Ljubavi i društvo: Igre u mraku

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: Igre u mraku

Na ulazu u pijacu, jedan policajac je maltretirao prodavačice cveća i prodavce polovne robe. Njegov partner policajac se tome usprotivio. Tu, na kapijama pijace ukrstiše pesnice. Dva policajca uhvatiše jedan drugoga za gušu, davili su se dok obojica nisu izdahnuli. Jedan je umirući poslednjom snagom zadavio drugog. Naravno, muk, sparina, muve brže nego ikada počeše da doleću na njihova tela, na njihova čela iskolačenih očiju. Sledećeg dana je u novinama pisalo sve najgore o onome što je hteo da zaštiti građane, pisalo je kako je ometao svog kolegu dok je sklanjao nelegalne tezge sa ulaza u pijacu, da je bio podmićen od strane prodavaca cveća i stare robe, a da je ovaj drugi bio častan i nepokolebljiv. Vlast odluči da onog što je maltretirao prodavce sahrani sa najvećim počastima, a onog što ih je branio posthumno razreši službe. Tada se ljudi pobune, jer su znali istinu i odluče da kažnjenog sahrane kao počasnog građanina pa na ulice izađoše hiljade da ga isprate. Zbog ovog čina izrugivanja vlasti svi građani ovog grada behu osuđeni na smrt. I sve ih poteraše u grob. A oni dostojanstveno, ponosno uđoše unutra i za njima se zatvori grobna ploča i ceo grad ostade pod zemljom u mraku. U gradu, na svetlu ostadoše samo policajci. Počeše međusobno da se kontrolišu, da se guraju za bolja mesta sa kojih će jedan od drugog imati viši čin i tako u nedogled dok se nisu potamanili. Za to vreme, neko se među građanima u podzemlju priseti da ih je dovoljno da smrskaju grobnu ploču i otvore sebi izlaz. Tako i uradiše. Izađoše. I vrati se život na staro, samo policajaca više nije bilo. I ljudi iznenada, ugledavši svetlost dana, shvatiše da sami znaju šta je dobro ili loše, da im vlast ne treba da zameće kavge i sprovodi nepravdu… Ova pričica je inspirisana antičkom tragedijom “Antigona“ u kojoj ona sahrani jednog od svoja dva brata, onog koji je bio protiv kralja i čija je sahrana zbog toga zabranjena. Prastara priča o otporu, o osvešćenju i stvarnosti, jedino što je u njoj vlast ostala živa, ali to je bilo pre dve i po hiljade godina.

Luda sam zbog ove zemlje. U gradu u kom živim dugo sam mislila da su ulične sijalice polomljene, dok nije postalo jasno da ih niko nikada neće promeniti, da fasade noću jesu crne, da u ovom gradu nema dovoljno uličnog svetla. Samo osvetljeni prozori puštaju zvukove retke muzike, mirise često zapržene hrane, ponekad urlike dece i žena što me probadaju direkt u stomak i koje nikada neću preboleti. U gradu poput ovog snovi su kratki, ukrasni i postojani, ne rastu, nalik niskim građevinama što puštaju Sunce da se tu spusti kao na pustinju, da prži po glavnom Trgu Slobode. Ono udara o vrh katedrale, odbija se o sve njene boje, odakle se zrak leđno pruži negde pod Sunčani kej do Dunava, vešto među lipe i betonska naselja uz reku. Sunce je najlepše što prži po čelima ljudi, umornim od čekanja još jednog rata, od čekanja sutrašnjeg dana koji vredi manje od 1000 dinara, od spomenika koji se ruše i grade, zbog previše spomenika. Slažem se, postoji u nekima od nas misao o kraju pokvarenosti i nemoći, o svežim stanovima, dostojanstvenom prevozu, komunikativnom školstvu, o zagrljaju sa svakim poznatim licem, o vremenu da se zastane i pomogne onome kome treba pomoć, zaštita od lopova, krečenje kuće, pumpanje gume bicikla… Mašta se o životu u kom je sve suprotno od ovog, i to je sasvim dobar život, nije lak ali je dobar. Grad je kockast, jedno je sigurno, njegov oblik niko neće izmeniti. Same bi ulice na to žive ustale. Grad je ravan i trebale su mi godine da shvatim da zato osećam uranjanje u asfalt dok hodam. I ovaj grad te može usporiti, nikada se nigde ne penješ.

