Ko je bio Abraham Linkoln za Lava Tolstoja? U tekstu povodom stogodišnjice rođenja velikog američkog predsednika napisao “div iz Jasne poljane” o čijoj slavi govori anegdota da je i pleme kavkaskih Čergeza znalo ko je bio Abraham Linkoln

Ko je bio Abraham Linkoln za Lava Tolstoja?

U tekstu povodom stogodišnjice rođenja velikog američkog predsednika napisao “div iz Jasne poljane” o čijoj slavi govori anegdota da je i pleme kavkaskih Čergeza znalo ko je bio Abraham Linkoln

Članak u kojem je predstavljeno Tolstojevo viđenje lika i dela šesnaestog predsednika SAD-a nastalo je 1909. godine, na molbu novinara New York World-a, gde vidimo šta je Linkoln kao istorijska i ljudska figura predstavljao za ruskog pisca.

Posetivši Lava Tolstoja u Jasnoj poljani, sa namerom da ga ubedim da napiše članak čija bi tema bio Linkoln, na žalost, nisam ga našao u dovoljno dobrom zdravlju da ispuni moju želju. Međutim, bio je voljan da mi prenese svoje mišljenje o velikom američkom državniku, i evo šta je rekao:

„Od svih velikih nacionalnih heroja i državnika u istoriji, Linkoln je jedini pravi gigant. Aleksandar Veliki, Fridrih Veliki, Cezar, Napoleon, Gledston, pa čak i Vašington stoje po veličini svog karaktera, po dubini osećanja i po određenoj moralnoj moći daleko iza Linkolna. On je bio čovek na koga nacija ima pravo da bude ponosna; bio je Hrist u malom, svetac čovečanstva, čije će ime živeti hiljadama godina u legendama budućih generacija. Još uvek se nalazimo preblizu njegovoj veličini pa tako teško možemo ceniti njegovu božansku moć; ali posle nekoliko vekova naše će ga potomstvo smatrati znatno većim od nas. Njegov genij je i dalje prejak i premoćan za opšte razumevanje, baš kao što je sunce prevruće kad njegova svetlost sija direktno po nama.

Ako neko želi da zna koliko je veliki bio Linkoln, trebalo bi da sluša priče koje se o njemu pričaju u drugim delovima sveta. Bio sam u divljini, gde se ime Amerike izgovara tako misteriozno, kao da je u pitanju neki raj ili pakao. Čuo sam razna varvarska plemena kako raspravljaju o Novom svetu, ali to sam čuo samo sa Linkolnom u vezi. Njega, kao čudesnog američkog junaka, poznaju najprimitivnije nacije Azije. Ovo se može ilustrovati sledećim događajem.

Putujući jednom po Kavkazu, slučajno sam bio gost jednog kavkaskog poglavice Čerkeza, koji je, živeći daleko od civilizacije u planinama, imao rasparčano i detinjasto poimanje sveta i njegove istorije. Prsti civilizacije nikada nisu stigli ni do njega, ni do njegovog plemena, a sav život izvan njegovih rodnih dolina bio je mračna misterija. Budući da je bio musulman, po prirodi se protivio svim idejama napretka i obrazovanja.

Primili su me sa uobičajenim orijentalnim gostoprimstvom i nakon obeda, domaćin me je zamolio da mu ispričam nešto iz svog života. Udovoljavajući njegovom zahtevu, počeo sam da mu pričam o svojoj profesiji, razvoju naše industrije i pronalazaka i školama. Sve to je slušao ravnodušno, ali kad sam počeo da pričam o velikim državnicima i velikim generalima sveta, činilo se da ga je to odjednom jako zainteresovalo.

„Čekaj malo“, prekinuo me je nakon što sam pričao nekoliko minuta. “Želim da te čuju sve moje komšije i moji sinovi. Odmah ću ih pozvati.”

