Igranje sa vatrom: Margaret Atvud o feminizmu, kulturnim ratovima i iznošenju mišljenja (I deo) Uoči izlaska njene nove zbirke eseja, Margaret Atvud dala je intervju koji nam objašnjava poznate i otkriva svoje dublje stavove i vrednosne sisteme koje praktikuje i u pisanju i u životu.

“Kako ste? Dobili ste ime po prvoj ženi Ernesta Hemingveja“, izgovara Margaret Atvud kao pozdrav kada se sretnemo na hotelskoj terasi sa grejanjem u blizini njene kuće u Torontu. Za Atvud se često govorilo da je proročica, zahvaljujući njenoj neobičnoj sposobnosti da predvidi budućnost u svojim knjigama. Kada su Trampove pristalice upale u Kapitol u januaru 2021, to je izgledalo zastrašujuće, kao scena iz Sluškinjine priče, kada je zbačena vlada i osnovana distopijska zemlja Gilead. Čini se da je predvidela i finansijski krah 2008. u svojoj publicističkoj knjizi Naplata: dug i mračne strane bogatstva (Payback: Debt and the Shadow Side of Wealth), objavljenoj te godine. Atvud se uvek podsmevala bilo kakvoj ideji telepatije, ističući da su svaki zločin u Sluškinjinoj priči počinili totalitarni režimi u stvarnom životu, a  krah je „predvidela“ tako što je primetila koliki je broj reklama u kojima se ljudima nudi pomoć oko ličnih dugova. Ali dok tako stoji preda mnom, pahulje blistaju oko nje kao zvezde, plamen hotelskih gasnih grejača skače s jedne na drugu njenu stranu, obučena je sva u crno osim malog crvenog šešira koji nosi, tačno pogađajući po kome sam dobila ime, zaista izgleda kao da poseduje tračak magije u sebi. Kako je znala za vezu sa Hemingvejem?

„Zato što se detaljno bavim Martom Gelhorn“, kaže ona, pokrećući podužu diskusiju o proslavljenoj ratnoj dopisnici i Hemingvejevoj trećoj ženi. Atvud (još) ne piše knjigu o Gelhorn, ali je našla njeno pismo napisano ocu njenog pokojnog partnera Grejema Gibsona, koji je umro 2019. godine, a sada je gelhornolog. Posle šest i nešto minuta, pitam se da li ćemo ikada razgovarati o bilo čemu drugom, ali Atvud ima držanje plemstva zbog kojih prekinuti je izgleda nezamislivo. To, kako kasnije saznajem, ne čini argumentovanje nemogućim.

Postupak počinje dovoljno mirno. Atvud i ja se sastajemo jer će ovog meseca ona objaviti svoju najnoviju zbirku eseja Goruća pitanja (Burning Questions), knjiga od 500 strana u kojoj su skaupljeni njeni publicistički radovi od poslednje dve decenije. Tokom ovog perioda objavila je i pet romana, jednu novelu i pomenutu Naplatu. Atvud je verovatno najpoznatija živa spisateljica na svetu i bez sumnje jedna od najplodnijih: za pola veka pisanja, objavljivala je u proseku jednu knjigu godišnje. Dva puta je osvojila Bukera – 2000. za Slepog ubicu i 2019. za Svedočanstva, uz kontroverze podelivši nagradu sa Bernardine Evaristo za Devojku, ženu, drugo. Atvud sleže ramenima na svu tu književnu frku. „Veoma zabavno! Bernardine je sjajna devojka“ – i dodaje da je „veteranka u nedobijanja Bukera“. Naravno, biti veteran koji nije pobedio znači biti veteran u užem izboru, što je u slučaju Atvud četiri puta mimo njenih pobeda. Dakle, kada mi sebe opisuje kao „prvorazrednu prokrastinatorku i lenštinu“, ja kažem da je to malo verovatno, s obzirom na to koliko piše, a ona se tada učini postiđenom. “Znam – to je užasno, zar ne?” kaže. Kada je pitam kako je uspela da svede svoje eseje na samo 500 stranica, ponovo se ježi od sopstvene produktivnosti. “Užasno!” Ali dodaje: „Da mi pisanje nije zadovoljstvo, ne bih to radila.”

A njeno pisanje je – bez imalo sumnje – užitak čitati. Ona je jedna od najboljih pripovedačica svih vremena, što je istina koju ponekad zamagli njena visoka reputacija. Po čitave dane sam provodila izgubljena u njenim ormanima Alijas Grejs, Mačje oko, Nevesta razbojnika i Slepi ubica. Kada govorimo o čitalačkoj želji da se zna šta će se dalje dogoditi u knjizi, Atvud je na istom nivou na kojem su i Stiven King i Dž.K. Rouling. Pisala je u svim književnim žanrovima, od poezije preko naučne fantastike do misterije. Ali postoji jedna nit koja ih sve povezuje: mnogi njeni romani su ispripovedani retrospektivno, gde se junak osvrće na svoj prethodni život dok pokušava da razume sadašnji. To je metod koji ukazuje na ljubav koju Astvud gaji prema viktorijanskoj književnosti, ali to je i način na koji ona razmišlja, uvek gledajući napred, ali i unazad. Kada piše svoje knjige, prekucava rukom pisane strane od juče i rukom piše strane za sutrašnje prekucavanje. „Baražna paljba!” smeje se. Kada govorimo o modernim društvenim pokretima, ona se vraća na Francusku revoluciju; kada govorimo o ukidanju prava na abortus u SAD, ona citira Nikolaea Čaušeskua, ozloglašenog rumunskog diktatora koji je bio protiv abortusa. „Kao što ste možda primetili, ja volim da istražujem“, smeška se Atvud, nakon što smo prešle na dugačke rasprave o Staljinu, ili Maou, ili Robespjeru. Sve je to fascinantno i dokaz je njenog neumornog, radoznalog uma. Ali takođe se može osetiti i kao da gradi zid od reči kako bi se zaštitila od radoznalih pitanja. U jednom trenutku, kada zastane usred jedne takve digresije, pitam da li je njeno proučavanje Marte Gelhorn bio način da se ostane blizu Gibsonu.

“Naravno. Prosto ko pasulj. Sledeće pitanje.” Uzme meni. „Hoćemo li podeliti sveprisutni tost od avokada?“

“Ljudi žele da budete na njihovoj strani, što za njih znači da morate biti njihova marioneta. Meni to ne odgovara”

Atvud uvek ima knjigu u pripremi, pa iako je tek dobila lektorske ispravke Gorućih pitanja, ona je već duboko u svom sledećem projektu: svojoj desetoj zbirci kratkih priča. Kada je posao u pitanju, ona je neumorna: „Ovo su mi ponekad zamerali prijatelji i porodica. Ali imam radničko poreklo i potičem od radničkih generacija. Uvek sam znala da bi trebalo da mogu da se izdržavam.” Ona nema „vremensku rutinu, već prostornu rutinu: određeni broj stranica ili reči. Nema prustovskog utočišta od plutene izolacije za zidove. (Marsel Prust je izolovao zidove svoje radne sobe plutom, kako bi je umanjio spoljašnju buku, prim. prev.) Za mene, treba zasukati rukave i završiti šta treba.”

