Šta čitaš – i zašto? Pre samo nekoliko decenija, to nisu bila naročito urgentna pitanja. Čitanje je bilo obična, svakodnevna aktivnost, gotovo nepromenjena još od nastanka moderne izdavačke industrije u XIX veku. U tekstu iz rubrike Shouts & Murmurs iz 2017. godine, pod naslovom „Pre interneta“, spisateljica Ema Ratbon (Emma Rathbone) lepo je prikazala duh tog vremena: „Pre interneta si mogao da se izvališ na klupu u nekom čikaškom parku i čitaš Dina Kunca (Dean Koontz) – to je bilo sasvim legitimno, i niko nikada ne bi saznao da si to uradio, osim ako im sam ne kažeš.“ Čitanje je bilo samo čitanje, i bez obzira na to da li si birao novine, Prusta ili The Power Broker (biografija Roberta Mozesa, prim. prev.) – to si radio tako što bi tiho prelazio pogledom preko stranica, sopstvenim ritmom i po sopstvenom redosledu.
Danas se priroda čitanja promenila. Mnogi i dalje uživaju u tradicionalnim knjigama i časopisima, a ima i onih kojima je digitalna era omogućila neku vrstu hiper-pismenosti; za njih je pametni telefon kao biblioteka u džepu. Za druge, međutim, ona stara, idealna slika čitanja – temeljno, neprekinuto, od početka do kraja, uz pažljivo oblikovan tekst – postala je gotovo anahrona. Ti čitaoci možda započnu knjigu na elektronskom čitaču, a potom nastave sa audio-knjigom kad izađu na ulicu. Ili potpuno preskoče knjige, pa večeri provode prelistavajući Apple News i Substack, pre nego što zaplove niz sporu reku Reddita. Današnje čitanje sadrži i rasutosti i koncentracije u sebi – uključuje mnoštvo nasumičnih reči koje teku preko ekrana, dok stalna prisutnost Jutjuba, Fortnajta, Netfliksa i sličnih platformi osigurava da, čim počnemo da čitamo, moramo iznova i iznova odlučivati da ne prestanemo.
Ova promena je trajala decenijama, a pokrenule su je tehnologije koje su nesrazmerno brzo prihvatili mladi. Možda je baš zato njena značajnost i ostala neprimećena. Nacionalna zadužbina za umetnosti u SAD je 2023. godine objavila da je, tokom prethodne decenije, procenat odraslih koji pročitaju makar jednu knjigu godišnje pao sa 55 na 48 odsto. To je značajan pad, ali i dalje manji u poređenju sa onim što se dogodilo među tinejdžerima: Nacionalni centar za obrazovne statistike – koji je u međuvremenu bio ozbiljno oslabljen tokom Trampove administracije – zabeležio je da je broj trinaestogodišnjaka koji čitaju „gotovo svakog dana“ iz zabave opao sa 27 na 14 odsto. Nije iznenađujuće što profesori na univerzitetima sada s većom zabrinutošću nego ranije govore o studentima zavisnim od telefona, koji jedva uspevaju da pročitaju bilo šta duže ili složenije.
Neki dokazi o opadanju pismenosti su klimavi. U jednoj široko diskutovanoj studiji, na primer, studenti su ocenjivani po tome koliko uspešno mogu da protumače mutni i semantički zamršeni uvod u Sumornu kuću (roman Čarlsa Dikensa sa polovine XVIII veka, prim. prev.) – što je pomalo kao da se plivači ocenjuju po sposobnosti da plivaju pedeset metara kroz melasu. A ima i drugih razloga zašto treba biti blaži kada se razmatra sve veće udaljavanje od knjiga, kad već znamo šta mnogi od nas zaista vole da čitaju. Ako gledamo Stranger Things umesto da čitamo Stivena Kinga, ili slušamo self-help podkaste umesto da kupujemo knjige iz te oblasti, da li je to kraj civilizacije? U neku ruku, to što tradicionalno čitanje opada povezano je s procvatom informacija u digitalnom dobu. Da li zaista želimo da se vratimo u vreme kada je bilo manje toga da se čita, gleda, sluša i uči?
