Kazuo Išiguro, Nobelova nagrada i elitni književni establišment

SHARE:

2015_10_ishiguro

 

Nobel je prvorazredna institucija elitnog književnog prestiža, savetodavni autoritet u vezi sa onim što se već uzima kao vredno proklamovanja unutar književnog polja. Budimo načisto, to nije homogena, nepromenjiva sila. Menjala se vremenom, kako se menjala i definicija toga šta konstituiše odgovarajući književni izraz. Generalno gledano, u posleratnom periodu nagrada je služila za konsolidaciju literature kao manifestacije slobodarskog duha, u kojem je dispozicija visoke kulture obavezno distancirana, “umerena”, pravedna, bezinteresna, hladnoumna kontemplacija svetskih događaja, a ratobornije pozicije od tih se potpuno izbegavaju ili odbacuju. Konsultovanje Nobela u ovakvim stvarima učvršćuje evro-američku kulturnu moć (članovi komiteta često imaju američke diplome), dok se institucija Nobela samopozicionira kao prirodno opunomoćena i podsticajna u svojim sopstvenim hladnokrvnim procenama, a u vezi sa tim šta je vredno pohvale. To je tipičan slučaj: institucija elitne kulturne moći koja prikriva svoje pristrasnosti tvrdnjama o univerzalnosti.

Ovde se ne govori o tome da su odabrani pisci na bilo koji način apolitični. Upravo suprotno. S vremena na vreme, odabirani su pisci čiji rad poseduje nesumnjivo politički sadržaj, i komitet za dodelu nagrade je na taj način namerno intervenisao u debatama o tim temama. Laureat iz 2005. godine bio je Harold Pinter, čija je beseda na dodeli nagrade bila osuda ratova i okupacije koje je sprovodila SAD, kao i izvrtanje jezika kojim se za njih tražilo opravdanje. Konkretno, književnost se zamišlja kao privilegovana pozicija uzvišenog tumačenja, čije se oponiranje onome čemu bi svi prosvetljeni humanisti trebalo da se protive  uzima zdravo za gotovo. Karakterističan književni opozicioni stav – protiv statusa quo, protiv konzervativizma, protiv zloupotrebe moći – može biti naročito istaknut s vremena na vreme, naročito kada je piščev politički pečat najočigledniji. Ono što ostaje skriveno jeste činjenica da je književnost inherentno politički pozicionirana, određena i omeđena. Najočiglednije apolitička književnost nastaje iz društvenih odnosa koji su dibidus politički, a najhvaljeniji politički radovi mogu više da laskaju svojoj publici nego da budu društveno važni. Umetnost i kultura nastaju, posreduju i uređuju društvena iskustva, hijerarhije i veze koje su konstitutivno političke. Društveni okviri delovanja neophodni za produkciju književnog pisanja imaju političko značenje. Nobel nije nagrada za piščev krug prijatelja koji ga podržava, ili za nezaposlene lektore kojima se daju Išiguroova dela, ili za ljude koji proizvode knjige, ili za književne medije kojima su objave nagrada poput ove praznik. Ona postoji kako bi odala priznanje i istakla individualni genij stvaraoca koji koristi estetski sofisticirane forme izražavanja kako bi osvetlio ono za šta bi trebalo da mislimo da je vredno naše pažnje, i kako bi koncentrisao moć suda u rukama evro-američke kulturne elite.

Određivanje onoga što se računa vrednim u književnosti dugo je predstavljalo isticanje dominantnosti naprednog nad elementarnim – elitni, obučeni, visoko obrazovani izraz je vredniji od običnog govora i običnih formi, naravno. Klasna moć, u suštini: legitimacija buržoaske vladavine. Nobelova nagrada postoji da bi zaštitila rafinisanu kategoriju ekspresivnosti. Slavila je human, imaginativan, individualan, prosvetljujući, oplemenjujući, nekomercijalni, nematerijalistički način gledanja na stvari. Uz ovo ide i suptilna kritika popularne kulture i opštih stavova, čak i kada knjiga koju nagrađuje – upravo kroz razlikovanje boljeg od puko komercijalnog – biva prodavana u više primeraka nego što bi inače bila. Najvažnija stvar kod Nobelove nagrade za književnost i pratećih komentara jeste dosledno inherentan kvalitet “samog pisanja”, i uzvišenog – obično unutrašnjeg, psihološkog – istraživanja univerzalnih tema.

