Viktor Bokris (1949) autor je nekoliko biografija o umetnicima, piscima i muzičarima, a među njima su i knjige o Endiju Vorholu i Muhamedu Aliju. Bokris se sa Alijem susretao više puta početkom sedamdesetih, a kada je “u godini proboja panka” počeo da radi za Endija Vorhola prvi zadatak bio mu je da čuvenog pop-artistu upozna sa legendom boksa. Otputovali su zajedno u Alijev “Bokserski raj” u Pensilvaniji, a Bokris je snimao susret koji će dovesti do jednog od upečatljivijih portreta iz druge polovine 20. veka. Nekoliko godina kasnije, u svetlu novih činjenica, Bokris se vratio tim trakama za potrebe pisanja teksta koji, uz neznatna skraćenja, prenosimo u nekoliko nastavaka. (Prvi deo je ovde, a drugi ovde.). Oprema je redakcijska.
U svom najboljem izdanju, Muhamed je bio majstor retorike. Imao je lep glas, šake i lice – najvažnije oruđe za javnog govornika – i umeo je da sve te tri prednosti koristi simultano. U najgorem izdanju, zvučao je kao neko ko čita nešto što baš i ne razume.
Kada sam intervjuisao Alija između 1972. i 1974. godine, toliko je dobro kontrolisao disanje da je mogao da priča beskrajno, da zalazi u beskrajne digresije, e da bi se svaki put vratio da poentira. Tokom tih godina, ponekad sam se osećao kao da gledam novog Martina Lutera Kinga u nastajanju. Međutim, do 1977, četiri godine i devet borbi kasnije, Ali ne samo da je gubio sve svoje prednosti, nego je i srljao kroz to što priča, gubio ritam, a povremeno je čak i pričao besmislice. “Spremam se da izađem i budem novi crni Bili Grejem”, zaključio je, nekako nadrealno.
Ali je očigledno bio uveren da će, ako bude iznova i iznova ponavljao isto, Vorhol ne samo da se složi sa njim, nego će poželeti i da mu pomogne da se uključi u predavačke krugove i da iznese ove dobro zamišljene, ali neizbalansirane tirade milionima ljudi širom sveta. U međuvremenu, dešavalo se obrnuto. Uprkos svom imidžu opuštenog, izdvojenog posmatrača, Vorhol nije voleo da bude uznemiravan na taj način, a posebno je prezirao bilo kakav oblik popovanja. Do sada je Ali ispritiskao svu pogrešnu dugmad u Vorholu. Nije ni mogao da zna da Vorhol nije bio samo savršeni slušalac, nego je takođe bio savršeni odbacivač. Kombinacija njegovog prodornog pogleda i njegovog stava “ja sam tip od kamena, samo sedim ovde kao Endi Vorhol i ništa ne može da me dotakne” razbilo bi svakoga ko to nije video dok se nije dogodilo.
Vorhol je jednako kreativan intervjuer koliko i filmadžija. Zapravo, na počecima svoje filmske karijere, kombinovao je dve forme u seriji filmova nazvanih “testiranja na ekranu”. Njegov koncept bio je da drži svoju kameru fiksiranu na licima ispitanika dok ih neko izvan kadra (koga publika ne čuje) pita o najneprijatnijim iskustvima u životu, pa ishod bude neobično raskrinkavajući, nekad i brutalan, portret.
Teško prihvatljiva lepota Ali – Vorhol traka izbija iz njihovih završnih 15 minuta. Tu je Vorhol kombinovao svoje intervjuerske veštine sa omažom Alijevom stilu u ringu da bi stvorio najotvoreniji glasovni portret Alija iz tog perioda njegovog života koji sam ikada video.
Baš kao što je Džordž Forman 1974. u borbi za titulu u Zairu ispao umoran i nerazborit nakon što je zasipao udarcima Alijevo telo dok se Ali zavalio na konopce primajući svu kaznu kakvu mu je šampion mogao naneti, tako je sada Ali ispao umoran i nerazborit nakon verbalnog zasipanja Vorhola celih 45 minuta, dok se Endi zavalio na konopce primajući svu kaznu koju mu je šampion mogao naneti.
Za sve vreme dok sam intervjuisao Alija ili gledao kako Ali daje intervjue, nikad ga nisam video tako umornog, ranjivog i, bez prethodne namere, tako iskrenog kao sad. “Umorio sam se od pričanja”, priznao je žalosnim glasom Vorholu a da ovaj i dalje nije progovarao:
Dobar sam gazda, ja sam prvi šampion u superteškoj kategoriji koji je sebi bio gazda. Nemam ja nikog da mi govori kada da radim, kada da treniram, ne moram da treniram danas, ne moram da trčim, nisam trčao. Mogu da uradim bilo šta. Mogu da odem iz grada danas. Slobodan sam. Herbert Muhamed je gazda, a on me nikada nije ni gledao dok treniram, ne dolazi da me gnjavi. Potpuno sam slobodan. Ja sam prvi slobodni crni svetski čovek kojeg su ikada imali.
To i sve što je tome prethodilo bio je stari Ali, ali to što je Vorhol zaista izvukao od Muhameda Alija tog dana, a da nijedan intervjuer kojeg znam to nikad nije uspeo, bio je osećaj očaja koji je počeo da obuzima šampiona u vezi s napuštanjem boksa. A opet, imajući na umu da je transkripcija a-la Vorhol prepis reč-po-reč, pročitajte ovo onako pažljivo kako biste čitali pesmu: “Mislim, ne, slobodan sam. Ne mogu da budem otpušten, nemam nikoga, crnog ni belog, da mi je gazda”, rekao je Ali.