Ipak, kakav god stav imali o tim promenama, izgleda da će se one samo ubrzavati. Tokom poslednjih decenija, mnogi naučnici su opadanje čitanja posmatrali kao zatvaranje „Gutenbergove zagrade“ – istorijskog perioda koji je započeo izumom štamparske prese i u kojem je strukturisani sistem štampanog izdavaštva dominirao. Internet je, prema toj teoriji, zatvorio zagradu vraćanjem na slobodniji, decentralizovaniji i razgovorniji oblik komunikacije. Umesto da čitamo knjige, možemo da diskutujemo u komentarima. Neki teoretičari čak smatraju da se vraćamo nekoj vrsti usmene kulture – onome što je istoričar Volter Ong (Walter Ong) nazvao „sekundarnom oralnošću“, u kojoj se razgovor i razmena mišljenja pojačavaju prisustvom teksta. Uspon podkasta, biltena i mimova daje podršku toj tezi. Joe Rogan Experience se može razumeti kao dvojica tipova koji sede pored logorske vatre i prenose znanje kroz razgovor, kao stari Grci.
Ipak, gledano unazad, u toj hipotezi o povratku usmenoj kulturi ima nečeg gotovo starinskog. Mogli bismo reći da je ona u velikoj meri oblikovana tokom „Zukerbergove zagrade“ – istorijskog razdoblja koje je započelo nastankom Fejsbuka, i u kojem su društvene mreže dominirale. Niko unutar te zagrade nije mogao da predvidi koliku će pretnju internet komunikaciji uskoro predstavljati veštačka inteligencija. Već smo zakoračili u svet u kojem ljudi na koje nailazimo na mreži ponekad uopšte nisu ljudi – već ih je stvorila veštačka inteligencija obučena na nezamislivo velikim količinama teksta. Kao da su knjige oživele i sada se svete time što stvaraju nešto novo – spoj teksta, mišljenja i razgovora koji će iznova definisati korisnost i vrednost pisane reči.
U današnjem režimu čitanja, sažeti ili izmenjeni tekstovi su izuzetak, a ne pravilo. Ali u narednoj deceniji, ta se polarizacija možda preokrene
U januaru, ekonomista i bloger Tajler Kouen (Tyler Cowen) objavio je da je počeo da „piše za veštačku inteligenciju“. Bilo je razumno pretpostaviti, kako je sugerisao, da sve što objavi više ne čitaju samo ljudi, već i sistemi veštačke inteligencije – a on je počeo da taj drugi vid čitalaštva smatra važnim. „Uz vrlo malo izuzetaka, čak su i mislioci i pisci koji su poznati za života na kraju zaboravljeni“, primetio je Kouen. Ali veštačka inteligencija možda neće zaboraviti; zapravo, ako joj ponudite dovoljno svojih tekstova, mogla bi iz njih da izvuče „model vašeg načina razmišljanja“ sa kojim bi budući čitaoci mogli da stupaju u interakciju. „Vaši potomci, ili možda budući fanovi, neće morati da listaju gomilu prašnjavih knjiga da bi stekli predstavu o vašim idejama“, napisao je Kouen. Otprilike u to vreme, počeo je da na svom blogu objavljuje zapise o uglavnom neupadljivim periodima svog života – recimo između četvrte i sedme godine. Ljudskim čitaocima ti postovi možda nisu bili zanimljivi, ali bi unosi mogli omogućiti „naprednim A.I. sistemima iz bliske budućnosti da napišu veoma dobru biografiju Tajlera Kouena“.
Kouen može ovako da razmišlja zato što su veliki jezički modeli, poput ChatGPT-a kompanije OpenAI ili Claude kompanije Anthropic, između ostalog, i mašine za čitanje. Nije sasvim tačno reći da oni „čitaju“ u ljudskom smislu: L.L.M. ne može biti dirnut onim što pročita, jer nema emocije, i srce mu ne može zadrhtati od napetosti. Ali isto tako je neosporno da A.I. sistemi na određenim poljima čitanja nadmašuju ljude do nivoa koji je teško zamisliti. Tokom procesa obuke, L.L.M. će „pročitati“ i „razumeti“ nezamislivo veliku količinu teksta. Kasnije će moći trenutno da se priseti sadržaja tog teksta (iako ne uvek savršeno), da uspostavlja veze, pravi poređenja i izvlači uvide koje zatim može primeniti na nove tekstove na kojima nije bio treniran – i to brzinom koja izaziva zaprepašćenje. Ti sistemi su kao diplomci koji su za vreme studija bukvalno pročitali sve. A mogu da čitaju još, ako im date zadatke.