Uzmimo Išiguroa. “Ostaci dana” su jedna od najomiljenijih knjiga Džefa Bezosa. On tvrdi da je ona osnova njegovog “radnog okvira za minimalizaciju žaljenja” (regret-minimization framework), koja mu je pomogla da smogne hrabrosti da pokrene Amazon. Ukoliko jeste zapazio da roman govori o tome kako klasno potčinjavanje uništava ljudima živote, to nije rekao. U srži romana je protagonistova – a pre njega, njegovog oca – zavisnost od najamnog rada. Priča prati proces kojim počinjemo da gubimo sposobnost da razdvojimo sebe od naših uloga u profesiji. Objavljena je 1989. i njeno tematizovanje premise življenja kroz rad je očigledno jednim delom uzrokovano rasprostranjenim slikama korporativnog mlevenja iz 80ih, sa svim onim ljudima koji toliko rade da zaborave kako da “zaista žive”. Takođe, osuđuje zavisnost britanskog imperijalističkog projekta od klasnih odnosa: koliko su svakodnevne operacije carstva zavisile od ljudi koji su osećali da nemaju prava da se protive nalozima svojih poslodavaca, ili još bolje, nisu mogli da dokuče kako da nađu izvor prihoda koji bi im omogućio da kažu ne?

Bezos od novih Amazonovih zaposlenih traži ono što Stivens (glavni junak romana “Ostaci dana”, prim. prev.) nikada ne radi: da žive svoje živote za sve pare, da iskoriste dan. On misli da oni sve ovo treba da rade na poslu, naravno. Ili, preciznije, on pretpostavlja da nema te razlike za one koje zapošljava: posao je život, život je posao. Pravo slobodno vreme će ih učiniti boljim zaposlenima, kao što će i osećanje da prate svoju strast u svim stvarima. Bezosu je drago što misli da je ono čega se Išiguroov roman plaši prošlost: osoba i osoba-koja-obavlja-posao sada su jedno. Njegova upotreba romana kao alata za korporativni menadžment dokazuje kako lako mantra “prati svoje srce” može da oživi. Bezos ne čita Išigura ispravno, naravno. Roman se završava lamentom o upravo takvom oživljavanju. Stivens previše učitava u pismu gospođice Kenton (sada gospođe Ben); ona se neće vratiti s njim u Darlington Hol, i ljubavna priča je gotova. Stoga, on planira da se vrati poslu, s jedinom razlikom što će on sada praktikovati “šegačenje”, što će se svideti njegovom novom, američkom poslodavcu. Ovo šegačenje za njega simboliše desublimaciju, oslobođenje od sputavanja – određenu “ljudsku toplinu”, kako je on naziva, za koju sada priznaje da mu nedostaje. Upravo operacionaliziranjem naloga “uživati u životu” on će biti sposoban da nastavi da radi. To je tragičan svršetak.

I drugi Išiguroovi radovi su podjednako bogati opaskama o specifičnim činjenicma u vezi sa društvenim životom koji inhibira ljudski procvat. “Ne daj mi nikada da odem” (Never Let Me Go) iz 2005. godine promišlja kako doslovno konzumiramo druga tela zarad našeg sopstvenog užitka i prosperiteta, i koliko je umetnost nemoćna kada se suoči sa takvim opscenostima. U “Neutešnom” (The Unconsoled) iz 1995. se radi o “afirmativnoj kulturi”, da iskoristimo izraz Herberta Markuzea: umetnost se gramzivo konzumira od strane zahvalne publike, koju, kako se čini, ona ni na koji način ne menja. Pa ipak, u razgovoru sa novinarima povodom Išiguroove pobede, Sara Danius (trajna sekretarka Švedske akademije, prim. prev.) opisuje njegov stil kao mešavinu Džejn Ostin, Francka Kafke “uz dašak Marsela Prusta”. Naglasak je na književnoj tradiciji i stilu, belegu raspoznatljivosti. Zvanično saopštenje glasi da je nagrada otišla nekome “ko je, u romanima velike emotivne snage, otkrio ambis ispod koga leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom”. Poznata književna tema: psihičko previranje, naše iluzije, introspektivni ambis. Čije iluzije? Tačnije, kog sveta? To nije navedeno. The New York Times piše da “izabravši gospodina Išiguroa, Švedska akademija, koja je u prošlosti kritikovana jer je koristila nagradu za iznošenje političkih stavova, izgleda se fokusirala na čisto književne zasluge.” Suprotno ne bi moglo biti očiglednije: postoji politika, i postoje zasluge, i ove stvari se povremeno mogu spojiti na plodonosan način, ali one nemaju nikakve inherentne povezanosti.

