Zapadna tradicija nikada nije bila privlačnije prikazana nego na Rembrantovoj slici iz 1653. „Aristotel ispred biste Homera“. Bilo da stojite ispred nje u muzeju Metropoliten ili je gledate na internetu, slika vas pretvara u kariku u lancu koji seže tri hiljade godina unazad. Evo vas u XXI veku, kako razmišljate o slici nastaloj u Amsterdamu u XVII veku, koja prikazuje filozofa koji je živeo u Atini u IV veku pre nove ere, gledajući pesnika za koga se smatra da je živeo u VIII veku pre nove ere. Tradicija ukida vreme, čineći nas svima savremenicima.
Ipak, slika nagoveštava da Homer baš i ne pripada istoj dimenziji stvarnosti u kojoj se nalazite vi, Aristotel i Rembrant. Aristotel je prikazan realistično u odeći iz Rembrantovog vremena – u raskošnoj beloj košulji, jednostavnoj crnoj kecelji i šeširu širokog oboda. (Tek u XX veku istoričari umetnosti su utvrdili da je ta osoba Aristotel; ranije identifikovanje upućivalo je na Rembrantovog savremenika, pisca Pitera Kornelisa Hofta.) Drugim rečima, Aristotel je ljudsko biće poput nas, iako vanredno. Homer je, međutim, bista od belog mermera — umetničko delo u umetničkom delu.
To je podsetnik da je čak i za Aristotela Homer bio više legenda nego čovek. U svojoj Poetici, filozof pesniku pripisuje zasluge za izmišljanje epa, drame i komedije. „Homer je taj koji je druge pesnike uglavnom učio veštini iznošenja laži“, piše on sa očiglednom ambivalentnošću. Herodot, poznat kao prvi istoričar, video je Homera, zajedno sa pesnikom Hesiodom, kao onog ko je izmislio grčku mitologiju, nazivajući ih obojicu prvima koji su „bogovima dali njihove epitete, kako bi im dodelili nekoliko funkcija i zanimanja i opisali njihove pojave“.
Međutim, kada su u pitanju stvari kao što su kada i gde je Homer živeo, najraniji izvori su već nepouzdani. Prema predanju, pesnik je bio slep i rođen je na ostrvu Hios, gde se nalazio esnaf rapsoda — recitatora epske poezije — koji je kasnije postao poznat kao Homeridi, „Homerova deca“ i koji su tvrdili da su njegovi direktni potomci. Ali nema dokaza ni za jednu od ovih tvrdnji, a neke drevne Homerove biografije su očigledno izmaštane.
Herodot piše da je Homer živeo „četiri stotine godina pre mog vremena“, što bi ga smestilo u X vek pre nove ere, ali dodaje da je to „moje lično mišljenje“, iza kojeg ne stoje pravi dokazi. Drugi drevni izvori navode datume između 1100. i 800. godine pre nove ere, smeštajući Homera u ono što istoričari danas nazivaju mračnim dobom Grčke, kada su kraljevstva o kojima čitamo u Ilijadi propala, a države-gradovi poput Atine i Sparte još nisu nastali. To je bilo mnogo pre razvoja pismene, urbane civilizacije koju smatramo „starom Grčkom“. Ne postoje pisani zapisi o ovom periodu, što sugeriše da su Grci iz Homerovog vremena bili nepismeni. Na kraju krajeva, jedini dokaz da je takva osoba kao što je Homer ikada živela jeste postojanje same Ilijade i Odiseje. Sigurno ih je neko morao napisati, a koliko vidimo, ta osoba se zvala Homer.
Ali u XIX veku klasicisti su počeli da podvrgavaju Ilijadu i Odiseju istoj vrsti kritičke analize koja je bacila novo svetlo na istorijsko poreklo Biblije. Tradicija je smatrala da je pet Mojsijevih knjiga napisao njihov imenjak, ali istraživanja su pokazala da su one sastavljene iz nekoliko spojenih izvora dugo nakon vremena kada su navodno napisane. Slična rasprava – poznata kao homersko pitanje – uzburkala je klasičnu nauku. Da li je Ilijadu i Odiseju zaista napisala istorijska individua po imenu Homer, ili su one bile sastavljene od kraćih pesama raličitih ljudi, spojenih tako da tvore epove onakvim kakve ih danas poznajemo? Takozvani „unitaristi“ su tvrdili da je samo jedan autor, sa jako maštovitim umom, mogao stvoriti tako monumentalne pesme. „Analitičari“, s druge strane, radili su na rastavljanju epova na njihove navodne originalne komponente tako što su pažljivo proučavali jezik i narativ.