Poznajem nekoliko ljudi koji deluju kao da su pročitali sve, i učiti od njih bilo je iskustvo koje menja život. A.I. ne može da ih zameni, jer ona je u osnovi generička i vođena konsenzusom; od ChatGPT-a nećete očekivati uzor u misaonom životu, niti ćete se uzbuditi zbog velikih teorija ili idiosinkratičnih uvida Džeminija. Ali A.I. ima čitalačke prednosti koje upravo proističu iz njene bezličnosti. U podkastu Dejvida Perela “Kako pišem” („How I Write“), Kouen objašnjava da dok čita, neprekidno postavlja pitanja četbotu o stvarima koje ne razume; A.I. se nikad ne umori od takvih pitanja i u odgovorima crpi znanje iz izvora koje nijedno ljudsko biće ne bi moglo da sagleda tom brzinom. To svaki tekst pretvara u neku vrstu odskočne daske ili programa za učenje. A A.I. ume i da pojednostavi: ako vam je teško da razumete početak Sumorne kuće, možete zatražiti da se preformuliše na lakšem, savremenijem engleskom. „ Gasne svetiljke pomaljaju se na ulicama kroz maglu, kao što bi sunce provirivalo nad spužvastim poljima pred oračem i dečakom koji vodi konje“[1], napisao je Dikens. Claude nudi jednostavniju verziju: „Gasne lampe slabo svetle kroz maglu na raznim mestima po ulicama, slično kao što bi sunce moglo izgledati ratarima koji rade u maglovitim poljima.“
Na taj način, čitaoci koji koriste A.I. mogli bi da počnu da brišu granicu između primarnih i sekundarnih izvora – posebno ako čitaju tekstove u kojima veruju da je moguće odvojiti formu od sadržaja. Mnogi su već navikli na ovakve pristupe: još od 2012. godine, berlinska kompanija Blinkist, koja sebe reklamira kao „budućnost čitanja“ nudi petnaestominutne sažetke popularnih publicističkih knjiga, u tekstualnom i audio formatu. (U „treptaju“ koji traje petnaest minuta, možda ćete uspeti da pohvatate glavne ideje Rajana Holideja o stoičkoj i budističkoj filozofiji iz knjige Tišina je ključ (Stillness is the key)). Ili se setimo serije Reader’s Digest Condensed Books – pretplatničke antologije u kojoj su, sezonski, izlazili luksuzni tvrdo koričeni tomovi sa po četiri ili pet romana skraćenih otprilike na polovinu izvornog obima. Te knjige su bile vrlo popularne – Njujork tajms je 1987. objavio da ih je kupovalo milion i po čitalaca, a godišnje se prodavalo deset miliona primeraka – i moji roditelji su ih, dok sam odrastao, držali na polici; bez mnogo razmišljanja, pročitao sam nekoliko „skraćenih“ trilera autora poput Dika Frensisa i Nore Roberts. (Serijal i dalje postoji pod imenom Reader’s Digest Fiction Favorites.) Ako bih pisao akademski rad o Frensisovom romanu Whip Hand iz 1979, imao bih ozbiljnih problema ako bih se oslonio na skraćenu verziju. Ali ako me zanima samo priča, atmosfera, napetost – možda bih s pravom mogao da tvrdim da sam „pročitao“ knjigu. Verovatno mi ne bi palo na pamet da tražim neizmenjeno izdanje.
U današnjem režimu čitanja, sažeti ili izmenjeni tekstovi su izuzetak, a ne pravilo. Ali u narednoj deceniji, ta se polarizacija možda preokrene: možda ćemo rutinski počinjati s alternativnim verzijama teksta, a tek kasnije odlučivati da potražimo original, slično kao što sada skidamo uzorke novih knjiga na Kindlu pre nego što ih kupimo. Pošto A.I. može da generiše skraćene verzije, sažetke i druge kondenzovane oblike po zahtevu, možda ćemo čak prelaziti s jedne verzije na drugu u zavisnosti od okolnosti – kao što danas možemo da slušamo podkast ubrzano na „2x“ ili da napustimo dosadnu seriju i na Vikipediji pročitamo kako se završava. Pop pesme često postoje u više verzija – u cenzurisanoj verziji, i različitim E.D.M. remiksima. Kao pisac, možda neću želeti da vidim svoj tekst prelomljen na taj način. Ali moć prelamanja neće biti u mojim rukama; ona će pripadati čitaocima i njihovim A.I. asistentima. Zajedno će izbrisati granicu između čitanja i uređivanja.
