KAKO SU SE UPOZNALI VORHOL I ALI (1) Zvezda pop-arta u kampu legende boksa

Viktor Bokris (1949) autor je nekoliko biografija o umetnicima, piscima i muzičarima, a među njima su i knjige o Endiju Vorholu i Muhamedu Aliju. Bokris se sa Alijem susretao više puta početkom sedamdesetih, a kada je „u godini proboja panka“ počeo da radi za Endija Vorhola prvi zadatak bio mu je da čuvenog pop-artistu upozna sa legendom boksa. Otputovali su zajedno u Alijev „Bokserski raj“ u Pensilvaniji, a Bokris je snimao susret koji će dovesti do jednog od upečatljivijih portreta iz druge polovine 20. veka. Nekoliko godina kasnije, u svetlu novih činjenica, Bokris se vratio tim trakama za potrebe pisanja teksta koji ćemo, uz neznatna skraćenja, preneti ovde u nekoliko nastavaka. Oprema je redakcijska.

Preslušavajući trake

Ali i Vorhol imali su toliko toga zajedničkog u to vreme da sam napisao članak objavljen mesec ranije, „Na koga vas Endi Vorhol najviše podseća? Muhamed Ali”. Obojica su postali poznati 1964. Ali, koji je potukao Sonija Listona u borbi za titulu u superteškoj kategoriji, pokazao je i sklonost ka tome da jezik i lice dobro uposli zarad publiciteta. Vorhol, koji je potukao Džeksona Poloka u superteškaškoj borbi za nepriznatu titulu najslavnijeg slikara, pokazivao je istu sklonost.

Obojica su ponikla u siromaštvu (iako je Vorhol bio deset puta siromašniji od Alija) i najzad preokrenuli svoj posao u industriju sa multimilionskim zaradama godišnje. Obojica su postali ikone. Posle katastrofalnih prepreka (Aliju je bilo zabranjeno da boksuje 1967, Vorhol je bio upucan 1968. godine), obojica su imala veliki povratak sedamdesetih, postajući međunarodne superzvezde i multimilioneri. Motivisani zaradom, ova dva čoveka govorila su novcem, ali su to radili sa humorističnim, filozofskim obrtima.

Do te 1977. godine, Ali i Vorhol suočili su se se krizama u svojim karijerama. Iako su se vladali po svome, bili su senke onoga što su bili na vrhuncu (…). Kada su se sreli 1977. godine, Vorhol je vratio dosta snage izgubljene nakon napada i ostatak sedamdesetih za njega je bilo produktivno i uspešno doba. Ali je manje kontrolisao svoju karijeru. Sposoban da brzo stvori ogromne sume novca, uglavnom u kešu, privlačio sve nakaze, parazite i kriminalce u zemlji koji su se domogli toga da mu budu u pratnji.

Tek kada sam seo da napišem ovaj tekst, preslušavajući ponovo trake koje sam snimio tog dana, u svetlu naknadnih informacija koje smo dobili o oštećenju mozga koje ga je pogodilo krajem sedamdesetih, počeo sam da razumevam šta se zapravo dogodilo pri susretu njih dvojice.

U pozadini svega, svrha njihovog sastanka bila je pravljenje novca. Njujorški biznismen Ričard Vajzman potpisao je ugovor sa Vorholom za seriju portreta. „Deset najvećih sportista”. Rad bi se sastojao od šest kopija svakog portreta, metar sa metar, urađenih svilenim sitom (akril na platnu) i još 500 printova svake slike. Vorhol bi za to bio plaćen milion dolara. Svaki od sportista plaćen je 15.000 dolara da bi Endi napravio onoliko snimaka polaroid kamerom koliko mu je bilo potrebno da bi našao pravu sliku za prenošenje svilenim sitom na platno, kao osnovu njihovih portreta. Dobili bi, takođe, jednu od šest numerisanih slika, vrednu 25.000 dolara.

Posetio sam „Bokserski raj” bar deset, petnaest puta između 1972. i 1974. godine i video Muhameda Alija u raznim raspoloženjima. U to vreme bio je osoba koja je najzaraznije širila sreću od svih koje sam ikad upoznao. Biti kraj njega značilo je puku radost, bilo da smo se kotrljali niz autoput njegovim autobusom za obilaske sa Alijem za volanom, gledali snimke neke njegove borbe dok mi je sevao pesnicama oko ušiju ili dok sam snimao neko od njegovih supersoničnih repovanja. U drugim, pak, prilikama, znao je da bude povučen i da deluje baš namučeno. Jednom sam ga video kako poseže za pištoljem i ispaljuje hice u šumu ispod kampa, što se ispostavilo kao neka vrsta suzdržanog gneva nalik Elvisovom. Međutim, kako god bio raspoložen, kada bih uspeo da ga nagovorim da priča ili recituje svoju poeziju, Alijevi problemi kao da bi nestali. Nosio je neko smireno, spokojno mesto u centru svog bića i ono ga je držalo uravnoteženim u stalnim metežima u tadašnjem životu. Ipak, nisam bio spreman na to kako se odnosio prema Endiju Vorholu.

