Godine 1880. društvo Ljubitelja ruske književnosti iz Moskve organizovalo je trodnevnu komemoracija u čast Puškina, u sklopu koje je otkrivena i statua ovom slavnom pesniku. Poslednjeg dana, svoj govor održao je i Dostojevski, nekoliko meseci pred svoju smrt. Ovaj događaj odigrava se u vreme političkih previranja i društvenih nemira na relaciji Sank Peterburg – Moskva, uglavnom u vezi sa rastućom državnom dominacijom po pitanju javnih stvari i javnog života. Organizatori komemoracije ispravno su procenili da će Dostojevski uspeti govorom da smiri strasti u narodu i publiku okupi oko zajedničke ideje: ukazivanja i slavljenja proročke dimenzije Puškinovog talenta. Prvi deo ovog teksta možete pročitati ovde.
* * *
Uzgred, pitanje zašto Tatjana nije otišla sa Onjeginom ima kod nas, barem u našoj literaturi, vrlo karakterističnu istoriju, i zato dozvoljavam sebi da se zadržim na tome. Najkarakterističnije je što je to moralno rešenje pitanja moralo toliko dugo da bude podložno sumnji. Mislim da čak i da je Tatjana bila slobodna i da joj je stari muž umro i da je ostala udovica, ni tada ne bi otišla sa Onjeginom. Ali mora se razumeti suština tog karaktera. Ona vidi šta je on. Večiti lutalica koji je iznenada u novom i nedostižnom okruženju ugledao ženu koju je prethodno nipodaštavao. U ovoj postavci je možda suština stvari. Devojku koju je skoro prezirao sada obožava čitavo društvo – društvo, ta užasna vlast u kojoj je Onjegin, uprkos njegovim univerzalnim težnjama. Zato se očaran baca pred njene noge. Evo mog ideala, plače, evo mog spasa, evo bekstva od moje muke. Nisam je video tada, kada je „sreća bila tako moguća, tako blizu“. I kao što se pre Aleko okrenuo Zemfiri, tako se Onjegin okreće Tatjani, tražeći u svojoj novoj, hirovitoj mašti rešenje svih svojih pitanja. Ali zar Tatjana ne vidi ovo u njemu, zar davno nije videla sve to? Ona bez sumnje zna da on u osnovi voli svoj novi hir, a ne nju, skromnu Tatjanu kao nekada. Ona zna da je on uzima za nešto drugo, a ne za ono što jeste, da nije ona ono što on voli, da možda nikoga ne voli, da nije u stanju da voli ikoga, iako tako jako pati. On voli kapric, ali i on sam jeste kapric. Kada bi ona krenula za njim, sutra bi on bio razočaran i sa podsmehom gledao na svoju zaljubljenost.
On uopšte nije ukorenjen ni u kakvom tlu. On je vlat trave, nošena na vetru. Ona nije takva. Čak i u svom očaju, u bolnoj svesti da joj je život uništen, ona još uvek ima nešto čvrsto i nepokolebljivo u čemu može da utemelji svoju dušu. To su sećanja na njeno detinjstvo, sećanja na njenu zemlju, njeno zabačeno selo, u kome je započeo njen čist i skroman život.
Ah, tog groblja tako tiho
Gde sada počiva moja jadna hraniteljka
Ispod njenog krsta i senke grane
Oh, ova sećanja i slike prošlosti su joj sada najdragocenije; samo to joj je preostalo, ali oni spasavaju njenu dušu od konačnog očaja. I to nije malo, nego mnogo, jer ovde postoji čitav temelj, nepokolebljiv i neuništiv. Ovde je dodira koji ima sa njenom zemljom, sa svojim narodom i sa njihovim svetinjama. A on – šta ima i šta je on? Ništa, a ona treba da ga prati iz saosećanja, da ga zabavi, da mu iz beskrajnog sažaljenja svoje ljubavi na trenutak pokloni privid sreće, znajući unapred da će on sutra na svoju sreću gledati sa podsmehom. Ne, to su duboke, čvrste duše, koje svoje svetinje ne mogu namerno da obeščaste, čak ni iz beskrajnog saosećanja. Ne, Tatjana nije mogla da krene za Onjeginom.
