrila disharmonija između izraza i teme. Naime, sama tema je izvor oneobičavanja: istorijska destruktivnost posredno pomera i razara i poznate stvaralačke modele, budući da gustini užasa naprosto više ne odgovara nikakva ljudska aktivnost koja bi želela da ga izražajno obuhvati. To, međutim, ne znači da je izneverena ambicija da se umetnošću kao vrhunskim delom čovekove plemenitosti iznese, takođe, vrhunsko – zverstvo. Radi se o tome da je umetnički odražena istina ljudskog zla upisana upravo u disharmoniju, ponor i neusaglasivost između čudovišnog i plemenitog. Opus Zaksove stoga je izgrađen do veličanstvenog oksimorona kao spomenička posledica same težnje da se u jezički oblik prevede nihilizam. Nemušta bezumnost povesnog konteksta, povoda, uzroka i sadržinskog središta jeste ta koja transformiše – ili, katkad: deformiše – nekadašnju pesničku reč o mogućem smislu u ljudsku reč o paklenom besmislu.
Ne govorimo samo o učestaloj upotrebi pojedinačnih oksimorona kao figura, nego o oksimoronskom tkivu samog poetskog jezika o smrti ljudskog, čemu u prilog govore već i nazivi više zbirki pesama Zaksove: Staništa smrti, Zatamnjenje zvezda, Još smrt slavi život. Ovakav antitetički karakter pesničkih konstrukcija proističe iz osnovne pozicije autora i pesničkog subjekta, čiji život treba da osvedoči i u reč preobrazi ništavilo. Pri tome, ne treba gubiti iz vida da je antiteza dominantno figuralno svojstvo jevrejske pesničke baštine, uključujući i biblijsku, te da je tradicionalna funkcija antiteze da izrazi utešnu i spasonosnu razliku između ljudske smrtnosti i božanske večnosti, koja nad čovekovom prolaznošću i mukom bdije, a da se takva funkcija kod Zaksove upravo oksimoronski izobražava u neutešni konflikt između beznadežne zbilje i čovekovog poriva za nadom uprkos svemu. Pomenimo nekoliko upečatljivih primera; „pupoljak smrti“ je središnja slika u pesmi „Tako usamljen je čovek“ (iz zbirke Još smrt slavi život) i njeno značenje je dvojako. Na osnovnoj ravni ocrtana je totalna inverzija: smrt je zamenila život, entropija kreaciju, a odumiranje je, umesto životodavnosti, postalo koren i princip sveta. No uporedo s tim, na drugom planu, koji je i inače čest kod Zaksove, antitetički odnos života i smrti ritualno se preosmišljava na taj način što se obe kategorije posmatraju kao prirodne datosti zemaljskog postojanja kao procesa stalnih preobražaja. Smrću se istovremeno oplođuje zemlja za postanak novog života, ali se ne relativizuje količina same smrti koja razara mladost i pomračuje zemaljsku svetlost. Naime, pepeo i prah spadaju među najvažnije lajtmotive u poeziji Neli Zaks. Slično „pupoljku smrti“, prah je – ovog puta uz jasno oslanjanje na biblijsku reč o propadljivosti ljudskog tela – znak čovekove tvarnosti i prirodni sastojak čovekovog posmrtnog sjedinjenja sa zemaljskom tvari i tlom. Ipak, nacistička tanatofilija preobražavala je čoveka u pepeo u tolikoj meri da je, umesto pada pod zemlju, materijalni ostatak čovekovog života gušio nebeski sjaj Sunca.
Zaksova nastoji da udahne ljudski lik pojedinačnoj smrti, kako se stvarna bol ne bi razlila pred apstraktnim morem umrlog kolektiva.
