Lenjin i njegova ljubav prema književnosti koja je oblikovala revoluciju Koji su ruski pisci i njihova dela izvršili presudni uticaj na Lenjina, oblikujući njegovu filozofsku misao i time utirući put Oktobarskoj revoluciji.

Književnost je oblikovala političku kulturu Rusije u kojoj je Vladimir Ilič Lenjin odrastao. Eksplicitne političke tekstove bilo je teško objaviti pod carističkim režimom. Nepažljivi esejisti su bili zatvarani u ludnice dok se “ne oporave”: drugim rečima, dok se javno ne odreknu svojih stavova. Romani i poezija, sa druge strane, tretirani su dosta blaže – iako ne uvek.

Glavni cenzor bio je, naravno, car. U slučaju Puškina, “otac naroda” Nikolaj I je insistirao da najpre on pročita njegove stihove, pre nego što se pošalju u štampu. Kao rezultat toga, neki su bili zabranjeni, neki izbačeni, a oni koji su bili najsubverzivniji bili su odstranjeni od strane samog pesnika, uplašenog od policijskih pretresa. Nikada nećemo saznati sadržaj spaljenih stihova Evgenija Onjegina.

Pa ipak, politika je različitim sredstvima i na veoma različitim nivoima prožimala rusku prozu, na načine kojima je teško naći paralelu u drugim evropskim državama. Što se tiče politizovane književnosti i književne kritike, ruska inteligencija je imala pregršt izbora. Zdušno se pratila žučna rasprava moćnog kritičara Visariona Belinskog i dramopisca i romanopisca Nikolaja Gogolja, čija je satira iz 1842. “Mrtve duše” podigla zemlju na noge, i bila naglas čitana nepismenima.

Međutim, Gogoljev uspeh se pokazao kao njegova propast. U narednom delu, on se odrekao toga da piše o smrdljivim seljacima, kao i da brani nepismenost. U predgovoru drugom izdanju “Mrtvih duša”, napisao je: “Mnogo toga u ovoj knjizi je napisano pogrešno, ne onako kako se stvari zaista zbivaju u zemlji Rusiji. Molim te, dragi čitaoče, ispravi me. Ne zanemari ovu stvar. Tražim to od tebe.”

Besan, Belinski mu je javno odgovorio 1847. Njegovo “Pismo Gogolju” je naširoko cirkulisalo, a recipijentu je pružilo besane noći: “Pomalo poznajem rusku publiku. Vaša knjiga me je alarmirala mogućnošću da se njom vežba loš uticaj na vladu i cenzuru, ali ne i na publiku. Kada se proširila glasina po Sankt Peterburgu da vlada ima nameru da objavi vašu knjigu (“Odabrana korespondencija sa prijateljima”) u nekoliko hiljada primeraka i da je prodaje po veoma niskoj ceni, moji prijatelji su bili jako utučeni; ali rekao sam ima na licu mesta da ta knjiga, uprkos svemu, neće imati uspeha i da će ubrzo biti zaboravljena. Zapravo, poznatiji je članak napisan o njoj, nego ona sama. Da, Rus ima dubok, iako još uvek nerazvijen, instinkt za istinu.”

U godinama koje su usledile, kritičari su postali mnogo oštriji, napadajući romanopisce i dramopisce zbog njihovih dela za koja su smatrali da su slaba.

To je, dakle, bila intelektualna atmosfera u kojoj je Lenjin stasao. Njegov otac, izraziti kulturni konzervativac, bio je glavni školski inspektor u njihovom regionu, poštovan i cenjen edukator. Kod kuće, Šekspir, Gete i Puškin, među ostalima, bili su čitani naglas nedeljom popodne. Za porodicu Uljanov bilo je nemoguće – “Lenjin” je bio pseudonim kojim je trebalo zavarati carsku tajnu policiju – uteći kulturi.

U srednjoj školi, Lenjin je zavoleo latinski jezik. Njegov razredni starešina se nadao da će on postati filolog i poznavalac latinskog. Istorija je htela drugačije, ali Lenjinova strast prema latinskom i njegov ukus za klasiku ga nikada nisu napustili. Čitao je Vergilija, Ovidija, Horacija i Juvenala u originalu, kao i govore rimskih senatora. Pasionirano je čitao Getea tokom svog dvadesetogodišnjeg progona, iznova i iznova iščitavajući “Fausta”.

Lenjin je vešto upotrebio svoje poznavanje klasika uoči Oktobarske revolucije 1917. U aprilu te godine, raskrstio je sa ortodoksnom socijaldemokratskom praksom i, nizom radikalnih teza, zatražio socijalističku revoluciju u Rusiji. Veliki broj njegovih bliskih drugova ga se odrekao. U dovitljivom odgovoru njima, Lenjin je citirao Mefistofelesa is Geteovog remek-dela: “Teorija je, prijatelju, siva, ali zeleno je drvo večnog života.”