Parijevo najvažnije istraživanje, preduzeto u poslednjim godinama njegovog života, podrazumevalo je putovanje u udaljene krajeve Jugoslavije ne bi li tamo snimio lokalne usmene pevače.
Među onima koji su se priključili debati bio je i Vilijam Gledston, četvorostruki premijer Britanije, koji je objavio trotomne Studije o Homeru i Homerovom dobu 1858. godine, tokom kratkog perioda kada nije bio na funkciji. Gledston je verovao da je homerovsko pitanje konačno rešeno u korist tradicionalnog, unitarističkog viđenja. Te pesme, napisao je, bile su „pravi poklon ne samo dalekih davnina već i jednog stvaralačkog uma“. A Homer, „kome je taj um pripadao, pravedno je, presudom svih vekova, proglašen za praoca pesnika.” Kako se ispostavilo, presuda je bila preuranjena.
Možda ne znamo kada je Homer rođen, ali možemo sa sigurnošću reći da je prestao da postoji ranih 30-ih, kada je mladi profesor sa Harvarda po imenu Milman Pari objavio dva rada u časopisu “Harvard Studies in Classical Philology”, sa naizgled bezazlenim naslovom „Studije o epskoj tehnici usmenog stihotvorenja”. Parijeva teza je bila jednostavna, ali značajna: „Moje je gledište, kao što znaju oni koji su čitali moje studije o homerovskom stilu, da se priroda homerovske poezije može shvatiti samo kada se uoči da je sastavljena u dikciji koja je usmena, i stoga formulaička, i stoga tradicionalna.” Drugim rečima, Ilijadu i Odiseju nije napisao Homer, jer ih uopšte nije pisao. One su bile proizvodi usmene tradicije i izvodile su ih generacije anonimnih grčkih bardova, postepeno ih oblikujući u epove kakve danas poznajemo. Raniji naučnici su to izneli kao hipotezu, ali Pari je dokazao da je to van svake sumnje.
Kada je objavio svoje prekretničke radove, Pari je imao samo trideset godina. Rođen u Ouklandu u Kaliforniji, gde je njegov otac neuspešno držao apoteku, on je Grčku posetio samo jednom, na dva meseca. Ali, kao što Robert Kanigel pokazuje u novoj biografskoj knjizi Čuti Homerovu pesmu (Hearing Homer’s Song), Parija je, kao studenta na Berkliju, obuzeo Homer, na isti način na koji su božanstva u Ilijadi obuzimali svoje favorite među ljudima. U to doba američkog javnog obrazovanja, čak je i neko Parijevog porekla mogao da savlada latinski u srednjoj školi i grčki na koledžu, gde je jezik „postao njegova duboka i trajna ljubav“, kako se prisećala kasnije njegova sestra. „Mislim da ga je privukla čista lepota i veličanstvenost govornog grčkog – i veliko zadovoljstvo koje su Grci nalazi u tome što su jednostavno bili živi.“
Parijeva karijera u oblasti klasičnih nauka trajala je petnaestak godina, od prvih kurseva grčkog koje je pohađao do njegove iznenadne smrti, 1935. godine, u trideset trećoj godini života. Nije objavio nijednu knjigu a objavio je samo nekoliko radova. Njegovo najvažnije istraživanje, preduzeto u poslednjim godinama njegovog života, podrazumevalo je putovanje u udaljene krajeve Jugoslavije ne bi li tamo snimio lokalne usmene pevače, čije su improvizovane pesme davale naznake o tome kako su se homerski epovi mogli izvoditi milenijumima ranije. Ovi snimci su uneli revoluciju u razumevanje usmene književnosti, ali kada je Pari umro, niko ih još nije preslušao; bili su samo gomila od trideset pet stotina aluminijumskih diskova koji su dreždali u skladištu Harvarda.