Uz pepeo, povlašćeni lajtmotiv je i preobražaj, čije konvencionalno značenje, paradoksalno, i sâmo trpi transformaciju. Smrt se preobražava u život, a život u smrt, ali i večnost, no samo u okvirima mirne prirodnosti postojanja, koja podrazumeva celovitu životnu putanju i smrt kao njen prirodni kraj. Moderna istorija pak nasilno usmrćuje zakone prirode – usmrćuje i decu – i izopačuje redovnost u užas ili, štaviše, smak sveta. Metamorfoza je kod Zaksove uglavnom konkretizovana simbolom leptira, koji je otežan, recimo, kao „bolesni leptir“ (u pesmi „U bekstvu“ iz zbirke Bekstvo i preobražaj). Obolelost transformativnog bića koje otelotvorava prirodnost utešnog uključenja smrti u opšti tok života – ne odražava zastoj samo zdravih fizičkih procesa nego i onih logosnih: pepelom je onemogućen preobražaj besmisla u ma kakav smisao. Stoga se pesmama nižu slike, misli i predstave kao što su: „gnezda groze“, deca što „umesto majčinskog mleka sisaju strah“, „tajne želje krvi“, „snovi ludila“, „crna jabuka saznanja“, „rani grobovi“, „lutke i larve mrtvorođenih“, „kalendar smrti“ iz kog je postao prošli vek, „muzika agonije“, „čekanje dok smrt se ne rodi“, „čežnja tvog pepela“, „krvavo Sunce“… Sve se, dakle, izokrenulo, uključujući i značenje po sebi, pa tako i pozitivno, ljudsko značenje literarnih toposa, poput dana i noći: sintagma „krvavo Sunce“ pripada pesmi „Noći, uteho oka mog“, a poetsku strukturu izgrađuje inverzija, shodno kojoj je nokturnalna jeza ovladala danom do takve neizdržljivosti da je ljudskom čulu – organima uživanja, lepote i bola – nužno utočište noći kao naličja smrti.
Sveopšte osmrćenje zemlje nije posredovano samo izrečenom materijom nego, takođe, i formalnim postupkom. Stalni manir Zaksove je postavljanje crte (–) na kraj pesme umesto tačke, koja označava semantičko dovršenje iskaza. Ovakvim interpunkcijskim rešenjem udoslovljava se i na plan očiglednosti se prenosi poražavajući smisao nasilnog prekida života. Iskazu odgovara smisao, a izlomljenom i, takoreći, suzbijenom stihu – muk pred samim užasom besmisla. U sintaksičko-ritmičkoj deformaciji odjekuje kakofonija zla koja ne dopušta dosezanje do prirodnog – biološkog, odnosno misaonog kraja. Pri tome, poslednji redovi pesama koje se prekidaju crtom uglavnom su izrečeni u prezentu, što znači da i plastično prezentuju nasilje koje ubija budućnost. Zaokruženje reči se sputava zato što se uništava humani nosilac njenog logosnog i poetskog potencijala. Kakav je taj pesnički subjekt, lirski glas Zaksove?
Svečan i molitven, poetski glas oscilira između intimnog bola prvog lica jednine i kolektivne, horski opevane patnje prvog lica množine, a obe izražajne instance aktualizovane su u zbirci U staništima smrti. „Ja“ se samoizražava kroz odnos prema izgubljenom, to jest pogubljenom drugom, a karakter poetskog subjekta oslikavaju sile ljubavi i čežnje. Ono esencijalno i čisto ljudsko želi da se izlije ka bližnjem biću i time upravo potvrdi u svojoj osećajnoj čovečnosti, ali je humana žeđ za stvaranjem sa drugim raspršena tuđim nečoveštvom, pa subjektu ostaju samo bol i pamćenje. Lirski lik je osuđen na raskorak između potrage za utehom žudnje, jer je sama žudnja definišuća za smisleno ljudsko postojanje, i svesti o bezutešnosti gubitka. Sećanje prevodi grozotu smrti u jezički spomen neuzdrmanog osećanja, čime ne donosi punu utehu, ali ipak ne dopušta razornom bezumlju da zavlada sasvim. Naročito u zbirci Staništa smrti, insistira se na tome da svaki pojedinačni nestanak bude opevan, izražen i time obeležen – od pustolovke, preko slaboumne, do zaboravne žene. Prema izvesnoj sličnosti – ali demonska razlika se nalazi upravo u toj relativnosti – sa Homerovim trudom da imenuje svakog heroja na putu za Troju, da opiše