U „Bokserskom raju”

Stigli smo u zakazano vreme u kamp, tačno u 10 ujutru, u četvrtak, 15. avgusta 1977. Ali je doleteo iz Evrope prethodne noći i malo je kasnio s rasporedom, objašnjavao je njegov pomoćnik. U 10.45, obučen u crno od glave do pete, Ali je izašao iz kolibe u kojoj je spavao dok je trenirao i pridružio nam se u prednjem dvorištu kampa, oivičenom kuhinjom, salom za treninge i prelepim panoramskim vidikovcem ka pensilvanijskoj provinciji. Pomoćnik je predstavio Alija Vorholu, ali se Ali ponašao odsutno. Posvećeno zureći u svetloplavo, prazno nebo, jedva da je pružio kovrdžavu šaku Vorholu da se rukuju. Atmosfera je bila napeta. Kako se društvo kretalo ka sali, gde je bio upriličen foto-sešn, pribio sam se sa strane Aliju, spreman da budem posrednik za slučaj potrebe. Ali je bio vidljivo trom. Upravo je završio dvonedeljnu turneju po 13 evropskih gradova i raspored mu je bio takav da počne da trenira za tešku borbu protiv Ernija Šejversa odmah nakon naše posete.

Dok smo hodali, počeo je da razotkriva nadrealnu prirodu svojih upravo završenih putovanja. Rekao mi je da je upravo bio u Geteborgu u Švedskoj, gde je govorio pred 23.000 ljudi. „Platili su mi 20.000 dolara za četiri sata”. Policijska konjica morala je da ga spasava od mase u Švedskoj penjući ga na konja. Narod iz Južne Afrike poslao je predstavnika u 13 gradova širom Evrope da ga nađe i moli ga da im bude vođa; svaki nadbiskup u Engleskoj želeo je od njega da propoveda u njihovim crkvama; 20.000 ljudi okupilo se oko njega kod Parlamenta; svi crnci iz Londona preklinjali su ga da im bude lider tokom pobuna na leto. „Petnaest minuta nakon što sam im rekao ne, u mom apartmanu u Hiltonu”, smejao se, „raširili su se svuda po Noting Hilu, bijući se s policijom. Ne mogu da dozvolim sebi da budem odgovoran za bilo kakve probleme u tuđoj zemlji…”

Prošli smo kraj Alijeve svlačionice, gde su njegov šorts, suspenzor, patike, čarape i rukavice bili izneti za popodnevni sparing, i ušli smo u salu. Ali se skljokao na metalnu stolicu na rasklapanje, nameštenu ispred bele podloge za foto-sešn. U tom trenutku obično model i umetnik počinju da se povezuju. Međutim, Ali je nastavio da se ponaša kao da Vorhol nije tu.
Čučnuo sam na pod, metar i po dalje, tako da budem van kadra, ali dovoljno blizu da nastavimo razgovor. Ali je sad počeo da preteruje, govoreći o tome kako je na tom putu samo ustanovio koliko je zaista slavan i koliko je ljudi želelo da ga vidi. U međuvremenu, Endi je škljocao brojne profile Alija dok govori, ali koliko god da sam se trudio, nisam mogao da prekinem Alijev monolog ili da mu preusmerim pažnju sa sebe na Vorhola. A onda, iznenada, Ali nam je dao šlagvort.
– Za koliko će se prodavati ove slike – pitao je.
– Za 25.000 dolara – odgovorio je Vorholov menadžer, moderno, elegantno obučeni Fred Hjuz. – Možeš li da se okreneš malo više ka kameri, šampione?
Odgovor je prekinuo Alijev tok misli.
– Ko bi na svetu celom priuštio sebi da plati 25.000 dolara za sliku? – zapitao je u neverici, skoro zalebdevši na stolici.
– Prodao ih je on prilično, i to za više od toga! – uzvratio je Hjuz i prošaptao: – Trebalo je da doneseno jednu od Endijevih crnih travestita. Otišle su za 28.000 dolara komad.

Ali je Ali bio zatrpan računicama. Upuštajući se u priču o Bogu, zaključio je: „Čovek je privlačniji od bilo čega drugog!”, a onda sasvim skrenuo našu pažnju na sebe.
– Vidi mene! Beli ljudi će da plate 25.000 dolara za moju sliku! Ovaj mali crnac iz Kentakija nije mogao da kupi ni motocikl od 1.500 dolara pre koju godinu, a oni sad plaćaju 25.000 dolara za moju sliku!

Fotografije

Iako Ali nije bio voljan da sa umetnikom podeli zasluge za to izvanredno stanje stvari, ova priča probila je led i uskoro je Vorhol izustio svoju rečenicu dana: „Možemo li, hm, da uradimo neke, hm, fotografije na kojima, hm, ne pričaš”, pitao je suvim, gunđajućim glasom kakav je čuvao upravo za ovakve prilike. Niko nikada nije rekao šampionu da začepi svoja slavna usta i to na takav ne-šalim-se način. Čak ni ja nisam bio siguran šta ovakav obrt nosi za sobom. Međutim, Ali je onda utihnuo, cerekajući se onako za sebe: „Izvini, trebalo bi da ti radim posao. Ti me plaćaš”. Začas se postavio profesionalno, izmenjavši seriju klasičnih poza.

Endi je uhvatio momenat, bodreći ga, „Baš tako… Ovo je jako dobro… Samo još par komada”.
– Voleo bih da možeš da slikaš za pet nedelja, kad uđem u bolju formu. Biću malo lepši – požalio se Ali, štipkajući sloj sala oko stomaka.
– Samo još tri – podsticao ga je Endi. – Je l’ možeš da prineseš obe pesnice blizu lica?
– Šta kažeš na ovo? – uzviknuo je Ali, nameštajući pesnicu u svoj klasični gard, tik ispred i ispod brade.
– Ovo je sjajno! – živnuo je Endi. – Bliže licu… Još…”
– Je l’ izgledam neustrašivo? – brundao je Ali.
– Sasvim neustrašivo – uzvratio je Endi. – Ovo je fantastično!

(nastaviće se)

Izvor:  Gadfly Online
Prevod: М. Јovandić
foto: Printscreen