Značaj Parijevog rada možda nikada ne bi postao naširoko poznat da nije bilo jednog drugog naučnika, Alberta Lorda, koji je pratio Parija u Jugoslaviju kao asistent istraživač. Lord je ostatak svog života posvetio očuvanju i nadogradnji istraživanja svog učitelja, pre svega u svojoj klasičnoj knjizi o usmenoj poeziji Pevač priča (Singer of Tales)iz 1960. Kako piše Kanigel, za klasičare su Pari i Lord nerazdvojivi kao Votson i Krik, naučnici koji su otkrili strukturu DNK.
Pari je bio malo verovatan kandidat za zadatak ukidanja Homera, koji je bio poštovan kao prvi veliki pesnik Zapada skoro tri hiljade godina. Ali, koliko god da je Parijevo dostignuće bilo sjajno, nije očigledno da je biografija najbolji žanr za njeno sagledavanje. Pošto je umro pre skoro jednog veka, nema nikog živog koga bi Kanigel mogao da intervjuiše, nema novih izvora koji bi se mogli iskopati. Da bi to kompenzovao, on se oslanja na opise mesta u kojima je Pari živeo – Oukland na prelazu vekova ili Pariz 20-ih, kada je studirao za doktorat na Sorboni. Kanigel takođe posvećuje veliku pažnju Parijevom braku, čemu je pomogao intervju koji je njegova udovica Marien snimila 1981. Jedino otkriće ovde je, međutim, da Parijevi nisu bili baš bliski; venčali su se samo zato što je Marien zatrudnela, kada joj je bilo dvadeset četiri, a Milmanu dvadeset i jedna. „To je početak bebe i kraj mene“, sećala se da je rekao. Imali su sina i ćerku.
Brak Parijevih je prvenstveno interesantan zbog načina Milmanove smrti. Krajem 1935. uzeo je iznenadno odsustvo sa Harvarda da bi otišao u Kaliforniju, gde je Marien pomagala svojoj majci da se izbori sa finansijskom krizom. Nakon što su proveli neko vreme u Zalivskoj oblasti San Franciska, Parijevi su krenuli na jug da posete Milmanovu sestru, u San Dijegu. Prenoćili su u hotelu u centru Los Anđelesa kada je Milman, preturajući po svom koferu, opalio iz napunjenog pištolja koji je spakovao, upucavši sebe u srce.
Naravno, takva šokantna smrt izazvala je glasine i nagađanja o samoubistvu ili ubistvu, koje Kanigel uredno razmatra. Ali ništa u Milmanovom životu nije nagoveštavalo da je to bilo samoubistvo ili da je Marien imala motiv da ga ubije. Policajci koji su stigli na lice mesta nisu oklevali da proglase smrt slučajnom, a deca Parijevih su kasnije napisala da je, s obzirom na „ličnost Milmana Parija i specifične okolnosti njegove smrti“, nesreća bila jedino razumno objašnjenje.
Čini se da Pari nije bio čovek koji bi provocirao ubilačke strasti. Jedan od njegovih kolega sa Harvarda se prisećao: „Nije imao neprijatelja koliko ja znam, a imao je malo prijatelja. Nije da je odbacivao prijateljstva; nisu mu trebala. Imao je svoje ideje i pripremao se za njih u nameri da ih sledi, i to je bio njegov život.” Upravo je Parijeva iscrpljujuća ideja prava tema knjige Čuti Homerovu pesmu.
Čak i u antici su postojale neke naznake da bi autorstvo Ilijade i Odiseje moglo biti komplikovana stvar. Grčki istoričar Plutarh, koji je živeo u I veku nove ere, napisao je da epovi duguju svoje postojanje u formi kompletne poeme Likurgu, vladaru rane Sparte, koji se sa njima susreo tokom svog putovanja po Maloj Aziji:
Kada je uvideo da političke i disciplinske pouke u njima nisu vredne ništa manje ozbiljne pažnje od podsticaja za uživanje i dozvole koje su davali, on ih je usrdno prepisivao i skupljao kako bi ih poneo kući sa sobom. Jer ovi epovi su već imali izvesnu slabu reputaciju među Grcima, a svega nekolicina je posedovala određene delove, pošto su pesme slučajno prenošene tu i tamo; ali Likurg je bio prvi koji ih je zaista učinio poznatim.