njegovu smrt i da ga time individualizuje, Zaksova nastoji da udahne ljudski lik pojedinačnoj smrti, kako se stvarna bol ne bi razlila pred apstraktnim morem umrlog kolektiva. Nasuprot klasičnom smislu svesnog čovekovog odlaska u smrt kao dobrovoljnog samožrtvovanja zarad herojskog ideala, moderni horor zasniva se ne samo na fizičkom žrtvovanju drugog nego i na poniženju i uništavanju ljudskog dostojanstva. Kako je moralni dignitet lična vrednost koja uobličava neponovljivi identitet, Zaksova imenuje pojedinačne egzistencijalne situacije i povesti upravo s ciljem da odbrani žrtvinu moralnu nutrinu. Shodno – opet samo određenoj – analogiji sa svrhom Homerovog peva, koji obezbeđuje sećanje na iščezle živote, poezija Neli Zaks se stara da uništenje tela ne bude ispraćeno i zaboravom, već da se duhovna postojanost reči suprotstavi fizičkoj i etičkoj apokalipsi. Razume se, pakleni se ponor nalazi između homerske klasike, koja – uprkos ratnom užasu – proslavlja čovekovu uzvišenost, i dvadesetovekovne more koja je, nastojeći da izbriše sve pred sobom, neopozivo uništila i u dalekoj i tuđinskoj prošlosti zauzdala nekadašnje, a izneverene ljudske ideale. Srž pesme, naime, više nije himna ljudskoj moći uprkos grehu, nego spomen o ljudskom slomu.
Related
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (I deo)Mnoge pesme – i to ne samo u zbirci U staništima smrti – poniru u intimnu živost duše koja trpi, budući da samo iz individue sija osećanje koje se sudara sa bezdušnim pretnjama onom nutarnjem obilju skrivenom pod unakažavanim telom. Međutim, jedan niz pesama je horskog i naglašeno kolektivnog karaktera. Univerzalni obuhvat pesnikinji je potreban da bi se osvetlila sprega između tragedije naroda i religijskog doživljaja sveta u kojem se taj narod ujedinjava. Od hora lutalica do hora mrtvih – reč Zaksove posvećena je kako patnji Jevreja, koji su lišeni svog zemaljskog zavičaja i tla, tako i načinu na koji se obećani Izrael prelama kroz stvarnost udesa. Pojedine horske pesme pojačavaju i do univerzalnosti uzdižu intimnu moru, pa se tako isprva lična nedoumica o tome da li je moguća uteha za izgubljenu ljubav – preobražava u zajedničko pitanje: „Ko od nas sme tešiti?“ („Hor utešitelja“). Jevrejska zemlja je dolina plača, jevrejske lirske pesme su „psalmi ćutanja“ („Hor nevidljivih stvari“), a jevrejski Bog je „naš skriveni Bog“ („Hor mrtvih“). Nemi i povučeni Bog zaveta i obećanja u sazvučju je s prizivanjem Jova, kao u već apostrofiranoj pesmi „Noći, uteho oka mog“. Ćutanju svemoćne instance iskušenja, kazne i iskupljenja odgovara patnja pobožnog i pravednog Jova, koji trpi, a za kog „nema odgovora“ odozgo.
Religijski konotirane pesme odlikuje teskoba u samom duhovnom stavu Neli Zaks: stihovi koji vape za utehom i probijaju se do bolne smirenosti verovatno bi značenjski bili čvršći da je njihova utešnost obojena cinizmom. Bolna tema pak ne dopušta Zaksovoj višeglasno poigravanje, shodno čemu su cinizam i ironija principijelno suzbijeni u njenoj poeziji, a jezik teži značenjskoj i osećajnoj čistoti. Ipak, krotka emocija je u neskladu s grozotom predmeta, koji – sa stanovišta umetničke logike – traži ili cinično opozivanje smisla, pa tako i religijske utehe, ili jovovsku nesalomljivost u veri uprkos svemu. Zaksova se lomi između ova dva ekstrema, ali upravo time posreduje svoju duševnu dramu, koja stihovima obezbeđuje autentičnost i iskrenost. Njena evokacija judaističkog nasleđa istovremeno se prima kao manir koji po sebi ne utvrđuje nepobitnu vezu s prizvanim izvorom, ali i kao najdublja potreba predstavnika onog naroda čiji skriveni Bog ćuti i koga – kao u pesmi „U rano leto“ iz zbirke Zatamnjenje zvezda – u nemosti prate Sunce i Mesec dok plamen guta decu na zemlji.