Veštačka inteligencija sama po sebi nema unutrašnju motivaciju; ona čita, ali nije čitalac; njena „zainteresovanost“ u svakom trenutku zavisi isključivo od postavljenih pitanja.
Autorka trilera koja se suprotstavila tech gigantuRazumno je tvrditi da neke vrste pisanja ne bi trebalo, ili možda i ne mogu, da budu sažete. Ako pročitate rezime Napuljske tetralogije Elene Ferante – Lila je uradila ovo, Lenu ono – uskraćujete sebi iskustvo. Možda bi knjiga Gedel, Ešer, Bah: večna zlatna pletenica (Gödel, Escher, Bach: An Eternal Golden Braid) Daglasa R. Hofštetera mogla da se svede na ključne pojmove, i možda bi četbot mogao da vam ih objasni jasnije nego što to čini sam Hofšteter – ali dužina i složenost te knjige upravo su njen smisao. I sigurno će čitaoci nastaviti da cene autentične glasove svojih ljudskih saputnika. U poslednje vreme čitam Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, dečaštvo, mladost. Prepuna je nemačkih izraza, čudnih istorijskih detalja i ruskih kulturnih nijansi koje ne razumem. Ipak, volim da preskočim fusnote; želim da ostanem u toku priče, pod Tolstojevim čarolijama. Udeo ljudi koji jednostavno vole staromodno čitanje možda opada, ali sigurno neće pasti na nulu, niti blizu nje.
Pa ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li će se pokazati da intrinsičan integritet pisanja ima manju moć nego što deluje. Nekada je bilo teško zamisliti da bi cele pesme mogle biti sastavljene oko ili od uzoraka; danas je semplovanje sasvim uobičajeno, i tečnost muzičke produkcije doživljavamo kao prednost, a ne kao manjkavost. Da li je onda zaista toliko nepojmljivo da se „kultura remiksa“ proširi i na čitanje? Koja je verzija pesme Blue Monday grupe New Order prava? Da li je važno, sve dok voliš pesmu? Slično tome, ako ja pročitam svoju verziju romana Moja genijalna prijateljica, a ti svoju, zar nismo oboje Ferantini fanovi? Henri Džejms je revidirao mnoge svoje romane kada su kasnije ponovo objavljeni; Tejlor Svift nam je dala „Tejlorine verzije“. Stalo nam je do namera, identiteta i autorstva pisca; znamo da je pisani tekst određeni raspored reči, koji postaje manje određen, a u mnogim slučajevima i manje dragocen, kako ga preuređujemo. Ali možda ćemo uživati i u tome što postajemo urednici onoga što čitamo, uz pomoć A.I.
Moj čitalački vrhunac dogodio se pre nego što sam se upustio u novinarstvo, dok sam radio doktorat iz engleske književnosti. Otprilike na polovini postdiplomskih studija, morao sam da polažem opšti ispit – višesatno ispitivanje koje su vodila trojica profesora. Ispit se zasnivao na listi lektire podeljenoj godinu dana unapred, koja je obuhvatala gotovo celu englesku književnost, od Beovulfa do Voljene, sa naslovima poput „Džojs, Uliks“ i „Jejts, Pesme“. Čitao sam dan i noć; da bih izdržao bez naprezanja očiju, morao sam da kupim posebnu lampu i lupu na stalku. Nekoliko godina kasnije polagao sam i drugi ispit – stručni, fokusiran na jednu književnu oblast – prema listi koju sam sam morao da sastavim. Ta druga lista takođe je trebalo da obuhvati čitavu godinu čitanja, a moja je uključivala možda dvadesetak romana i naizgled beskonačnu količinu književne kritike. Počeo sam da čitam stojeći, da bih sačuvao leđa.