Lenjin je bolje od drugih znao da je politika oduvek uticala na klasičnu rusku književnost. Čak i “najapolitičniji” pisci teško su uspevali da prikriju nezadovoljstvo stanjem u zemlji. Roman Ivana Gončarova “Oblomov” je takav slučaj. Lenjin je voleo njegovo delo. Ono je opisivalo inerciju, indolenciju i prazninu veleposednika. Uspeh knjige je proslavljen ulaskom nove reči u ruski leksikon: oblomovština, koji je počeo da označava zloupotrebu klase koja je pomogla autokratiji da toliko dugo preživi. Lenjin je kasnije tvrdio da ova bolest ne postoji samo kod više klase, već je inficirala velike delove carističke birokratije i krenula nadole. Čak i boljševički aparatčici nisu ostali imuni. To je bio slučaj u kojem ogledalo Gončarova zaista jeste reflektovalo društvo u celini. U svojim polemikama, Lenjin je često napadao svoje protivnike poredeći ih sa neprijatnim ili beznačajnim likovima oslikanim u ruskoj prozi.

Ono gde se pisci nisu slagali (a u tome nisu bili jedini, naravno) jesu bila pitanja neophodnih sredstava za rušenje režima. Puškin je 1825. podržao dekabristički ustanak, koji je zahtevao skidanje sa vlasti Nikolaja I. Gogolj je satirički pisao o opresiji kmetstva, pre nego što se užurbano povukao. Turgenjev je bio kritičan po pitanju carizma, ali je intenzivno odbacivao nihiliste koji su propovedali teror. Flertovi Dostojevskog sa anarho-terorizmom su se pretvorili u suštu suprotonost nedugo nakon užasnih ubistava u Sankt Peterburgu. Tolstojevi napadi na apsolutizam u Rusiji su oduševljavali Lenjina, ali grofovo mistično hrišćanstvo i pacifizam ga nisu doticali. Kako, pitao se Lenjin, tako nadaren pisac istovremeno može biti i revolucionaran i reakcionaran? U nekoliko članaka o ovom pitanju, Lenjin je pokušao da ukaže na kontradikcije u Tolstojevom delu. Prema Lenjinu, Tolstoj je bio u stanju da pruži lucidne dijagnoze – njegovi romani su prepoznavali i izražavali se o ekonomskoj eksploataciji i kolektivnom gnevu seljaka – ali ne i da formuliše lek. Umesto da osmišljava odgovarajuću revolucionarnu budućnost, Tolstoj je potražio utehu u utopijskoj slici jednostavnije, hrišćanske prošlosti. U knjizi “Lav Tolstoj i ogledalo ruske revolucije”, Lenjin je napisao da “kontradikcije u Tolstojevim pogledima i doktrinama nisu slučajne; one izražavaju kontradiktorne uslove ruskog života u poslednjoj trećini XIX veka”. Stoga, Tolstojeve kontradikcije su Lenjinu služile kao koristan vodič za njegovu političku analizu.

Sa druge strane, Lenjina je odbijao “kult stradanja” Dostojevskog, iako je snaga njegovog pisanja bila neosporna. Lenjinovi pogledi na književnost, ipak, nisu postali i državni. U roku od godinu dana nakon revolucije, 2. avgusta 1918, novine Izvestia objavile su spisak ljudi koje su čitaoci nominovali za izgradnju spomenika. Dostojevski je bio drugi, odmah iza Tolstoja. Njegov spomenik su otkrili predstavnici sovjetske Moskve, u novembru iste godine, a poštu slavnom piscu je odao simbolista Vjačeslav Ivanov.

Pisac koji je imao verovatno najjači uticaj na Lenjina – i na, istini za volju, čitavu generaciju radikala i revolucionara – bio je Nikolaj Černiševski. Černiševski je bio sin sveštenika, ali bio je i materijalistički filozof i socijalista. Njegov utopijski roman “Šta da se radi?” napisan je u Tvrđavi Petra i Pavla u Sankt Peterburgu, gde je bio utamničen zbog svojih političkih ubeđenja. “Šta da se radi?” je postala Biblija nove generacije. Dodatnu auru joj je dala i činjenica da je morala da bude prokrijumčarena iz zatvora. To je bila knjiga koje je radikalizovala Lenjina, mnogo pre nego što se susreo sa delom Marksa (sa kojim je Černiševski bio u prepisci). Kao omaž ovom radikalisti, Lenjin je svoje prvo veliko političko delo, napisano i objavljeno 1902. godine, nazvao “Šta da se radi?”.

Ogroman uspeh romana Černiševskog je veoma iritirao etablirane pisce, Turgenjeva naročito, koji je oštro napadao tu knjigu. Na ovo su žučno uzvratili radikalni kritičari Dobroljubov (koga su njegovi učenici zvali “naš Didro”) i Pisarev. Turgenjev je bio modar. Kada je susreo Černiševskog na jednom javnom događaju, uzviknuo je: “Ti si zmija, a onaj Dobroljubov je zvečarka.”