*
U trenucima u kojima se Geteov Faust pita: „jesu li to bogovi, jesu li to ljudi?“ – ovaj junak opeva i lepotom svojih stihova stvara idilični svet Arkadije u kom će živeti zajedno sa Helenom. U Arkadiji on će nakratko uspeti da dodirne ideal zlatnog veka, koji stapa bogove sa ljudima i prethodi božanskom otuđenju od ljudskih zverstava u istorijskoj realnosti. Kada se, zamišljen pred rukama smrti, dakle metonimijom, koja poživotinjenog čoveka redukuje na uništiteljsko sredstvo, poetski glas Zaksove zapita: „Beše li to Bog možda, ili čovek?“, onda navedene reči izražavaju beskrajnu udaljenost čoveka moderne istorijske strave od same vere u ljudsku stvaralačku moć koja bi približila apsolutnom smislu. Stih pripada pesmi „Ruke“ (U staništima smrti) i ne tiče se identiteta zlonosca, već znaka koji su te ruke – nekada, dok su pripadale dobu nevinosti – mogle pokazivati u dečijoj knjizi. Zlatni vek je, međutim, umoren kao i dečija nevinost, a tim usmrćenjem čovek je ubio i smisao svog sapripadanja zajednici zemaljskih života.
Breme sećanja i tradicija sveobavezujućeg zavetnog pamćenja determinante su jevrejske duhovnosti o kojima progovara poezija Neli Zaks
Dečija „propast“ je „bezmerna“, kako je apostrofirano u pesmi „Dete“ iz ciklusa Bekstvo i preobražaj. Takvo bezmerje na suprotnom je polu u odnosu na prestupničku čovekovu potragu za nadljudskom, apsolutnom merom i izvire iz uništitetljskog karaktera čovekovog samoproglašenja za natčoveka namesto stvaralačkog Boga. Opoziv odgovarajuće ljudske mere ne dovodi do oboženja, jer za uklanjanjem samilosti i ravnoteže ne sledi nikakav kreativni gest koji bi odražavao čovekovo uobraženje da može nalikovati božanskom, naprotiv. Sunovratom u bezmernost upravo se usmrćuje ono najčistije u ljudskom rodu, dakle dete, pri čemu je greh prema deci ujedno greh prema samoj bezgrešnosti. Povređivanjem (ili, kao u stvarnosti i pesmi „U rano leto“: spaljivanjem) deteta kalja se i uništava dvostruka vrednost ljudskog bića: nevinost, koju dete oličava, i životavnost, koja je dete stvorila. Nevinost je ugrožena i nezaštićena, pa joj je potrebna ispomoć bližnjeg, odnosno roditeljska i svečovečanska ljubav koja bdije nad krotkim. Naspram obezljuđenog čoveka bezmerja i njegovih ruku koje su izgubile humano jezgro postavlja Neli Zaks čoveka ljubavi kao odraz božanskog na zemlji.