Ali šta je sa nekim konkretnijim savremenim uslovima koji se tiču odluka u vezi sa nagradom? Teško je izneti empirijske tvrdnje u vezi sa ovim, upravo zato što oni aspekti evaluacije koji se odvijaju iza scene nikada ne bivaju obelodanjeni. Trebalo bi da pretpostavimo da ono što je odabrano za pohvalu jednostavno jeste ono što je očigledno najbolje u dostupnom književnom izrazu. Ali mogli bismo da pretpostavimo da ono što Nobelova nagrada želi jeste da ostane relevantna u vremenima kada su uslovi koji su integralni deo književnog procvata – dominacija liberalnosti – više nisu na svom mestu. Prvo Bob Dilan, poznati pevač, onda Kazuo Išiguro, internacionalni superstar. Mnogi ljudi koji nisu čitali njegove knjige upoznati su sa njihovim filmskim adaptacijama. Ovi odabiri možda signaliziraju određenu svest o sužavanju polja visoke kulture. Odabir nepoznatijeg i težeg pisca bi u vom trenutku signalizirao neukusnu irelevatnost i elitizam.

Književna industrija je, generalno gledano, u periodu duboke samo-osvešćenosti i transformacije. Jedan deo nje ujedinjuje snage, pristajući na to da su književni proizvodi i događaji namenjeni nestajućoj eliti, a drugi deo pokušava da se prilagodi publici koja je mlađa, manje belačka, i koja je, nazovimo je, drugačije opismenjena. Ona je takva zbog stagnirajuće ekonomije koja polako urušava visoko-književni establišment, izgrađen za obrazovano čitalaštvo u usponu na društvenim lestvicama i za onaj književne profesionalce sa relativno pristojnim životnim uslovima. Ovo pitanje umanjuje zvaničnu institucionalizovanu podršku tekućoj kultivizaciji književnog sociolekta – potpore poput državnih izdvajanja za visoko obrazovanje, unapređenje biblioteka, finansiranja umetnosti i kulture individualnih stvaralaca. Uzmite u razmatranje potez Penguin Radnom House-a da relaksira zahtev da njihovi zaposleni imaju diplome, pošto su prepoznali da visoko obrazovanje u umetnosti postaje sve manje i manje dostupno ljudima koji nisu bogati i nesrazmerno beli. Ovakvi potezi predstavljaju napore da se izmeni korporativna kultura tako da se poveća prodaja, a takođe laskaju slici koju o sebi imaju institucije tako što sugerišu da postoji određena volja da se obrate belačkom delu industrije i perpetuaciji elitističke kulturne moći.

Skorašnji izbori Nobelove nagrade pokazuju istu volju. Išiguro je prijemčiv ljudima koji misle da Dilan nije dovoljno književnik, a on je i globalno pristupačan srednjem sloju književne publike koja nije mnogo vična kultivaciji književnih odnosa. Oni ne priznaju da ceo književni establišment eventualno zavisi od oblika socijalizacije čija pristupačnost i relevantnost nestaje pred našim očima, ali veličaju nekoga ko je naširoko poznat i lak za čitanje. Oni, takođe, možemo pretpostaviti, idu u susret antimigrantskoj, rasističkoj desnici, koja jača u post-bregzitovskom Ujedinjenom Kraljevstvu i šire. Nobelov komitet može da objasni Išiguroovu pobedu referišući na večnu vernost književnom priznanju – uzvišena individua koja nam obezbeđuje uvid u psihu koja zuri u ambis! – ali obustaviti naša sopstvena preispitivanja ovde, ili jednostavno voditi debate o tome da li je neki drugi pisac više zaslužio nagradu, znači pretpostaviti i podržati autoritet procene ove institucije.

Tekst: Sara Brule
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: versobooks.com