Tako se u Onjeginu, toj besmrtnoj i nenadmašnoj knjizi, Puškin otkriva kao veliki nacionalni pisac, ni nalik ikome pre njega. Jednim potezom, krajnjom preciznošću i pronicljivošću, definisao je najdublju suštinu našeg visokog društva, iznad nivoa naroda. Definisao je prošli i sadašnji tip ruske lutalice. On ga je prvi poistovetio sa genijalnošću, identifikovao njegovu istorijsku sudbinu i njegov ogroman značaj u našoj budućnosti. Jednog pored drugo stavio je tip pozitivne i nesumnjive lepote u ličnosti Ruskinje.
Ali pokažite mi jednog od ovih velikih genija koji je posedovao takvu sposobnost univerzalne empatije kao što je naš Puškin.
Osim toga, naravno, u svojim drugim delima tog perioda, Puškin je bio prvi ruski pisac koji nam je pokazao čitavu galeriju pozitivnih lepih ruskih tipova koje je pronašao u ruskom narodu. Njihova najveća lepota leži u njihovoj istini, njihovoj opipljivoj i nesumnjivoj istini. Nemoguće ih je poreći, stoje kao isklesani. Podsetiću vas ponovo. Ne govorim kao književni kritičar, pa stoga nemam nameru da svoju ideju osvetlim nekom naročitom i detaljnom književnom raspravom o ovim delima pesnikovog genija. O tipu ruskog monaha hroničara, na primer, mogla bi da se napiše čitava knjiga koja bi ukazala na značaj i značenje koje ova uzvišena ruska figura ima za nas, a koju je Puškin otkrio u ruskoj zemlji, koju je on prikazao i oblikovao, i koja sada večno počiva pred nama u svojoj skromnoj, uzvišenoj, nesumnjivoj duhovnoj lepoti. To je dokaz onog moćnog duha nacionalnog života koji može dati likove tako naglašene ljupkosti. Ovaj tip nam je sada dat. On postoji. On se ne može osporiti. Ne može se reći da je on samo pesnikova fantazija i ideal. I sami vidite i slažete se: Da, on postoji, stoga postoji i duh naroda koji ga je stvorio. Zato postoji vitalna snaga ovog duha, moćna i ogromna. U celom Puškinu odjekuje vera u ruski karakter, u njegovu duhovnu moć. A ako ima vere, ima i nade, velike nade za ruskog čoveka.
Sa nadom u sve dobro i slavu,
Gledam napred, lišen straha,
rekao je sam pesnik drugom prilikom. Te reči mogu se direktno primeniti na celokupnu njegovu nacionalnu, stvaralačku delatnost. Pa ipak, nijedan ruski pisac, pre ili posle njega, nikada se nije tako intimno i bratski povezao sa svojim narodom kao Puškin. Oh, među našim piscima imamo mnogo stručnjaka za ljude. Pisali su o ljudima sa talentom i znanjem i ljubavlju. Ipak, ako ih uporedimo sa Puškinom, onda, sa jednim ili najviše dva izuzetka među njegovim najnovijim sledbenicima, videće se da su oni zapravo samo „gospoda“ koja pišu o masama. Čak i kod najdarovitijih među njima, čak i u dva izuzetka koja sam upravo naveo, ponekad se pojavi iznenadan bljesak nečeg nadmenog, nečeg iz drugog života i sveta, nečega što želi da uzdigne narod do pisca, i na taj način da ih učini srećnim. Ali u Puškinu postoji nešto što je zaista povezano sa narodom, što se u njemu povremeno uzdiže do nekih od najnaivnijih emocija. Uzmite njegovu priču „Medved“ i kako je seljak ubio medvedovog partnera. Ili se setite stihova „Rođače Jovane, kad počnemo da pijemo“, i razumećete na šta mislim.
Sve ove riznice umetnosti i umetničkog uvida ostavio je naš veliki pesnik kao orijentir za pisce koji bi trebalo da dođu posle njega, za buduće delatnike iz te iste oblasti. Može se sa sigurnošću reći da nije bilo Puškina, ne bi bilo darovitih pisaca koji su došli posle njega. Barem se ne bi javili sa takvom snagom i jasnoćom, uprkos velikom daru sa kojim su uspeli da se izraze u naše vreme. Ali ne samo u poeziji, ne samo u umetničkom stvaralaštvu. Da nije postojao Puškin, ne bi se izrazilo, sa neodoljivom snagom sa kojom se pojavilo posle njega (ne kod svih pisaca, već kod nekolicine odabranih), naše verovanje u našu rusku indivudalnost, naša sada svesna vera u moć naroda, i konačno vera u našu buduću jedinstvenu sudbinu u porodici evropskih naroda. Ovo Puškinovo dostignuće se posebno vidi ako se ispita ono što ja nazivam trećim periodom njegovog rada.