Ljudska verzija čitanja podrazumeva ograničenost. Bilo je uzbudljivo otkrivati koliko toga mogu da pročitam, i pripreme za ispite su me usmerile ka tome da postanem jedan od onih ljudi koji su „sve pročitali“. Ipak, dok sam se probijao kroz veliki deo kanona, nisam mogao da ne primetim da čitam samo mali deo onoga što postoji. Biblioteka na mom fakultetu bila je komično ogromna, sa više podzemnih nivoa, i duboko među rafovima svetla su se palila da bi osvetlila cele police knjiga za koje sam sumnjao da ih je iko pročitao – bar u skorije vreme. A danas, kad se osvrnem, pojavljuje se još jedna vrsta ograničenja: pamćenje. Možda sam pročitao Vilinsku kraljicu (The Faerie Queene) Edmunda Spensera, ali da li se sećam ičega osim osnovne ideje? Postoji razlog zašto u srednjim godinama provodim isto toliko vremena ponovo čitajući velika dela koja sam ranije pročitao (kao što su Detinjstvo, dečaštvo, mladost), koliko i tražeći nova.
Da li A.I. suštinski stavlja izazov tim ograničenjima? Sasvim je moguće zamisliti da inteligentne mašine za čitanje mogu da nam pomognu da pronađemo vrednost u tekstovima koji bi inače ostali nepročitani. (Taj proces bi mogao ličiti na eksploataciju fosilnih goriva: staro, specijalizovano ili teško štivo moglo bi se iskoristiti u sažetom obliku da podstakne novo mišljenje.) Takođe je moguće da će L.L.M. sistemi proširiti i produbiti naše čitalačko pamćenje. Da sam se za ispite pripremao uz pomoć A.I.-ja, i da sam s tom istom A.I. nastavio da razgovaram o čitanju godinama, možda bih izgradio nešto poput žive knjige citata, dnevnika mišljenja. Ipak, imao sam sreće da imam ljudskog sagovornika – suprugu, koja je takođe bila na mom postdiplomskom programu. Naš odnos oblikovalo je zajedničko čitanje. Veštačka inteligencija sama po sebi nema unutrašnju motivaciju; ona čita, ali nije čitalac; njena „zainteresovanost“ u svakom trenutku zavisi isključivo od postavljenih pitanja. Stoga, koliko je ona korisna kao alat za čitanje zavisi od postojanja čitalačke kulture koju sama ne može ni da otelotvori ni da očuva.
Šta će se dogoditi s čitalačkom kulturom ako čitanje postane automatizovano? Zamislimo da idemo ka budućnosti u kojoj se tekst posmatra kao fluidan, zamenljiv, prelomljiv, prenosiv. U toj budućnosti, ljudi će često čitati tako što će tražiti da tekst bude kraći i sažetiji, ili da se pretvori u nešto drugo – na primer, podkast ili multitekstualni sadržaj. Biće lako dobiti suštinu nekog dela, imati utisak da ga poznajemo, pa će svako odlučivanje da se tekst pročita u celini značiti svesno prihvatanje napora. Neki pisci će pokušati da očaraju ljudske čitaoce snagom ličnosti; drugi će jednostavno pretpostaviti da „pišu za A.I.“ Možda će se razviti novi stilski pristupi koji će nastojati da odbiju automatizovano čitanje, stvarajući zone čitanja isključivo za ljude. Ljudi koji zaista čitaju „originale“ biće retki, imaće uvide koje drugi nemaju i uživaće u iskustvima koja drugi propuštaju – ali era u kojoj je biti „načitan“ značilo biti obrazovan ili inteligentan uglavnom će biti iza nas. Biće teško razlikovati temeljne čitaoce od površnih; možda ti izrazi više neće ni imati smisla ako se čitanje uz pomoć A.I.-ja pokaže dovoljno korisnim. Tekst će možda biti tretiran kao prelazni medij, privremeno mesto za ideje. Pisani tekst, koji se danas često doživljava kao krajnja tačka, završeni trud, mogao bi – na bolje i na gore – da postane samo stepenik ka nečemu drugom.
Tekst: Joshua Rothman
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: freepik.com
Pročitajte i kako se Floberov roman Buvar i Pekiše može posmatrati kao svojevrsna preteča ChatGPT-a, zatim kako su povezane društvene mreže, tzv. brain rot i smrt čitanja, kao i zašto knjiga ostaje nezamenjiva u doba interneta.
[1] Preuzeto iz Čarls Dikens, Sumorna kuća, izdavač: Laguna, 2021, preveo Nenad Dropulić, str. 12.