Naime, pesma „San tka mrežu disanja“ (iz zbirke Bekstvo i preobražaj) ističe da za Sveto Pismo „niko ovde nije pismen / osim ljubavnika“. Stihovima o iskupiteljskoj i sakralnoj sili ljubavi nije se mogla izmeniti povesna stvarnost, no time se ne dovodi u pitanje istinitost onog što je iskazano, već se obnavlja slika čoveka kao dvostrukog bića. Čovek nije samo fiziološki fenomen čiji podljudski nagon ubija i čije telo biva uništeno, već je – odnosno, može biti – i nosilac duše, a njeno polje dejstvovanja drugačije je u odnosu na tvarnost tela. Duša se ne može odupreti materijalnoj destruktivnosti, ali njen zadatak i nije vojevanje protiv fizičke sile, budući da bi, u tom slučaju, ona dobrovoljno kapitulirala pred srozavanjem celine ljudskog bića na fizičku pojavu, već joj je cilj da ne dopusti utihnuće transmaterijalnih kvaliteta čovekovih. Stvaralačka ljubav ka drugome i pesničko stvaranje za drugog – snage su koje odgonetaju i uspevaju da pročitaju nesvodljivost ljudskog postojanja na tašti nihilizam užasa. Ta taština proističe iz ohole egoističnosti zaborava da čoveka ne određuje obest moći, nego moralni zakon, to jest sveti zakon pamćenja.
Breme sećanja i tradicija sveobavezujućeg zavetnog pamćenja determinante su jevrejske duhovnosti o kojima progovara poezija Neli Zaks, i to na način koji je, uz sve specifične umetničke, stilske i istorijske razlike, u bitnome srodan delu Franca Kafke. Povesna razlika se, naravno, odnosi na činjenicu da Kafkina proza profetski prethodi nesreći s obzirom na koju piše Zaksova. U oba slučaja smisaona esencija je jevrejska, s tim što je ona kod Kafke simbolički odevena u slutnju, a kod Zaksove je izražena shodno ogoljenom ostvarenju slutnje. Jevrejsko milenijumsko nasleđe pamćenja težak je teret ljudskoj sklonosti da zaboravi i tako se oslobodi graničnih izazova koji su upućeni duhu, odnosno moralnom zakonu u čoveku. Rasterećujuća sloboda i opasnost zaborava lajtmotiv je i kod Kafke, recimo u pripoveci Pevačica Jozefina, ili svet miševa, u kojoj se naglašava da alegorizovani narod miševa ne izučava istoriju, a da će, po svojoj smrti, Jozefina biti prepuštena zaboravu, i kod Neli Zaks, naročito u zbirkama I niko ne zna kako dalje (na primer, pesma „I biserna tačka večnosti“) i Zatamnjenje zvezda (recimo, pesme: „Jakov“, „Bunari“, „Sinaj“). No kafkijanski bezizlazan udes čoveka kome je uskraćeno olakšanje i na zemlji i u večnosti – kod Zaksove je revalorizovana i dodatno otežana predmetom koji sama autorka mora da sačuva od zaborava kako bi grozoti podarila užasavajuće ovekovečenje.
Neli Zaks, kao i Kafka, traga za koordinatama iščezlog smisla u svetu ubistvene tehnološke praznine, koja je nekadašnju svrhu za čoveka zamenila uništenjem čoveka kao svrhom. Ljudski poriv za značenjem zamračuju bezumni entiteti koji su, svojom ekspanzivnom prazninom, stupili na mesto dobrote. Ako je ljubav ta koja odgoneta Sveto pismo, onda njenu duševnu silinu razara „ratna naprava“ kao moderni „hijeroglif“, kako je vojna tehnika smrti nazvana u pesmi „Sklopljene su ovde dole“ (Zatamnjenje zvezda). Izvorni sveti zapis čovekovog poverenja u apsolutni smisao izopačio se u zbilju koja se doslovce (kao i u Kafkinoj logorskoj priči o mašini za ubijanje) urezuje u ljudsko telo. Spomenička težnja pesama Neli Zaks ne bori se samo protiv zaborava, čija lakoća može prevagnuti nad ponornom teskobom sećanja koje ne donosi nikakvu utehu, već, takođe, nastoji da pretegne i nad zapisom onakvog – krvožednog i infernalnog ljudskog umeća.
Tekst: Vuk Petrović
Pročitajte i tekst o tome kako je Isak Baševis Singer upotrebljavao jidiš, kao i tekst o antizemitizmu kod T.S. Eliota.