Ponavljam, ne postoje fiksne podele između perioda. Neka od dela čak i trećeg perioda mogla su biti napisana na samom početku pesnikove umetničke delatnosti, jer je Puškin uvek bio zaokružena celina, kao savršeni organizam koji u sebi nosi istovremeno svaki svoj princip, ne prihvatajući one sa strane. Onostranost je u njemu samo budila ono što je već bilo u dubini njegove duše. Ali ovaj organizam se razvio i faze ovog razvoja su se zaista mogle označiti i definisati, svaka od njih svojim osobenim karakterom i redovnim generisanjem jedne faze iz druge. Tako se trećem periodu mogu pripisati ona njegova dela u kojima su se prevashodno ogledale univerzalne ideje, u kojima su se ogledala poetska shvatanja drugih naroda i reinkarnirala njihova genijalnost.
Neka od njih su se pojavila nakon Puškinove smrti. I u ovom periodu pesnik otkriva nešto gotovo čudesno, neviđeno i nečuveno niti u jednom trunutku i niti u jednom narodu. U evropskim književnostima bilo je ljudi kolosalnog umetničkog genija – Šekspir, Servantes, Šiler. Ali pokažite mi jednog od ovih velikih genija koji je posedovao takvu sposobnost univerzalne empatije kao što je naš Puškin. Ovu obdarenost, vanrednu obdarenost našeg naroda, on deli sa njime, i po tome je pre svega naš nacionalni pesnik. Najveći evropski pesnici nikada u sebi nisu mogli tako silno da otelotvore genijalnost stranog, pa i komšijskog naroda, njegov duh u svoj njegovoj skrivenoj dubini, i svu njegovu čežnju za predviđenim krajem, kao što je to mogao Puškin. Naprotiv, kada su se obraćali stranim narodima, evropski pesnici su ih najčešće spajali sa svojim narodom, i shvatali ga po svome. Čak su i Šekspirovi Italijani, na primer, skoro uvek Englezi. Jedini Puškin od svih svetskih pesnika imao je sposobnost da se potpuno identifikuje sa stranom nacionalnošću. Uzmite njegovu Scenu iz Fausta, uzmite Pohlepnog viteza, uzmite baladu Živeo jednom siromašni mladi vitez. Pročitajte ponovo njegovog Don Žuana. Da ih Puškin nije potpisao, nikada ne biste znali da ih nije napisao Španac. Koliko je duboka i fantastična imaginacija u pesmi „Gozba za vreme kuge“. Ali u ovoj fantastičnoj imaginaciji nalazi se genij Engleske; i u junakovoj divnoj pesmi o kugi, i u pesmi Marijinoj,
Veseli glasovi naše dece
U bučnoj školi su se čuli…
Ovo su engleske pesme. Ovo je čežnja britanskog genija, njegovo jadikovanje, njegovo bolno predosećanje svoje budućnosti. Zapamtite čudne stihove:
Dok sam jednom lutao u divljini doline…
To je skoro doslovna transpozicija prve tri stranice čudne mistične knjige, koju je u prozi napisao stari engleski pripadnik sekte – ali da li je to samo transpozicija? U tužnoj i zanosnoj muzici ovih stihova nalazi se sama duša severnog protestantizma, engleskog jeresiarha, beskrajnog mistika sa svojom tupom, mračnom, nepobedivom težnjom i plahovitom snagom njegovog mističnog sanjarenja. Dok čitate ove čudne stihove, čini vam se da čujete duh vremena, reformacije. Razumete ratobornu vatru ranog protestantizma, a na kraju i samu istoriju. Vi to činite ne samo intelektualno, već kao onaj koji prolazi kroz naoružani tabor sektaša, peva sa njima psalme, plače sa njima u njihovim verskim ekstazama i upražnjava sa njima njihovu veru.
