Kraljica baca peglu: Tri recenzije (hip-hop) romana Dorote Maslovske Poljska spisateljica Dorota Maslovska je na kontroverze oko debitantskog romana "Belo i crveno", objavljenog kad joj je bilo tek 18 godina, odgovorila hip-hop romanom „Kraljica baca peglu“ i za njega je osvojila prestižnu nagradu Nike.

Dorota Maslovska je prvim svojim romanom Belo-crveno: Poljsko-ruski rat pod belo-crvenom zastavom (2002) napravila mali potres na poljskoj književnoj sceni i sa samo 18 godina je iz andergraund krugova dospela u žižu interesovanja šire čitalačke publike, pa i mejnstrim književne kritike. Pojedinim kritičarima (mahom starije generacije) zasmetalo je njeno slobodno poigravanje nacionalnim mitovima i, pre svega, jezikom. Maslovska je na sve te kontroverze odgovorila tri godine kasnije knjigom Kraljica baca peglu, romanom ili hip-hop poemom, nagrađenom prestižnim priznanjem Nike (među laureatima su i Česlav Miloš i Tadeuš Ruževič, da spomenemo samo nobelovce), a potom je usledilo i još nekoliko njenih drama i romana (među njima i kod nas objavljeni Drugi ljudi), kao i dva muzička albuma koje je potpisala kao Mister D i Dorota. Povodom skorog izlaska Kraljice na našem jeziku, u prevodu Jelene Jović, prenosimo ovde prikaze koje su, u vreme kada se knjiga pojavila u Poljskoj (i deceniju kasnije), objavile Maslovskoj generacijski bliske spisateljice Magdalena Mječnicka, Klaudina Maćonj  i književna kritičarka Marta Cuber.

***

Piše: Magdalena Mječnicka
Izvor: Gazeta viborča 

Dogodilo se! Dorota Maslovska napisala je drugu knjigu: Kraljica baca peglu. Sjajna je.

Jezik romana Kraljica baca peglu je toliko upečatljiv da će čitalac obdaren književnim sluhom osetiti grč u stomaku: svaka reč ovog romana od 150 stranica je na svom mestu. Ali već je vreme da se 22-ogodišnjoj spisateljici postavi nekoliko pitanja.

Posle zapanjujućeg medijsko-tržišnog uspeha Belo-crvenog čule su se kasandrijske prognoze o “mukama druge knjige” iza kojih su se mogle naslutiti pobožne želje da toj maloj posrne noga. Međutim, desilo se suprotno – druga knjiga znatno je bolja od prve

Još u Belo-crvenom pokazala je da ima sluha za savremenu muziku. Ovog puta mu je podredila celu knjigu, oblikujući je u ritmovima i rimama hip-hopa. Kraljica baca peglu govori o medijsko-umetničkom “varšavskom krugu”, uz kratke izlete u degenerisani Prag. Tamo se sreću: Stanislav Retro, pevač koji proživljava pad karijere i sa zavišću prati uspehe konkurencije, njegova devojka Ana Pšešik, promovisana u “neolingvističku pesnikinju”, Kataržina Lep, koja je “došla u Varšavu da gradi karijeru kao manekenka, eventualno komercijalna predstavnica i hostesa”, Mak Robert, “muzički novinar od pedesetak godina, prilično uticajan, doživeo veliki kambek u novinarstvo zahvaljujući javnom priznanju problema s viškom kilograma i gojaznošću”, kao i ružna devojka Patricija Pic.

Svi se trude da postignu uspeh, u medijima ili finansijski, preko prikladno promovisanih “umetničkih dostignuća” ili preko kreveta. U tom kabareu uloge i kostime deli medijski menadžer Šimon Ribаčko, koji za svoje klijente izmišlja sve fantastičnije marketinške strategije: homoseksualizam, epilepsiju, ružnoću. Knjiga se zatvara kopčom u kojoj učestvuje izvesna Dorota Maslovska – neću otkriti kakva. Ta Dorota, nekada književna zvezda za jednu sezonu, danas zaboravljena, “po kući hoda vukući za sobom gajtan usisivača”, brine se o detetu, priseća se minule slave i s ljubomorom prati trijumfe aktuelne zvezde Vojćeha Kučoka. A čim zazvoni telefon, očajnički kriči u slušalicu: “Halo, ja upadam u to”.

Naše je naše

Posle zapanjujućeg medijsko-tržišnog uspeha Belo-crvenog čule su se kasandrijske prognoze o “mukama druge knjige” iza kojih su se mogle naslutiti pobožne želje da toj maloj posrne noga. Međutim, desilo se suprotno – druga knjiga znatno je bolja od prve. Autorka je malo obuzdala fantaziju, i to joj je išlo u korist. Dok je debi ponešto previše infantilno “odleteo” u daleke sfere mašte, što nije služilo konstrukciji, ova savršeno zadržava svoju formu, a pritom ne gubi ništa od fantazije i humora.

