Flik-flak Homerovih potomaka

SHARE:

Novak Đukić
Flik-flak Homerovih potomaka

Na prvi pogled izgleda teško govoriti o nekakvim paralelama književnosti i sporta, ma kako tumačili i jedno i drugo. To je više nego jasno iole ozbiljnom čitaocu, i to samo zato što i jeste tako. Bilo bi odista teško, i posve dosadno, pronalaziti zajedničke tačke između Ane Ivanović i Ane Karenjine, ili npr. objašnjavati vezu između Duška Vujoševića i bilo čega plemenitog i dubokog, kao što je recimo poezija. To bi svakog koji to pokuša bezmalo činilo smešnim. Ali opet postoji nešto u svemu tome, što me već jako dugo privlači da se bavim i sportom i pisanjem, ili da se te dve stvari bave mnome. Čini mi se da bi svakoj radoznaloj duši, koja bi se našla u mojoj situaciji, došao trenutak kada bi jedno i drugo počeli da se prepliću.

džigoro kano

Džigoro Kano

Mislim da je u ovom trenutku metodologija treninga u Srbiji na praistorijskom nivou, dok je samoljublje i sujeta u književnom svetu daleko ispred vremena. Rezultati pokazuju da kaskamo i u jednom i u drugom. Sa druge strane neki prvi smisleni  tragovi duhovnog i fizičkog vežbanja dolaze sa Istoka, i jako dugo tamo i ostaju, tek povremeno prodirući u ovaj deo sveta. Recimo, prvi samuraji su u osnovi morali da izuče dve veštine: književnost i streljaštvo. Prolazi mnogo godina i taj bogati svet postoji kako postoji, da bi se u istoriji sporta pojavio Japanac Džigoro Kano, tvorac modernog džudoa, objedinjujući najfinije slojeve duha, duše i uma sa fizičkim vežbanjem.On je bezmalo pravi pesnik, pa ću se u nekom od narednih tekstova njime više pozabaviti. Geografski i vremenski, postoji jedan nama bliži fenomen, koji je iz ove dve stvari izvukao nešto fantastično, koliko i neobjašnjivo. To je Alber Kami.  On je do svoje 17 godine života bio veoma perspektivan fudbalski golman, ali je zbog teške bolesti to morao da batali. Pričalo se da je bio skoro depresivan i isfrustriran, pa je sasvim moguće da je pisanje došlo kao kompenzacija za njegove duševne muke. U višegodišnjem radu sa golmanima nisam nailazio na talente za književnost, pa mi ovaj podatak samim tim deluje još više zanimljiv. Inače, svaki sport je specifičan za sebe u pogledu drugih talenata i ljubavi koje sportisti imaju. Zapažanja, na osnovu mog iskustva, u radu sa najrazličitijim sportistima mi govore da fudbalski golmani nisu talentovani za književnost , dok su recimo dizači tegova, čini mi se, veoma skloni vizuelnim umetnostima, a oni koji se bave borilačkim veštinama neretko svoje talente ostvaruju i u sferi plesa i muzike.

Ipak, neki književni momenti su me ozbiljno, a čini mi se, i nepovratno uputili u tu unutrašnju pustolovinu unapređivanja svoje metodike treninga i da to traganje samo po sebi bude životno delo. S obzirom na to da sam sportom počeo da se bavim na košarkaškim terenima na Kalemegdanu, rano sam bio upoznat sa činjenicom da su Ivo Andrić i Crnjanski dolazili i gledali ljude kako igraju košarku na tom istom terenu na kom sam trenirao. I baš taj Ivo Andrić je imao tako fenomenalna zapažanja o samoj igri da me je to prilično zaintrigiralo. Parafraziraću – jednom prilikom je napisao da je svaki ljudski pokret posledica želje za odbranom ili napadom. Ne samo da je to tačno sa stanovišta ljudskog tela, organa, a naročito žlezda, nego implicira i jedan veliki dramski konflikt koji se dešava na malom prostoru i u kratkom vremenu, tj. i u književnosti i u sportu dolazi do velike drame koja stavlja onoga ko se time bavi u jedno nadopterećenje, terajući ga da se upozna sa svojim najvećim strahovima i vrlinama, ili samo nekim od njih, i to je, bar u slučaju autora ovih redova, uvek bilo tačno. Dolazi do velike koncentracije na telo, a koncentracija na telo je jedan od puteva u nesvesno (i dalje se držim i sporta i književnosti), pa se vrlo često odigravaju istinske umetnosti i najkreativniji momenti proizašli iz takvih okolonosti. U poeziji se konačan proizvod od poriva razlikuje za dužinu pređenog puta, koju ni sam pesnik baš tačno ne poznaje. Kao što je tačno ne poznaje ni sportista dok izvodi neku od zahtevnijih sportskih tehnika, u kojima pored tehnike dominira i element igre i lucidnosti. I jedan i drugi ako se upute u preterano analiziranje tog puta, doći će u situaciju da im ništa više neće biti jasno, a pritom će i delimično poremetiti onaj nevidljivi mehanizam koji je i doveo do željenog rezultata. Taj stvaralački momenat je polje istinske slobode, pa je jedna od mojih krilatica: Nije važno koji je rezultat, važno je kad se lomi utakmica. Bitan je onaj junak koji kontroliše prevrat u toj sabijenoj i jakoj drami. Opet bih parafrazirao Andrića, koji kaže da ne postoji lepši osećaj za čoveka nego kad oseti da iz stanja bolesti prelazi u stanje zdravlja. Mislim da je to istina, i to ne samo u tom slučaju nego i u slučaju treninga. Taj osećaj je oduvek bio razlika između vrhunskih i prosečnih sportista.

                Sve ovo, zapravo, može da bude mali uvod za naredne tekstove u kojima ću se direktnije baviti preplitanjima sporta i književnosti, u najširem smislu. To će donekle izmeniti ustaljene slike koje imamo o  piscima, njihovim junacima i događajima koji ih prate.

lule, kartica1