Svi vi ne možete da radite šta poželite. Ti ne možeš da kažeš nosi ovaj ugovor na TV stanicu ili kome ćeš da kažeš da treba da dođeš da radiš priču, radi šta kažu da radiš, ne možeš da se makneš kad hoćeš da se makneš. Ja sam jedincati slobodan, crn ili šta, aktuelni zabavljač koji je slobodan da radi šta hoće. To je nešto. To je dobar osećaj. Tačan sam. Radim. Rekao sam ti biću ovde danas, jesam, zar ne? Upravo sam juče došao, tačan sam, prepušten sam sebi… I svi ljudi čekaju. Penelton, crni premijer Bahama, okupili su 65.000 na fudbalskom stadionu i čekaju me.
Tako što je do mene borim se u još dve borbe i mogu sve ove pridike, mogu ovu parohiju da pokrenem, da im javim šta da očekuju. Ali ako kažem povlačenje i onda odem sazovem konferenciju za štampu da vam svima kažem da hoću da budem islamski evanđelista, onda oni to neće štampati, oni će to da kriju, neće dozvoliti da izađe, jer je moć u izlaženju, njihova određena moć. Ali moraju to da urade ako sam u ringu i nokautiram ih zgrabim mikrofon: “Isamaleka”, znači mir na zemlji svoj mojoj braći na svetu. Zahvaljujem Bogu svemogućem, Alahu, snazi mojoj, jer da to nije do Alaha, mog Boga, i snage vere, ne bih bio ovde sa 35 godina obarajući sve ove rekorde. Sva moja muslimanska braća svih boja širom sveta, Isamaleka, dve milijarde gleda, “zdravo”, pozivam sve Pakistance i Indijce, Maroko, Afriku, kažem ti da ih znam. Tako da to što kažem njih raduje. Kako da to dostignem ako se borim, mislim svet je tamo. Tako da ako se borim u još dve borbe, još tri borbe, govorim svetu još tri puta i mogu da imam 45 konferencija za štampu i vi svi slikate moju džamiju. Ako se ne borim vi ne biste bili ovde, tako da boks i zabavu koristim kao mamac, ideš da pecaš, staviš crva u vodu i onda crv, onda riba vidi crva, ugrizi ga, a iza crva je udica, dobila je više nego što je htela. Tako izbacujem filmove, premijere, dovučem se u “rols-rojsu” u Engleskoj, evo smokinga, izađem i moja žena i ja i svi ljudi gledaju, oni poštuju takve ljude, idem u “Medison skver garden”, sedišta će biti prepuna, stajaća mesta će biti prepuna videćeš kako prodaju kokice i puše u areni, u ovom uglu Muhamed Ali! I ja se udubim u svoju islamsku molitvu, promovišem svoju veru, Boga. Ali da se nisam borio… Tako da mogu još jednu godinu, još tri borbe, i zadobijem publicitet vredan milion dolara, da javim ljudima u šta sam spreman da zađem i radim.
Portret rečima
Po meni, Endi Vorhol je naslikao dva portreta Muhameda Alija tog vrelog avgustovskog dana: ima ta slika svilenim sitom na platnu neustrašivog šampiona, njegove pesnice stisnute tik ispod lica, spremne da ispale baražnu vatru udaraca, a tu je i glas kreativnog repera, za razliku od Elvisa Preslija u njegovim poslednjim danima na sceni, dok pokušava da nađe smisao u činjenici da je slobodan, zajedno sa činjenicom da mora da se bori “još samo tri borbe”. Bio je to smisao koji Ali ne bi, tačnije ne bi mogao, da nađe u to vreme, upravo zato što nije bio slobodan, nego je zapravo bio nesvesni zatočenik parazita koji su mu se prikačili još od šezdesetih godina. Te pijavice koje mu biraju lekare, advokate i finansijske savetnike isisale su što su više mogli novca od njega, ne mareći za njegovu dobrobit, njegovo zdravlje ili budućnost.
Nadaren time da promućurno postavlja stvari u perspektivu, Vorhol nije prozborio ni reč sve dok nismo zamakli tako da Ali nije mogao da nas čuje, ali smo mu i dalje bili u vidokrugu. Ipak, pre nego što je limuzina koja nas je dovezla u „Borilački raj“ napustila parking, reagovao je tako što me spopao sa jednim ključnim, probadajućim pitanjem:
Njegov problem je što je u šou biznisu. Teško je izvući se odatle. Mislim, to je, kao, mogao bi biti ugrožen. A iznenadilo me što borci ne koriste droge, jer je to kao da su rok zvezde. Izađeš tamo i zabavljaš 30.000 ljudi. Mislim, druga si osoba. Rekao bih da je zato Ali drugačiji. Pa, ipak, šta je rekao? Dva tipa sede i šta? To je tako zabavno. Mislim da je on muška šovinistička svinja, je l’ da? Muška šovinistička svinja? Jer, mislim, kako može da popuje tako? To je tako ludo, on samo ponavlja istu prostotu iznova i iznova i onda je bubnja ljudima u uši. Možda je to radio posebno samo zbog nas. Ne znam. To je tako ludo. Ipak, može da priča jedno te isto jer izgleda toliko dobro da nosi nešto više nego drugi.
Bilo je dobro videti to, ali nije trebalo toliko da traje. Mislim da nas je samo mučio.
Ono što ne mogu da prokljuvim je da li je inteligentan? Znam da je bistar, ali, mislim, da li je inteligentan? Da li je inteligentan? To ne mogu da prokljuvim.
(kraj)
Izvor: Gadfly Online
Prevod: М. Јovandić
foto: Printscreen