Ipak, misterija je kako joj to uspeva, s obzirom na to koliko je duboko uključena u svet oko sebe, kao što Goruća pitanja to dokazuju svojim pronicljivim esejima o klimi, feminizmu i budućnosti. Atvud je do sada više nego zaslužila pravo da se zaključa u kulu od slonovače, ali nastavlja da skače u blato. Povezivana je sa više kontroverzi, delimično, ali nikako isključivo, zbog njene neustrašivosti u rešavanju gorućih pitanja kroz svoje pisanje. Tokom Trampovog perioda, njeno ime je postalo sinonim za feminističku borbu protiv mizoginog zakonodavstva koje je izazvalo mnoga poređenja sa Gileadom. Kostimi iz serije Sluškinjina priča postali su glavna obeležja protesta za pravo na abortus. I ta knjiga i Alijas Grejs pretočene su u serije, što ju je uznelo do nivoa slavne ličnost nepoznate mnogim autorima. Kada su objavljena Svedočanstva, željno iščekivani nastavak Sluškinjine priče, knjižare su ostale otvorene do ponoći kako bi obožavaoci mogli da dobiju primerke čim stignu, što je privilegija koju obično dobijaju samo knjige poput novog Harija Potera. Njena neustrašivost nije radila protiv njene komercijalnosti.

„Nisam neustrašiva“, ispravlja me. „Bojim se grmljavine, medveda, određenih visina, takođe totalitarnih oblika vladavine, ponašanja pokrenute rulje. Ono što liči na neustrašivost ponekad je samo naivnost. Nisam sumnjičava niti oprezna kada drugi jesu. Takođe, nisam zaposlena, tako da ne mogu dobiti otkaz.”

Ovo delimično može objasniti njenu sklonost ka stavljanju potpisa na politički intonirana javna pisma, poput takozvanog Harperovog pismo o cancel kulturi iz 2020, koje je osudilo „netoleranciju suprotstavljenih stavova” na levici, a tri meseca kasnije potpisala je još jedno u kojem se izražava podrška nebinarnim i trans osobama, napisano kao kritički odgovor na esej Roulingove koji objašnjava njene stavove o rodu. Učešće Atvud u potpisivanju učinilo je da ta pisma postanu naslovne vesti. Imajući u vidu da su ta dva pisma naizgled kontradiktorna – a vratićemo se na ovo – verovatno je iznervirala sve žive. „Ljudi žele da budete na njihovoj strani, što za njih znači da morate biti njihova marioneta. Meni to ne odgovara “, kaže ona. Takođe redovno tvituje, adresirajući kontroverzne teme – politiku, rodna pitanja – kojih se većina poznatih ljudi kloni. Nedelju dana pre našeg intervjua, Atvud je provela skoro sat vremena raspravljajući se na Tviteru sa nepoznatim ljudima o ekološkim troškovima izgradnje novih stanova u Torontu. Kada joj je jedan anonimni tviteraš otvoreno rekao da neće moći da kontroliše šta se dešava na Zemlji jednom kada umre, Atvud je uzvratila: „Ja… ne bih… bila… previše… sigurna… u to! Mogu… i… da se… vratim… (zvuk škripe vrata)“ i dodala sablasni emodži duh.

“Moj osnovni stav je da su žene ljudska bića, sa čitavim spektrom svetačkog i demonskog ponašanja koje to podrazumeva, uključujući i zločinačko”

Da li ikada pomisli: možda bi trebalo da olakšam sebi život i ne komentarišem ovo ili ono kontroverzno pitanje, već da se fokusiram na svoj roman?

„Oh, ja to uvek pomislim“, kaže ona.

Pa čemu onda svađanje oko zelenih površina na Tviteru?

„Znam – zašto sam nerazumna? To je zanimljivo pitanje. Ne pripadam nijednoj političkoj stranci, nemam purističke ideološke stavove. Dakle, ključna pitanja su, kao što su uvek bila za mene, da li je to tačno i da li je pošteno? I jednom kada se zainteresujete za njih, ona vas uvuku.”

Zato što oseća da mora da se bori za njih?

„Zato što primetite da ljudi vrdaju sa nekim drugim pitanjima, koje nije ono koje vi postavljate.”

Mladić prilazi našem stolu da iskaže svoje poštovanje i kaže joj da su odrasli u istom kraju. Atvud je u početku zainteresovana i postavlja pitanja. Ali posle pet minuta joj je dosta. „OK, iš! Iš! Ćao-ćao!” kaže, vraćajući se svom tostu od avokada tako iznenada da je čovek ostao zatečen, usred rečenice. Čula sam od drugih koji su je upoznali da Atvud može da bude „malo zastrašujuća“ i istina je da odiše umnom veličinom što znači da ne želite da joj smetate. U svom nekrologu za Doris Lesing u Gorućim pitanjima, ona piše: „Ako o sebi ne razmišljate kao o uzvišenoj ličnosti, ne morate da se ponašate pristojno.“ Da li ona vidi sebe kao uzvišenu ličnost?

“Naravno da ne! Ja sam Kanađanka, mi ne smemo to da mislimo“, smeje se. Pretpostavljam da donekle ipak sebe vidi tako – a trebalo bi, jer jeste – i kada kasnije pitam šta je najbolje u njenoj osmoj deceniji, ona odgovara: „Postajem snishodljiva prema mladim ljudima.” Ali takođe je tačno i da se ona ne plaši da li će ispuniti očekivanja ljudi. U njenim knjigama, ženski likovi mogu biti jednako okrutni kao i muškarci: tu su tetke i žene u Sluškinjinoj priči i Svedočanstvima koje muče sluškinje, a takođe i devojke koje strašno maltretiraju jedne druge u Mačjem oku.

„Moj osnovni stav je da su žene ljudska bića, sa čitavim spektrom svetačkog i demonskog ponašanja koje to podrazumeva, uključujući i zločinačko“, piše ona u jednom od najzanimljivijih eseja u Gorućim pitanjima, koji je nastao iz klasične kontroverze oko Atvud. Ona je 2016. godine, sa nekoliko drugih kanadskih autora, potpisala otvoreno pismo kritikujući Univerzitet Britanske Kolumbije zbog toga što je javno suspendovao autora, a potom i vanrednog profesora Stivena Galoveja zbog optužbi za seksualno nedolično ponašanje, čime mu je uskratio odgovarajuće suđenje. Nakon istrage sprovedene u ime univerziteta, sudija ga je oslobodio optužbi sa seksualni napad, a Galovej se izvinio što je imao aferu sa studentkinjom. Univerzitet je odlučio da ga ne angažuje ponovo i kasnije platio odštetu za štetu nanesenu njegovom ugledu i povredu njegove privatnosti. Autori koji su potpisali otvoreno pismo kritikovani su jer su neki smatrali da je Galovej imao privilegije naspram tužilje, a neki od njih su povukli svoja imena iz pisma.

Atvud je imala drugačiji odgovor: godine 2018. napisala je esej u kojem je branila svoj stav i dovela u pitanje društvene promene koje su doprinele Galovejevoj propasti. „Pokret #MeToo je simptom narušenog pravnog sistema. Prečesto, žene i druge osobe koje se žale na seksualno zlostavljanje nisu mogle dobiti pravično saslušanje u institucijama, pa su koristile novo sredstvo: internet… [Ali] ako se zaobiđe pravni sistem jer se smatra neefikasnim, šta će doći na njegovo mesto? U vremenima ekstrema, ekstremisti pobeđuju“, napisala je ona i naslovila svoj esej Da li sam loša feministkinja? Esej je izazvao šok među nekim od njenih obožavatelja, a jedan naslov u fakultetskim novinama ju je opisao kao „problematičnu miljenicu“. Atvud zvuči prilično tmurno kada piše o „dobrim feministkinjama“ koje nju sada smatraju „lošom feministkinjom koja podržava silovanja“. Da li ju je bolelo što su je kritikovali oni koji su je nekada idealizovali?

“Prestara sam! Žao mi je zbog ‘dobrih feministkinja’ koje su dovedene u zabludu. Feminizam nema koristi od ovakvih stvari. Sve što se njima postiže jeste davanje municije ljudima koji kažu da je cela stvar sranje“, kaže ona sada.

Piše: Hadley Freeman
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić

Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Pročitajte i tekst o tome kako je feminizam pomogao SF žanru u osmišljavanju vanzemaljskog pola.