A šta sa romanom koji je bio uzrok svoj toj kontroverzi? Tokom poslednjih 50 godina tri put sam pokušao da iščitam svaku stranu, i sva tri puta su propala. To nije klasik ruske književnosti. On je bio deo svog vremena i odigrao je krucijalnu ulogu u post-terorističkoj fazi ruske inteligencije. Bez sumnje je radikalan na svakom frontu, naročito po pitanju rodne jednakosti i odnosa između muškaraca i žena, ali takođe i povodom pružanja otpora, kako opisati neprijatelja i kako živeti po određenim pravilima.

Vladimir Nabokov se gnušao Černiševskog, ali je nalazio da je nemoguće ignorisati ga. U svom poslednjem ruskom romanu “Dar”, on je posvetio 50 stranica teksta nipodaštavanju i ismevanju Černiševskog i njegovog kružoka, ali je priznao da je “udaren šamar klasnoj aroganciji u vezi sa stavovima savremenih imućnih pisaca spram plebejskog Černiševskog” i da su ga privatno “Tolstoj i Turgenjev zvali džentlmen koji smrdi na stenice”.

Njihovo ruganje je delimično poticalo od ljubomore, uzevši u obzir da je predmet njihove snobovštine bio neko ko je bio ekstremno popularan kod mladih, a delimično, naročito kod Turgenjeva, i od duboke i ukorenjene političke netrpeljivosti prema piscu koji je priželjkivao revoluciju i uništenje veleposednika, čiju je zemlju hteo da podeli seljacima.

Lenjin se raspravljao sa mladim boljševicima koji su ga posećivali tokom egzila, tokom pred-revolucionarnih godina 1905. i 1917, kada bi ga oni zadirkivaliu u vezi sa ovom knjigom Černiševskog i govorili mu da je nečitljiva. Bili su premladi da shvate značaj njene dubine i vizije, odgovarao bi. Trebalo bi da sačekaju da napune 40 godina. Onda će moći da shvate da je filozofija Černiševskog bazirana na jednostavnim činjenicama: mi smo potomci majmuna, a ne Adama i Eve, život je kratkoročan biološki proces, odakle prositiče potreba da se usreći svaka individua. To nije moguće u svetu u kojem dominiraju pohlepa, mržnja, rat, egoizam i jedna klasa. To je razlog zbog kojeg je bila neophodna socijalistička revolucija. Međutim, dok su mladi boljševici napunili 40 godina, revolucija se već bila odigrala. Istoričari su sada naširoko čitali Černiševskog, proučavajući evoluciju Lenjinove misli. Erudite  među partijskim progresivcima su srećno prešli dalje na Majakovskog. Ne na Lenjina.

Klasicizam koji je toliko duboko bio ukorenjen u Lenjinu predstavljao je bedem koji ga je izolovao od uzbudljivih pomaka u umetnosti i književnosti, koji su i prethodili i pratili revoluciju. Lenjinu je bilo veoma teško da se prilagodi modernizmu u Rusiji ili bilo gde drugde. Delo umetničke avangarde – Majakovskog i konstruktivista – nije bilo po njegovom ukusu.

Uzalud su mu pesnici i umetnici govorili da i oni, takođe, vole Puškina i Ljermontova, ali da su oni takođe i revolucinari koji izazivaju stare umetničke forme i proizvode nešto potpuno drugačije i novo, što je više u skladu sa Boljševizmom i revolucionarnim dobom. Jednostavno nije uspevao da se prikloni. Mogli su da pišu i slikaju šta god su hteli, ali zašto njega prisiljavaju da to ceni? Mnoge Lenjinove kolege su imale simpatije za nove pokrete. Bukarin, Lunačarski, Krupskaja, Kolontai i, do izvesne mere, Trocki razumeli su kako se revolucionarna iskra upalila u novim strujanjima. Bilo je konflikata, oklevanja i kontradikcija i unutar same avangarde takođe, a njihov pristalica u vladi je bio Anatoli Lunačarski, iz Narodnog komesarijata za obrazovanje, gde je Lenjinova žena Nađa Krupskaja takođe radila. Nestašice papira tokom građanskog rata dovele su do žestokih okršaja. Da li da štampaju propagandne materijale ili nove pesme Majakovskog? Lenjin je insistirao na prvoj opciji. Lunačarski je bio ubeđen da bi pesma Majakovskog bila daleko efektivnija i, tom prilikom, on je pobedio.

Lenjinu su takođe bili strani i pojmovi “proleterske književnosti i umetnosti”, insistirajući da najviši dometi buržujske kulture (kao i njihovi daleki prethodnici) ne bi mogli da budu nadmašeni mehaničkim i mrtvim formulama za napredak u zemlji u kojoj je nivo kulture, u najširem smislu, bio isuviše nizak. Prečice u ovoj oblasti nikad ne bi bile korisne, a to je bilo konačno dokazano “socijalnim realizmom” koji je uveden tokom loših godina nakon Lenjinove smrti. Kreativnost je utrnula. Skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode, gde je razum trebalo da oblikuje sve živote, nikada nije postignut u Sovjetskom savezu – ili, s tim u vezi, bilo gde drugde.

Tekst: Tarik Ali
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: theguardian.com