“I ja sam, kao i većina ljudi, pročitao knjigu, dve na odmoru”, kaže Stjuart, lik iz romana Troje Džulijana Barnsa iz 1991. Nema on vremena za rekreativno čitanje; mora da sačeka dokolicu. Njegov najbolji prijatelj, erudita, ali nepredvidivo angažovan, ismeva ovaj stav. Za Olivera su letnji čitaoci dosadni: nisu radoznali i intelektualno su lenji.
Letnja lektira, ili literatura za plažu, često se povezuje sa nezahtevnim, zabavnim narativima: “ne previše teška” beletristika, trileri, fantastika, istorijski i savremeni ljubavni romani. Ovo se čak odražava i na fizički izgled knjiga objavljenih u letnjim mesecima. Svetlije boje i razigrani omoti znak da u njima nema mnogo opterećujuće ozbiljnosti.
I dok je sam termin “knjige za plažu” počeo da se koristi relativno skoro, pojavivši se prvi put u izdavačkim planovima i katalozima knjiga početkom 1990-ih, običaj čitanja na letnjim odmorima mnogo je stariji.
Čitanje za praznike
Komunikološkinja Dona Harinton-Luker beleži da se početkom 19. veka na čitanje na izletima često gledalo kao na znak otmenosti i rafinmana. Putnici su podsticani da slobodno vreme iskoriste da bi uživali u vrednim delima klasika. Anonimni pisac eseja “Letnja filozofija” savetuje izletnicima da čitaju knjige koje su “dobre u svojoj vrsti” i preporučuje Bajronove zbirke i Eliju Čarlsa Lemba kao “savršene” primere letnje literature.
U Velikoj Britaniji su letnji meseci tradicionalno bili sušno vreme za nove knjige. Božić je bio mnogo važniji period za izdavače. Ali su u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu posle Građanskog rata izdavači i knjižari postajali svesni rastuće potrebe za lakim štivima među izletnicima u letnje doba.
Sve veća pismenost stanovništva i pojeftinjenje štampanja učinili su knjige sve pristupačnijim, mahom u jeftinim povezima sa papirnim koricama.
Ovi “petparački” romani mahom su donosili uzbudljive priče o ubistvima, avanturama i ljubavnim vezama. Zbog njihovog zgodnog formata i prodaje na štandovima na železničkim stanicama i pristaništima, ta senzacionalistička, zabavna beletristika dovođena je u vezu sa odmorima i putovanjima.
Američki izdavači su do 1870. godine počeli da zarađuju na ovom trendu, objavljujući posebne edicije letnjih izdanja “lake litarature”. Ona su reklamirana kao ugledna alternativa njihovim petparačkim rivalima.
Letnja literatura uskoro je postala sveprisutni vid rekreacije na odmoru. Henri Džejms u jednom svom putopisu, dok plovi parobrodom, primećuje “na palubi mlade dame iz hotela sa primercima Lotara u rukama” (misli na ljubavni bestseler Bendžamina Dizraelija). Letnji romani su uglavnom predstavljani kao “prihvatljiva” fikcija, kakvu izletnici lako mogu da uzmu i ostave, a dovoljno su jeftini da mogu mirne duše da ih razmene ili ostave u hotelima.
Slično kao i danas, i tada je bilo onih koji su potcenjivali letnju literaturu. Kroz veći deo 19. veka se i na samu formu romana gledalo surevnjivo, a eskapistički naslovi objavljivani u letnjoj sezoni doživljavani su kao posebno štetni.
Popularni bruklinski propovednik, velečasni Tomas de Vit Talmidž, u besedi iz 1876. godine upečatljivo ih je denuncirao, nazivajući letnje romane “književnim otrovom” i “kužnim đubretom”, a vernike je upozorio na sramotu kakva će im se dogoditi ako ih smrt zadesi sa “u papir upakovanom romansom” u rukama.
Drugi su ismevali formulaične konvencije i teme popularnih letnjih naslova. Satirični časopis Đavolak ponudio je sređen indeks (“zamci u sumrak”, str. 3, 13; haljine glavne junakinje, str. 38, 54, 68, 120. 240. 246, 318), tako da čitateljke i čitaoci mogu da preskaču stranice između svojih omiljenih motiva.