Ubrzo se vratio sa mnoštvom jahača divljeg izgleda i ljubazno me zamolio da nastavim. Zaista je bio svečan trenutak kada su ti sinovi divljine sedeli oko mene na podu i gledali me, gladni znanja. Prvo sam govorio o našim carevima i njihovim pobedama; tada sam govorio o stranim vladarima i o nekim od najvećih vojskovođa. Činilo se da ih je moj govor duboko impresionirao. Priča o Napoleonu bila im je toliko zanimljiva da sam morao da im kažem svaki detalj, kao što je, na primer, kako izgledaju njegove ruke, koliko je visok, ko je pravio njegove puške i pištolje i koje je boje bio njegov konj. Bilo je vrlo teško zadovoljiti ih i udovoljiti njihovoj znatiželji, ali dao sam sve od sebe. Kada sam izjavio da sam završio, moj domaćin, sede brade, visoki jahač, ustao je, podigao ruku i rekao vrlo ozbiljno:

‘Ali nisi nam pričao o najvećem generalu i najvećem vladaru sveta. Želimo da znamo nešto o njemu. Bio je heroj. Govorio je glasom groma; smejao se poput izlaska sunca i dela su mu bila snažna poput stene i slatka poput mirisa ruža. Anđeli su se ukazali njegovoj majci i predvideli da će sin kojeg će začeti postati najveći kojeg su zvezde ikada videle. Bio je toliko veliki da je čak opraštao zločine svojih najvećih neprijatelja i rukovao se s onima koji su kovali zaveru protiv njega. Zvao se Linkoln, a zemlja u kojoj je živeo zove se Amerika, koja je toliko udaljena da bi mladić koji putuje ka njoj bio starac kada bi stigao. Pričaj nam o tom čoveku. ’

‘Ispričaj nam, molim te, a mi ćemo ti pokloniti najboljeg konja iz našeg krda’, vikali su ostali.

Pogledao sam ih i video kako su im lica blistala a oči gorele. Video sam da su ti grubi varvari zaista bili zainteresovani za čoveka čija su imena i dela već postala legenda. Pričao sam im o Linkolnu i njegovoj mudrosti, o njegovom privatnom životu i mladosti. Postavili su mi deset pitanja, na koja sam mogao da im odgovorim. Želeli su da znaju sve o njegovim navikama, kako je delovao na ljude i kakva mu je bila fizička snaga. Ali bili su veoma zatečeni kad su čuli da je Linkoln izgledao žalosno na svom konju i da je vodio veoma jednostavan život.

njegova nadmoć se u potpunosti ogleda u njegovoj nesvakidašnjoj moralnoj snazi i veličini njegovog karaktera.

‘Reci nam zašto je ubijen?’,  reče jedan od njih.

Morao sam sve da ispričam. Nakon što sam sve svoje znanje o Linkolnu iscrpeo, činilo se da su zadovoljni. Teško mogu da zaboravim veliko oduševljenje koje su izrazili sa jakom zahvalnošću i sa željom da dobiju sliku velikog američkog junaka. Rekao sam da bih verovatno mogao da je nabavim od svog prijatelja i činilo mi se da su bili zadovoljni.

Sledećeg jutra, kad sam krenuo od poglavice, doveli su mi divnog arapskog konja na poklon za moju priču i naš oproštaj je bio veoma impresivan.

Jedan od jahača pristao je da me otprati do grada i dobije obećanu sliku koju sam sada morao da obezbedim po svaku cenu. Uspeo sam da dobijem veliku fotografiju od svog prijatelja i uručio sam je čoveku uz pozdrave njegovim saplemenicima. Bilo je zanimljivo videti težinu na njegovom licu i drhtaj ruku kada je primao moj poklon. Nekoliko minuta je gledao u tišini, kao da je usred molitve, oči su mu se napunile suzama. Bio je duboko dirnut, pa sam ga pitao zašto je tužan. Nakon što je razmišljao o mom pitanju nekoliko trenutaka, odgovorio je:

’Tužan sam jer mi je žao što je morao da umre od ruke zlikovca. Zar ne mislite, na osnovu ove slike, da su mu oči pune suza, a usne tužne od neke tajne tuge?’

Kao i svi orijentalci, i on je govorio na poetičan način i otišao nakon mnogo dubokih naklona.

Ovaj mali događaj dokazuje koliko je Linkolnovo ime obožavano širom sveta i koliko je njegova ličnost postala legendarna.

Međutim, najviše junaštvo je ono koje se temelji na čovečnosti, istini, pravdi i sažaljenju; svi ostali oblici su osuđeni na zaborav.