Maslovska ima redak dar da stvori groteskne scene i prenaglašene portrete: Stanislav Retro preseca žice na gitarama konkurencije, koja se pak ne potresa previše zbog toga i svira na plejbek, ili policijsko vozilo “koje je krenulo iz policijske stanice tek par ulica dalje pre otprilike sat vremena, ali ide sporije nego da je stalo, a možda i sporije nego da se vraćalo unazad”. Specijalizovana je i za duhovita i oštra zapažanja, kojima dodaje i krivo ogledalo podsmeha. Na primer: “Jedni kažu ‘naše je bolje’, drugi ‘naše je jeftinije’, a trećima je argument ‘naše je naše’, priznajte, to je nesporno”. A na temu štampe: “Protiv ove neosnovane diskriminacije preminulih i umrlih treba se boriti i to je odlična tema za Gazetu viborču“.

Kao i u Belo-crvenom, Maslovska govori mnogim jezicima: pesama, reklama, televizije, političkih slogana, omladinskog i lokalnog slenga, drugih pisaca, stvarajući od njih poseban stil. Štaviše, izdavač na kraju knjige navodi informacije o skrivenim citatima i travestijama sadržanim u delu, olakšavajući život recenzentima (i kvareći odličnu temu za diplomske radove). Ova šaljiva konvencija prati i izdanje romana – u formatu koji podseća na knjigu za decu, sa duhovitim ilustracijama Maćeja Šjenčika.

Buntovnica

Toliko o tome kako govori. Ali šta ona, zapravo, kaže? Da je osnovna želja “varšavaca” medijski uspeh, koji više zavisi od promotivnog trika nego od talenta, a i onako traje samo pet minuta. Da su u homo homini lupus džungli međuljudski, a naročito muško-ženski odnosi, samo odskočna daska ka uspehu i sredstvo seksualnog zadovoljenja. Da među siromašnima vlada alkoholizam i opšti moralni pad.

***

Piše: Klaudina Maćonj
Izvor: klaudynamaciag.pl 

Ima nečega u toj Maslovskoj što me, od kada sam je konačno zavolela, mami da joj se stalno vraćam i otkrivam ono što ranije nisam primećivala.

Kada se roman Kraljica baca peglu pojavio u knjižarama imala sam 17 godina. Faza vožnje na dasci i rimovanja već je bila za mnom, ali pošto je tada hip-hop bio jedan od najvažnijih činilaca mog sveta, sa ogromnom sam radoznalošću pristupila romanu stilizovanom upravo kao hip-hop pesma. Tada nisam umela da čitam između redova i primećujem skrivene finese u Kraljici, ali je danas, kada sam završila istraživački rad posvećen stvaralaštvu Maslovske i konačno stekla simpatije prema autorki – bolje.

Bolje je, što znači da ću Belo-crvenom, koji mi je nekada bio nerazumljiv, uskoro ponovo dati šansu.

Ali danas bi trebalo da govorimo o Kraljici, pa da pređemo na stvar: neko bi rekao da je to brbljanje bez fabule koja šokira ružnoćom, podsmeva se svemu i svakome i verovatno neće biti daleko od istine. Jer, zaista, druga knjiga Maslovske je specifično delo, koje nije lako prihvatiti i na svoj način je brutalno. Brutalno, jer sa neverovatnom nemilosrdnošću ismeva našu stvarnost. Prošla je skoro decenija, a Kraljica baca peglu nimalo nije izgubila na aktuelnosti, što je zaista tužno. Štaviše, mislim da bi autorka danas u svom ironičnom tonu mogla ići mnogo dalje. Jer, u ovoj našoj Poljskoj stvari su verovatno pre gore nego bolje…

I upravo zbog ovog poslednjeg – eksperimenta – vredi se suočiti sa knjigom Kraljica baca peglu

Kraljica baca peglu u suštini nema nikakvu smisleno povezanu radnju – samo se najrazličitiji likovi sreću jedni s drugima i žive svaki svoj rogobatni život. Ono što privlači pažnju jesu njihovi problemi, razgovori i svakodnevica, prikazani kroz ironično hip-hop delo koje izlazi iz usta MC Doris. MC Doris, koja kao niko drugi ume inteligentno da ismeje i u blato uvali naše slabosti, navike i ponašanja, igrajući se i eksperimentišući s jezikom.

I upravo zbog ovog poslednjeg – eksperimenta – vredi se suočiti sa knjigom Kraljica baca peglu. Ne garantujem da ćete se dobro zabaviti ili da će vas poruka oboriti s nogu, ali jedno je sigurno: pored ovakve lingvističke zanimljivosti ne može se proći ravnodušno.