Međutim, knjige reklamirane kao odlično letnje štivo mogu da budu iznenađujuće raznolike. Harington-Luker nudi kao primer reklamu za Šrajbnerovu ponudu za leto 1885. Na tom spisku su humoreske Frenka R. Stoktona, srčano ispitivanje nejednakosti i eksploatacije u rudnicima Lankašira (To devojče od Laurijevih) Frensis Hodžson Barnet, nadrealne, protonaučnofantastične priče Frica Džejmsa O’Brajena, kao i putopise, istorijske knjige i malu zbirku Platonovih dijaloga. Edicija Bric-a-brac (memoari i sećanja poznatih pisaca) bila je veoma popularna u letnjim mesecima, kao i reprinti izdanja prevodne fikcije i praznični izbori klasične i savremene poezije.
Kritičari i izdavači su branili letnju literaturu kao neophodno “opuštanje” od stresa tokom godine. Ali opuštanje ne znači nužno i trivijalnosti, a ona lako može da se nađe u različitim vrstama tekstova.
Related
Da li nas čitanje književnosti čini moralnijima?Savremena literatura za plažu
Savremena literatura za plažu ima mnogo toga zajedničkog sa tradicijom letnjih knjiga u 19. veku.
Kao što je Henri Džejms primetio u vezi sa Dizraelijevim Lotarom 1870. godine: uvek će biti neka knjiga koju izgleda svi čitaju na odmoru. Da Vinčijev kod Dena Brauna, Sloboda Džonatana Frenzena, Iščezla Džilijen Flin i Male velike laži Lijan Morijarti primeri su za godine kada su te knjige objavljene.
Ono što nam obuzima kolektivnu imaginaciju određene godine može da otkrije dosta toga. Lotar nije bio samo melodramski šund, nego se hvatao ukoštac sa izazovima pomirenja organizovane religije i lične vere i moralnosti, što mora da je gađalo u žicu čitaoce 19. veka.
Popularna literatura za plažu može da se bavi poznatim stvarima kojima se bavimo i koje nas preokupiraju (porodica, polne uloge, istorija, bogatstvo) tako da nudi katarzični osećaj opuštanja i bekstva. Slično petparačkim romanima i izletničkim edicijama iz 19. veka, literatura za plažu je često pristupačna i razmenjiva.
Literatura za plažu preostala iz ranijih sezona može se naći u knjižarama s polovnim knjigama u priobalju, u zajedničkim prostorijama hotela i na policama dnevnih soba stanova na dan. Zamašćene, izbledele knjige slomljenih hrbata, raskupusane i izgužvane, što im pesak krcka među stranicama.
Slučajna otkrića u literaturi za plažu
Literatura za plažu može da bude i eksperiment, slučajni susret. Gomile odbačene letnje literature donele su mi neka neverovatna otkrića. Na primer, cinične, subverzivne fantastične romane novozelandskog pisca Hjua Kuka ili minuciozne tehničke opise operacija bombardera B52 u Letu Starog Psa Dejla Brauna. Ili cenjeni roman Done Tart o ubistvu, koledžu i mitologiji, Tajna istorija. Moj primerak ovog poslednjeg, pokupljen od stopera sa rancima 1999. godine, do sada se raspao od ponovnih čitanja tokom leta. Najbolja lekcija koju možete da dobijete iz literature za plažu je to što se, ako uspete bar da preletite knjigu ili dve dok ste na odmoru, uverite da li su baš one te koje vam se dopadaju.
Ove godine će jedan moj prijatelj na odmor poneti Uliks, tako da može sasvim da mu se prepusti, dok ja još tražim pravog naslednika za Samostan narandžinog drveta Samante Šenon, od kojeg se nisam odvajao celog prošlog leta. Obe knjige su savršena literatura za plažu.
I što kaže Fran Libovic: “Nemam slatkih grehova, jer me naslada ne tera da se osećam grešno”. Ovakav bi uvek trebalo da nam bude stav prema rekreativnom čitanju, a letnja literatura za plažu pruža nam najbolju priliku da ga bezostatno prihvatimo. Na ovogodišnjoj listi letnjih štiva (fikcija, istorija, fantastika, trileri i šta sve ne) verovatno su mnogi romani koji su “dobri u svojoj vrsti”, bez obzira na žanr ili dizajn korica. A ako nisu, svejedno možete da u njima uživate.
Svakome je potrebno opuštanje po njegovoj meri.
Piše: Džulijan Novic
Izvor: The Conversation
Preveo: Matija Jovandić