Opisivati stvarnost nije ono što želim da radim, to nije moj zadatak. Naći stvarnosti je moj zadatak. Sinoć sam ih tražila u Novom Sadu, prolazeći kroz crteže na izložbi “Novi crtež. Crtež Sad”. To je izložba crtača/ica mlađe generacije. U njihovoj brošuri, kustos, između ostalog, piše kako je shvatio da crtež postaje živ tek onog trenutka kada mu se doda senka, on kaže, “taj fini prelaz između tame i svetla, crnog i belog, bezličnosti i duha…“ Dobro, ali o čemu su ove stvarnosti, kako su povezani čovek koji renda etiku i bura što je spustila oblake pod zemlju, čovekoliki gremlini i razapeti grad među vukolikim životinjama, i prst koji pokazuje “mora se na more.“ I poslušnost kao parališuća igra. I neko bez glave sa školjkom među nogama. Sve to je na ovim crtežima i oni očigledno nisu veseli, ali su rad i ja ih zbog toga ne osećam mračnim. U radu sam uvek svesna alatki i ljudskog napora, u slučaju radnika na građevini, čekić, špakla, itd. U slučaju crtača, tuš, ugalj, olovka, itd. I ako padne cigla i ubije radnika sa ili bez kacige, osećam to prirodnije, svečano tužno i nije besmisleno. Mračno je jedino tlačiti osobu do smrti, pratiti je do ivice smrti i onda pobeći. To govorim misleći o komunalnim pandurima koji su se silili nad prodavcem, nad čovekom koji je zatim umro. Ceo tekst pišem misleći na to, ne samo na to, ali i na to. Negde sam već zabeležila situaciju, pre godinu ili dve, na ulici je dečak drugaru objašnjavao šta je to komunalni policajac. Drugar nije shvatao, pa je dečak pojednostavio priču: “…najgore je biti policajac, je l’ tako? E, jedino gore od toga je biti komunalni policajac.“

Težak mi je taj mrak, stoji mi na leđima jer znam da postoji, da tlačitelji ležu u krevet zajedno sa svojom surovošću, sa svojim mržnjama, da li mržnje spavaju, da li one postoje i noću, kako je moguće leći u noć kreveta, u tu tišinu i ostati sa mržnjom, zar to ne stvara nemir, da li ovakvi ljudi spavaju… Luda sam zbog ove zemlje. Ponovo čitam Remarkovu “Trijumfalnu kapiju“ i glavnik lik, Ravik, pita se kako je moguće da neko leži u sobi i umire, a u istoj toj sobi sedi još neko i nema nikakav osećaj prema situaciji. Ravik ne može to da razume.

Preselila sam se ovih dana. Došao je majstor za internet i na nekoliko minuta poremetio TV kanale mom prvom komšiji. Komšija me je odmah pitao: “…ko si ti? S kojim pravom živiš ovde? Zvaću nadležne…“ Iste večeri, bakica sa sprata ispod, doviknula je mom psu: “…mrš, mrš, odvratni avlijaneru,“ a meni je dobacila: “zatvori vrata terase i ne izlazi sa tim psom.“ Sve pandur do pandura. Bilo mi je smešno, a onda sam pomislila: a šta da je rat? Koji rat? Bilo koji. Drugi svetski, a moj pas i ja smo Jevrejke. Ovi ljudi nas ne bi prijavili, oni bi nas izgurali iz zgrade dozivajući naciste. Pa mi bismo se s njima rvali na stepeništu, pas bi im grizao nogavice, oni bi ga šutirali, ja bi im skočila na glave, neko bi pao sa tog stepeništa, neko bi završio u konc logoru. A šta da je rat? Koji rat. Bilo koji. Ovi ljudi bi se pretvorili u monstere sa crteža, gremline ljudskog lika. Nije to samo iz dosade, ima tu još nešto. I zato rat još uvek traje. Ovde je reč o vlasništvu. Komšije znaju da stan nije moj. Uvek je u pitanju posedovanje. Nikad dosta. Garantujem vam, nikada vam neće biti dosta novih stvari i onoga nad čim se ima vlasništvo. Tako funkcioniše kapitalizam. Lična je odluka zaustaviti kupovinu.

Kada vas policajac iz bilo kog razloga legitimiše vaše je građansko pravo da i vi njega pitate za ime i broj koji su mu inače napisani na džepu uniforme. Pandur zna da je obavezan da odgovori na vaš zahtev. Legitimisala sam policiju u različitim situacijama. Oni tada pokazuju nekoliko lica, od uplašenog do besnog, što je ređe. Oni su iznenađeni jer nisu navikli da građani znaju svoja prava. Neznanje je naravno stara alatka opresije, držati ljude u neznanju znači držati ih uplašene od vlasti i boga – religijski predmeti u školama govore o sistemskom radu na tome. Sa policijom ovaj sistem radi isto kao i sa građanima – neka panduri ostanu umišljeni u svoju moć i pametni kao ljubičice u polju. Ipak, jednom prilikom sam doživela ozbiljan bes pandura zato što mu tražim ime i broj. Moja drugarica je napadnuta na ulici jer je lezbejka. Nakon napada sam sa njom u Urgentnom centru. Panduri dolaze u čekaonicu, zaneti u ulozi sile, to se odmah vidi po načinu na koji šire pleća i pružaju noge dok hodaju. Pogledam oko nas, sve stariji, umorni ljudi, smanjeni nekako u svom trenutku. Na moje traženje isprava, pandur zapeni, bukvalno prska ko fontana, poziva stanicu da prijavi kako je tu neka osoba koja im ometa rad. Ko si ti, ko si ti, ponavlja mi. A ko si ti, uzvraćam mu. Međutim, bilo mi je jasno, on do te mere nije navikao na ovu scenu da je želeo da zna ko mi je mama ili tata ili ko je moja veza kada imam ideju o tome šta smem. Institucije su razmažene, mislim da je vreme da ih naučimo drugačije. Naravno, do kraja je morao da odgovori na pitanja. Važno je znati da je policija uglavnom kukavička, skriveni iza svojih uniformi, kao iza senki sopstvenih tela, oni disociraju u odnosu na ta odela, sa strane gledaju snažne sebe. To se događa ljudima koji doživljavaju teško nasilje, da bi ga preživeli, dok nasilje traje oni se odvoje od svog tela. Prema tome, panduri očigledno doživljavaju traume dok seju teror. I moguće je, jer nije to prirodno stanje čoveka.

Osim što je ljubičica, pandur je državni službenik sa pištoljem. Da li svaki državni službenik sme da nosi pištolj? Na dohvat smo vremena u kom će odgovor biti: sme, ako veruje u boga. U kog boga? U jednog boga. Našeg. Treba vremena, a ovo je mlad narod, neiskusan u normalnom životu, da oni koji u boga veruju shvate da bog nije jedan. Držeći Japancima časove engleskog, susrela sam različite ljude, a jedan od redovnih učenika je i budistički monah. U nekoj situaciji komentarišem mu da je ovde pakleno vruće. On me uopšte ne razume. On na postavku Pakleno/Pakao ne pomisli brzo kao hrišćanin. Treba mu koji minut da se seti na šta mislim. U njegovom načinu razmišljanja nije pakao prva asocijacija, nije ni raj. On o smrti ne misli na isti način, njegova religija ima sasvim drugačiju ideju o tome šta se dešava nakon smrti. Kao budista on veruje u suočavanje sa smrću, u ispraćanje umirućeg kroz sve faze odlaska, itd. Naravno, kao čovek jednako poznaje bol, ljubav, razumemo se odmah i dobro kao što bi nas razumeli i antički ljudi kada govorimo o osećanjima. Osećanja nemaju veze sa vlasništvom nad čovekom.

…“Zašto je tako teško otići iz ove zemlje“, pita se moja prijateljica, “niko nas neće.“ Druga koja je juče stigla u Srbiju i koja je, iako ima sve uslove, ipak na neodređenom čekanju švedskih papira objašnjava: “…imala sam osećaj da me teraju iz Švedske, da me ne žele. Plakala sam četiri dana…“ Pripadanje kao vlasništvo nad samim sobom. Ili da uprostimo stvar, postoje mesta na kojima želimo da budemo. Ili, šta ako želimo da budemo na svim mestima odjednom, tj. samo da se možemo kretati.

(opis grada nastao je kao moj dijalog sa opisom Njujorka koji daje Toni Morison u romanu Jazz)