Moja ocena: 7.5/10

***

Piše: Marta Cuber
Izvor: ResPublika Nowa

Priznajmo: loše smo mislili o sledećoj knjizi Dorote Maslovske. Neka joj se noga oklizne, neka pati od stvaralačke nemoći, neka joj pisanje kvari san, neka ostane bez ugovora s izdavačem. Neka više ništa ne napiše! Želeli smo devojci najgore. Ali pre svega smo hteli da u njenoj novoj knjizi proverimo jezik. Jednom se “rak koji izjeda jezik” još i može oprostiti, ali drugi put nikako. I, evo, snašlo nas je gorko razočaranje: Kraljica baca peglu ne samo da ponovo promoviše ružan i neukusan jezik, nego je pored toga i spremna na loš prijem. Ne samo da se ne odriče onoga što joj je ranije zamereno, nego to još i pojačava.

Radnja Kraljice je laka i zapravo nije ono najvažnije u knjizi. Pravi junak je promocija taštine, arhitektura tržišta, luna-park reklame, a ideja je da se pokaže da iza masovne kulture stoji lansiranje mediokriteta i zaglupljivanje publike. Ne može se sakriti da je do tih, na kraju krajeva očiglednih, zaključaka spisateljica došla bačena u tamnicu sopstvenog uspeha. Umesto da uživa u slavi, ona ju je pretvorila u roman-invektivu. Kakva nezahvalnost! Ali i kakav talenat!

Ipak, pravi junak ovde nije transparentan: bučan, tvrdoglavi jezik. To je jedini element knjige koji se ne može lako prodati

Maslovska je u svojoj knjizi pomirila dve suprotstavljene ideje: razotkrivanje svetskih zala i reklamiranje vrednosti. Ali pogrešio bi onaj ko bi u drugoj ideji hteo da vidi novu vrednost mlade književnosti. Povratak na “dobro, zlo, otadžbinu, mržnju” ista je takva promotivna strategija kao i vređanje stvarnosti. I hvala spisateljici što je u smrti pape, tačnije u spektakularnom žalovanju nacije, uspela da vidi početke opasne mode. Jer pravi tvorac zla u Kraljici je muzičko tržište. Novac i slava se ovde zarađuju na svemu: na optužbama za homoseksualnost, urođenoj ružnoći, nesrećama i bolestima, pa čak i na javnom vršenju nužde. Pojačanje koje spisateljica izvrgava ruglu, zasnovano na hvatanju trenutka prezasićenja tržišta “pristojnom” robom, postupak je koliko za podsmeh, toliko i upozorava. Tržišni apetiti, koje je teško zadovoljiti, sasvim su realna pretnja.

U toj situaciji svet romana pretvara se u gladijatorske igre reklame, koja se hrani sve apsurdnijim mesom. Predstavljanje nedužnog Retro Stanislava kao gej-masona na televiziji ne ostavlja ni na koga nikakav utisak. Neophodan je skandal, rasprodavanje sadržaja intimnih toaleta, postavljanje kamera u klozetima. Međutim, pravi trojanski konj ove literature jeste ideja promocije robe koja se ne može promovisati. Sve je na prodaju, kaže autorka, sve ima svoju cenu. Samo što nas uopšte ne pogađa nesreća Retro Stanislava, koji sa užasom otkriva prazninu u svom praškom stanu odakle je devojka rasprodala sve stvari; uopšte nas ne zanimaju ambicije Kataržine Lep, koja umesto da šeta prestoničkim pistama zavrće rukave u pekari; nimalo ne impresionira ni “telo psa i lice svinje, zakrvljene oči, svaka iz drugog seta” Patricije Pic. I s pravom, sve dok nisu roba, nemaju pravo da nas zanimaju. Druga je stvar što Maslovska nikoga ne štedi (, ne isključujući tu ni sebe) i s neskrivenim zadovoljstvom oslikava društvo kao galeriju čudovišta.

Najviše, međutim, stradaju žene. Junakinje Kraljice su lutke u muškom pozorištu (Ana Pržesijek, koja po nalog Ribacke pozira kao pesnikinja-neolingvistkinja s patrijarhalnom kulturom istetoviranom na krstima), obične ogovaračice (klijentkinja Kataržine Lep sa Targove), bezdušne veštice (Malgorzata Mošnal) ili zvezdice za jedan dan (u toj ulozi sama Maslovska, koja hoda po kući u bade-mantilu i pali sveće na oltarčiću od novinskih isečaka).

Ipak, pravi junak ovde nije transparentan: bučan, tvrdoglavi jezik. To je jedini element knjige koji se ne može lako prodati. Mulj, koji poput reke skuplja glasove drugih pisaca, fragmente pesama, graju ulice i besmislice medija, predstavlja dvosekli mač protiv napadnih i naivnih čitalaca koji bi želeli da autorki ospore talenat. On podseća na varljivo paunovo oko[1], ili bolje rečeno na pauna – koga je spisateljica pustila pred prizorom stvarnosti.

Priredio: Matija Jovandić

[1] Naslov romana u poljskom originalu je Paw królowej (doslovno Kraljičin paun), a paun u slengu znači povraćanje, bljuvanje ili bacanje pegle (prim. red)