Zašto je Linkoln bio toliko sjajan da je zasenio sve ostale narodne heroje? Zaista nije bio veliki general poput Napoleona ili Vašingtona; nije bio tako vešt državnik kao Gladston ili Fridrih Veliki; ali njegova nadmoć se u potpunosti ogleda u njegovoj nesvakidašnjoj moralnoj snazi i veličini njegovog karaktera. Prošavši kroz mnoge nedaće i stekavši mnoga iskustva, spoznao je da je najveće ljudsko dostignuće ljubav. Bio je ono što je Betoven bio u muzici, Dante u poeziji, Rafaelo u slikarstvu, a Hrist u filozofiji života. Težio je da bude bogolik – i bio je.

Prirodno, pre nego što je postigao svoj cilj morao je da pređe put grešaka. Pa ipak, nalazimo ga u svim  ljudskim namerama koje ih iskreno pokreću, a to je da čovečanstvo ima koristi od njih. Bio je onaj koji je želeo da u svojoj malenkosti bude veliki. Da nije uspeo da postane predsednik, bio bi, nesumnjivo, jednako sjajan kao i sada, ali samo Bog bi to mogao ceniti. Sud o svetu je u početku obično pogrešan i potrebni su vekovi da bi se on ispravio. Ali u slučaju Linkolna, svet je bio u pravu od samog početka. Pre ili kasnije za Linkolna bi se videlo da je sjajan čovek, čak i da nikada nije bio američki predsednik. Ali bila bi potrebna velika generacija da ga postavi na mesto koje mu pripada.

Linkoln je prerano izgubio život, od ruke atentatora, i mi prirodno osuđujemo zločinca sa našeg stanovišta pravde. Ali pitanje je, da li njegovu smrt nije predodredila božanska mudrost i nije li za narod i njegovu veličinu bilo bolje što je umro upravo na taj način i u tom određenom trenutku? O tom božanskom zakonu koji nazivamo sudbinom znamo tako malo da niko ne može da da odgovor. Hrist je predosećao svoju smrti, a postoje naznake da je i Linkoln imao čudne snove i predosećaje o nečem tragičnom. Ako je to zaista činjenica, možemo li zamisliti da je ljudska volja mogla sprečiti ishod univerzalne ili božanske volje? Sumnjam. Takođe sumnjam da je Linkoln mogao učiniti više da dokaže svoju veličinu nego što je učinio. Uveren sam da smo samo instrumenti u rukama nepoznate sile i da moramo do kraja prihvatati njene ponude. Imamo određenu prividnu nezavisnost, u skladu sa našim moralnim karakterom, u kojoj možemo imati koristi od svojih bližnjih, ali u svim večnim i univerzalnim pitanjima slepo sledimo božansku predodređenost. Prema tom večnom zakonu, najveći narodni heroj morao je da umre, ali besmrtna slava i dalje blista sa njegovih dela.

Međutim, najviše junaštvo je ono koje se temelji na čovečnosti, istini, pravdi i sažaljenju; svi ostali oblici su osuđeni na zaborav. Veličina Aristotela ili Kanta je beznačajna u poređenju sa veličinom Bude, Mojsija i Hrista. Veličina Napoleona, Cezara ili Vašingtona je samo mesečina od Linkolnovog sunca. Njegov primer je univerzalan i trajaće hiljadama godina. Vašington je bio tipičan Amerikanac, Napoleon je bio tipični Francuz, ali Linkoln je bio čovekoljubac širok poput sveta. Bio je veći od svoje zemlje –  veći od svih predsednika zajedno. Zašto? Zato što je voleo svoje neprijatelje kao sebe i zato što je bio univerzalni individualista koji je želeo da vidi sebe u svetu – a ne svet u sebi. Bio je veliki zbog svoje jednostavnosti i plemenit zbog svog dobročinstva.

Linkoln je spadao u onaj snažan tip ljudi koji se zalažu za istinu i pravdu, za bratstvo i slobodu. Ljubav je temelj njegovog života. To je ono što ga čini besmrtnim i to je odlika diva. Nadam se da će stogodišnjica njegovog rođenja podstaći pravednosti među narodima. Linkoln je živeo i umro kao heroj, a kao blistava ličnost živeće sve dok živi svet. Neka njegov život blagoslovi čovečanstvo!“

(Poslušajte i jedinstveni audio zapis na kojem Lav Tolstoj čita fragmente iz svog Kalendara mudrosti)

Izvor: en.wikisource.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: