LEVIČAR U PLEJBOJU (1) – Potraga za Markuzeom

SHARE:

Magazin “Plejboj” zatražio je oko 1970. godine od Herberta Markuzea intervju, nudeći mu za to veću sumu novca, ali ih je odgovor prilično iznenadio, svedoči njegov prijatelj i bivši student Endru Friberg. “Otac Nove levice” pristao je, ali uz uslov da se – pojavi na duplerici. “Plejboj” na to nije pristao. Iste godine, objavljen je Markuzeov portret u “Plejboju” iz pera drugog Markuzeovog studenta, Majkla Horovica. Kako je autor “Erosa i civilizacije” i “Čoveka jedne dimenzije” prikazan u “Plejboju”, na čitaocu je da prosudi. Oprema teksta koji donosimo u nekoliko nastavaka je redakcijska.

Još od dana F. Skota Ficdžeralda nisu se mladi intelektualci tako srdačno okupljali na imanju F. Embrouza Klarka. Portir može da vam ispriča koju o vremenu kada je princ od Velsa tu večerao sa Ernestom Hemingvejem, H. L. Menkenom i neodoljivom Talulom Benkhed. Ali već do tridesetih, Long Ajlend bio je preblizu lešu Vol strita da bi bio u modi, a vi biste, ako niste skočili sa Bruklinskog mosta Harta Krejna, otišli u Holivud da ljuštite voće sa Me Vest.

Ali sad je Klarkovo imanje ponovo bilo centar akcije. Pre tri godine, liberalni advokat iz klana Kenedijevih, Haris Voford, došao je potražujući mesto za Njujorški državni univerzitet.  A sa Old Vestburijem koji glatko funkcioniše i advokatom Vofordom udobno smeštenim u Glavnu kuću, bilo je sasvim prirodno pozvati najvrelijeg političkog filozofa nacije da saoseća sa lokalnim intelektualcima. Nedelju ranije, Voford je priredio izlaganje pisca Džeja Nojgeborena i privukao tek šačicu ljudi. Ali Herbert Markuze pisao je o Teoriji i Novoj levici – i to je bio takav mamac da nijedan mladi čovek koji drži do svog ugleda ne bi mogao da prođe kraj toga u to blagorodno aprilsko veče.

Došli su u čoporu. U “trijumfu”sa žbicama stigao je Najpoželjniji Srednjoškolski Radikal s ovu stranu Lentauna, u svilenoj, jednobojnoj košulji, sa brižljivo otkopčana tri gornja dugmeta, što je zgodno za zavođenje domaćica iz Saveta roditelja i držanje prikrivenih upravnika neobično blagim. Kraj njega, njegova mikro obučena Slatkih Šesnaest senzualno je pričala o Markuzeovoj mogućoj temi. “Nadam se da govori o Erosu i civilizaciji”, uzdahnula je milujući lokne svog dečka. “To je tako rajhovski!”.

– Ne budi smešna! – uzvratio je Najpoželjniji, izmičući se. “U središtu svega biće Čovek jedne dimenzije. Kapitalizam se urušava, a sve o čemu ti misliš je tvoj prokleti orgazam!” Ah, te žene! Beskorisne u revolucionarnim situacijama! Što li ju je uopšte i poveo?

Odmah za njim stigao je ulubljeni “folksvagen” s velikim momcima iz grada – političar SDS[1], reporter “Reta” i fotograf iz “Njuzrila”. SDS političar, sa sve uglastim naočarima za bakice i štucovanim brčićima, gledao je flegmatično kroz prozor dok je njegov prijatelj iz andergraund štampe petljao oko magnetofona.

– Šta si kog đavola morao da poneseš magnetofon, šmokljane? Glavna stvar je da se vidi da li Markuze isijava revolucionarne vibracije.

– Jebi se! – stigao je odgovor. – Ti misliš da se ja primam na Markuzeovu priču? Jednostavno mogu da prodam ovu traku gore u gradu, znaš.

– O’ladite! – prošaputao je dobrano stondiran, definitivno paranoičan fotograf “Njuzrila”. – Portir hoće da nas proveri!

Rekavši to, on oprezno prikrije svoju ulupanu filmsku kameru pod izbledelu šarenu košulju, čekajući na ispitivanje za koje nije znao da je čista rutina.

Unutra, u predsednikovom novom domu, dvorana se punila studentima, fakultetskim osobljem i posetiocima. Frenk Miata, marksista kampusa, zauzeo je mesto kraj fotelje za govornika. U pozadini je prkosno stajao bradati Majkl Šeridan, nekadašnji Ist Vilidž Digers[2], koji se vezao za kampus stipendijom i letkom. U uglu je tiho sedeo Džonatan Kotler, sin bruklinskog političkog disidenta, čija je prisutnost u Old Vestberiju do sada izražavala samo otuđenje.

Originalno grafičko rešenje teksta Majkla Horovica, objavljeno u Plejboju, septembar 1970.

Originalno grafičko rešenje teksta Majkla Horovica, objavljeno u Plejboju, septembar 1970.

Razmeštaj fakultetskog osoblja nije bio ništa manje razotkrivajući. Katolički teolog Majkl Novak, čije su rasprave o Novoj levici izazivale infarkte u Vatikanu, pokorno je sedeo na podu, tako da bude Markuzeu pod nogama. “Naravno da je Markuze teolog”, kaže Novak, podupirući bradu prstom, “čak iako to ne priznaje”. Na nogama je, u uglu, bio Ričard Džons, koga su frojdističke primedbe o obrazovanju bacile u nerazumevanje sa Organizovanom Psihologijom. “Eros i civilizacija”, iskreno dodaje Džons, “to je knjiga koja mi je promenila život”. Samo je Piter Orlinz, gostujući predavač sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, dao sebi oduška u jednoj od fotelja. “Nešto od toga što Markuze kaže je tačno”, primećuje mladi Orlinz neobavezno, “a nešto od toga je smrtno pogrešno”.

Pogrešnog kod Markuzea često može da se nađe, ali nikad smrtno pogrešnog – njegovi revolucionarni napadi uvek su bili predivno apokaliptični, e da bi bili išta drugo do eksplozivno živi. Markuzeova vrla životnost je ono što čini njegovu čudnovatu dijalektiku tako prijemčivom. Ukratko, filozof vidi istoriju kao beskrajno suočavanje razuma i nametnutnog neznanja. Kad čuje Markuzea kako to govori, razuman čovek automatski bi se složio sa svim, od jednake podele dobara do biseksualnih orgija, samo ako ne bi bilo profesorove verzije plavih zloća[3] – moćnih masnih gusaka, elitista koje su ograđivale sve samo za sebe još od kamenog doba. Vladajuća klasa će, tvrdi Markuze, pribeći bilo čemu da sačuva svoju privilegovanu poziciju, od veštačkog kreiranja besmislenih ratova i oružja, preko održavanja sterilnog morala, do ogromnih “hleba i igara” kampanja osmišljenih da vas uljuljkaju u sjaj novih automobila, fudbala i spuštanja na Mesec. Sve to dodaje se na sumoran pogled na budućnost u kojoj plave zloće rukuju napadima i dominacijom sa kibernetičkom preciznošću, dok mi ostali pušimo više, a uživamo manje. Nada počiva u pobedi razuma kroz studentsko-radničku revoluciju koja će biti, prema rečima Markuzeovih studenata, “jednako nasilna kao i nasilje protiv kojeg se bori”.

U međuvremenu, tamo u trpezariji, Herbert Markuze i Predsednik Voford privodili su večeru kraju. Nikad, ni na trenutak, Vofordu nije palo napamet da su njegova kenedijevska ideologija ili njegove skorašnje autoritativne direktive njegovom studentskom telu – o vlasti studenata ili korišćenju droga – bili u direktnom sukobu sa Markuzeovim besedama. Važno je bilo da je Markuze veliko ime, a to je značilo i prestiž za narastajuće Old Vestburi prisajedinjenje Njujorškom državnom univerzitetu: “Piramidi učenja” Nelsona Rokfelera.

– Mislim da su vaši fanovi upravo spremni za vas – obavestio je gospodin Voford Markuzea.

– Ja, recite im da dolazim za minut.

Fanovi! Šta mu on, dođavola, uopšte, dođe – gostujući predavač ili rok zvezda na turneji? Ali ipak su to bili fanovi, jednako uronjeni u divljenje kao i masa koja je skandirala Džoniju Vinteru te večeri u Filmor Istu.

[1] Students for a Democratic Society – studentska levičarska organizacija, postojala od 1960. do 1969.
[2] East Village Diggers – hipi grupa, nazvana po engleskom društvu pooljoprivrednih altruista iz 17. veka, obezbeđivali su hranu siromašnima, a kasnije i različite alternativne kulturne programe.
[3] Blue Meanies – vojska surovih, iako komičnih, likova koji mrze muziku iz nadrealnog animiranog filma „Žuta podmornica“ (Yellow Submarine, 1968).

Tekst: Majkl Horovic
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: marcuse.org