Danil Harms kao Baster Kiton književne avangardeZatim stavite religiozne stihove Kurana ili „Imitacije Kurana“ (Puškinova poema, prim. prev.) pored Puškinovog protestantskog verskog misticizma. Nije li on ovde muhamedanac? Zar nije uhvatio sam duh Kurana i njegovog mača, naivnu veličinu vere i njenu strašnu, krvavu moć?
A evo i antičkog sveta. Evo Egipatske noći. Tu sede bogovi zemlje. Oni sede na leđima svog naroda i preziru njegovu genijalnost i njegova stremljenja. Oni više nisu verovali u tog genija. Oni su postali bogovi u izolaciji i poludeli u svojoj izolaciji, u muci od svoje smrtne iznurenosti. Odvratili su se fanatičnim brutalnostima, sladostrašću puzavih stvari ili ženke pauka koja proždire svog mužjaka.
Postati pravi Rus, postati potpuno Rus (a ovo treba zapamtiti), znači samo postati brat svih ljudi, postati, ako hoćete, univerzalni čovek.
Ne, namerno ću reći, nikada nije postojao pesnik sa univerzalnim saosećanjem poput Puškinovog. I ne radi se samo o njegovom saosećanju, već i o njegovoj dubini, reinkarnaciji njegovog duha u duhu stranih naroda. Ta je reinkarnacija skoro savršena, a samim tim i čudesna, jer se taj fenomen nikada nije ponovio ni kod jednog pesnika na celom svetu. To je tako samo kod Puškina. I po ovome, ponavljam, on je nikad viđena pojava za koju se nikada nije čulo, a po mom mišljenju, proročka pojava, jer… jer je tu bio izražen nacionalni duh njegove poezije, nacionalni duh u njenom budućem razvoju, nacionalni duh naše budućnosti, koji je već implicitan u sadašnjosti, a iskazan je proročki. Jer šta je snaga duha ruske nacionalnosti ako ne njena težnja ka konačnom cilju univerzalnosti i panhumanizma (u originalu всечеловечество) Tek što je postao potpuno nacionalni pesnik, tek što je došao u dodir sa narodnom moći, već je naslutio veliku budućnost te sile. U ovome je bio Vidovnjak, u ovome Prorok.
Jer šta je za nas reforma Petra Velikog, ne samo za budućnost, već u prošlosti i već potpuno prisutna? Šta je za nas značila ta reforma? To sigurno nije bilo samo usvajanje evropske odeće, običaja, izuma i nauke. Hajde da ispitamo kako je bilo, pogledajmo mirnije. Naravno, to nije bilo jednostavno usvajanje evropskog odevanja, navika, izuma i nauke. Moramo da ispitamo stvar, da je bolje kritički istražimo.
Da, vrlo je verovatno da je na početku Petar Veliki započeo svoju reformu u ovom usko utilitarnom smislu. Ali tokom vremena, kako se njegova ideja razvijala, Petar je nesumnjivo poslušao neki skriveni instinkt koji je njega i njegov rad usmerio ka budućim ciljevima nesumnjivo većim od uskog utilitarizma. Isto tako ni ruski narod nije prihvatio reformu samo u utilitarnom duhu. Daleki i neuporedivo viši cilj im se nesumnjivo otkrio i odmah ih upozorio na puki utilitarizam. Ponavljam, ljudi su tu svrhu osećali nesvesno, ali osećaj je bio direktan i veoma bitan. Zaista, tada smo se naglo poklopili sa najvitalnijim univerzalnim panhumanističkim zajedništvom! Ne u duhu neprijateljstva (kao što se moglo očekivati), već u prijateljstvu i savršenoj ljubavi primili smo u svoju dušu genije stranih naroda, sve podjednako, bez preferencije rase, sposobnih instinktom skoro od prvog koraka da razaznaju, da odbace razlike, da ih opravdaju i pomire. Tu smo već pokazali ono što nam se tek sada pokazalo – našu spremnost i sklonost za zajedničko i univerzalno jedinstvo sa svim rasama velike arijevske porodice.
Da, van svake sumnje, sudbina Rusa je panevropska i univerzalna. Postati pravi Rus, postati potpuno Rus (a ovo treba zapamtiti), znači samo postati brat svih ljudi, postati, ako hoćete, univerzalni čovek. Oh, sve naše slovenofilstvo i zapadnjaštvo je samo veliki nesporazum, iako istorijski neophodan. Pravom Rusu Evropa i sudbina svemoćne arijevske rase draga je koliko i sama Rusija, draga kao i sudbina njegove rodne zemlje. To je zato što je naša sudbina univerzalnost, izvojevana ne mačem, već snagom bratstva i naše bratske težnje da ponovo ujedinimo čovečanstvo.
Barem u umetnosti, u umetničkom stvaralaštvu, on je nepobitno otkrio ovu univerzalnost težnje ruskog duha, i u tome je velika nada.
Ako zađete duboko u našu istoriju nakon reformi Petra Velikog, već tu ćete naći tragove i naznake ove ideje, ovog mog maštanja, ako hoćete, u karakteru našeg odnosa sa evropskim narodima, čak i u državnoj politici. Jer šta je ruska politika radila ova dva veka, ako nije služila Evropi, možda, mnogo više nego što je služila sebi. Ne verujem da je do toga došlo zbog nesposobnosti naših državnika.
Oh, narodi Evrope znaju koliko su nam dragi. I s vremenom verujem da ćemo mi – ne mi, naravno, već naša deca koja dolaze – svi bez izuzetka shvatiti da biti pravi Rus zaista znači težiti konačnom pomirenju protivrečnosti Evrope, pronalaženju razrešenje evropske čežnje u našoj panhumanističkoj i svejedinjujućoj ruskoj duši, da bratskom ljubavlju uključimo u svoju dušu svu našu braću. Najzad može biti da Rusija izgovara završnu Reč velike opšte harmonije, konačnog bratskog zajedništva svih naroda po zakonu Jevanđelja Hristovog!
Znam, predobro znam da moje reči mogu izgledati ushićene, preuveličane i čudesne. Neka budu takve, ne kajem se što sam ih izgovorio. Treba ih izgovoriti, pre svega sada, u trenutku kada odajemo počast našem velikom geniju koji je svojom umetničkom snagom otelotvorio ovu ideju. Ideja je već više puta izražena. Ne kažem ništa novo. Ali uglavnom će izgledati drsko. „Da li je ovo naša sudbina, sudbina naše jadne, brutalne zemlje? Jesmo li mi od svih ljudi predodređeni da izgovorimo novu reč?“
Govorim li o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili o nauci? Ja govorim samo o bratstvu ljudi. Kažem da je srce Rusije, možda više od srca svih drugih naroda, uglavnom predodređeno za ovu univerzalnu, sveljudsku zajednicu. Vidim njegove tragove u našoj istoriji, našim genijalnim ljudima, u umetničkom geniju Puškina. Neka je naša zemlja siromašna, ali ovom jadnom zemljom „s blagoslovom prođe Hristos, u odeći ropskoj”. Zašto onda ne bismo čuvali Njegovu poslednju reč? Nije li On sam rođen u jaslama?
Opet kažem, bar već možemo da im ukažemo na Puškina, na univerzalnost i panhumanost njegovog genija. Njegova duša već je mogla da sadrži u sebi genijalnost stranih zemalja, kao da je njegova. Barem u umetnosti, u umetničkom stvaralaštvu, on je nepobitno otkrio ovu univerzalnost težnje ruskog duha, i u tome je velika nada. Ako je naša misao san, onda kod Puškina bar ovaj san ima čvrstu osnovu. Da je poživeo duže, možda bi otkrio velika i besmrtna otelotvorenja ruske duše, koja bi tada bila razumljiva našoj evropskoj braći. Mnogo više i mnogo bliže bi ih privukao, nego što je to slučaj sada. Možda bi uspeo da im objasni svu istinu naših težnji. I razumeli bi nas više nego sada. Imali bi uvid u to ko smo mi i prestali bi da nas gledaju tako sumnjičavo i drsko kao i sada. Da je Puškin duže živeo, i među nama bi možda bilo manje nesporazuma i svađa nego što vidimo da ih sada ima. Ali Bog je video drugačije. Puškin je umro u punoj zrelosti svojih moći i nesporno je sa sobom odneo jednu veliku tajnu u grob. A sada mi, bez njega, tražimo kako da pretpostavimo koja je bila ta njegova tajna.
Izvor: pages.uoregon.edu
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i zašto je Dostojevski smatrao da ne postoje loši ljudi, kao i zašto je Zločin i kazna i posle 150 godina i dalje politički relevantan roman.