Likurg je u antici bio poznat po stvaranju strogih institucija koje su Spartu učinile spartanskom, kao što su vojna obuka za dečake i zajedničke trpezarije za odrasle muškarce. Međutim, malo od ovoga je izvesno. Klasicista Gregori Nađ je napisao, u svojoj knjizi Homerska pitanja (Homeric questions) iz 1996, da je bila „uobičajena praksa da se bilo koje veliko dostignuće društva, čak i ako je to dostignuće moglo biti ostvareno samo kroz dug period društvene evolucije, pripisuje epizodnom i ličnom postignuću kulturnog heroja.” Drugim rečima, spartanski način života koji se postepeno formirao retroaktivno je pripisan jednom jedinom zakonodavcu, čije je ime tom životu davalo gotovo božanski autoritet. A sasvim je moguće da takva osoba kao što je Likurg nikada nije ni postojala.
Jedna od najistaknutijih karakteristika homerovske poezije je upotreba epiteta, fiksiranih opisa koji se iznova i iznova primenjuju na ljude i stvari
Može li isto važiti i za Homera? Priča o Likurgu implicira da su do njegove pojave Ilijada i Odiseja postojale samo kao fragmentarne priče ispričane u raznim delovima helenskog sveta. U Atini je sličan podvig rekonstrukcije pripisan drugom vladaru, Pizistratu, osvedočenoj istorijskoj ličnosti koja je živela u VI veku pre nove ere. Rečeno je da je on „prva osoba koja je uredila Homerove knjige po redosledu koji imamo danas, a koje su ranije bile raštrkane“. Takođe je ustanovio četvorogodišnje takmičenje, Panatenejski festival, u kojoj su celi epovi recitovani putem štafete rapsoda.
Nađ primećuje da mnoge kulture pričaju priče o drevnom tekstu svedenom na razbacane fragmente, koji su zatim sakupljeni kako bi se rekonstruisao izgubljeni original. Poznato je da je persijski narodni ep Shahnameh („Knjiga o kraljevima“), napisao pesnik Ferdovsi, krajem X veka nove ere. Ali u tekstu Ferdovsi tvrdi da je priča jednom bila izgubljena i zatim ponovo sastavljena od fragmenata od strane grupe mudraca. Ovakvu priču, tvrdi Nađ, ne treba posmatrati kao doslovan prikaz istorijskih događaja, već kao „mit koji objašnjava jedan istorijski proces“: skup priča ispričanih na različite načine na različitim mestima prikuplja se i uređuju u jedinstvenu, autoritarnu verziju, koja se potom projektuje nazad u daleku prošlost.
Nemački filolog Fridrih Avgust Volf je 1795. godine objavio knjigu Prolegomena Homeru (Prolegomena to Homer), tvrdeći da Ilijada i Odiseja nisu mogle biti sastavljene odjednom u obliku u kojem ih sada poznajemo. „Nemoguće mi je da prihvatim verovanje na koje smo navikli: da ova dva dela jednog genija iznenada izbijaju iz mraka u svoj svojoj briljantnosti, baš onakva kakva jesu, kako u sjaju svojih delova, tako i sa mnogim velikim vrlinama u sklopljenoj celini“, napisao je on. Verovao je da su epovi uređeni od kraćih pesama koje su sastavljene i usmeno prenošene vekovima pre nego što je pismenost stigla u Grčku. U samim pesmama, primetio je Volf, niko nikada ne čita i ne piše.
Related
Ezop, nasilje, seks i politika: Zašto originalne basne nisu bile za decuOvaj argument apelovao je na novi duh nacionalizma u Nemačkoj, gde je generacija mislilaca reagovala protiv trijumfalnog univerzalizma Francuske revolucije naglašavajući razlike koje čine nacije i kulture jedinstvenim. Ako Homer nikada nije postojao, onda bi se Ilijada i Odiseja mogle čitati kao direktni izrazi grčkog duha.
Pošto ne postoje pouzdani spoljni dokazi o tome kako su Homerovi epovi sklapani, sam tekst je morao da se navede da ispriča svoju priču. Isto važi i za hebrejsku Bibliju, ali je u tom slučaju jasno da se radi o zbirci knjiga različitih autora: one pripovedaju o događajima koji su se odigravali tokom više vekova i pisani su u širokom spektru stilova, od suve hronike do vizionarskih stihova. Ilijada i Odiseja, nasuprot tome, verovatno bi mogle biti delo jednog pesnika. Svuda se koristi isti oblik stiha — daktilski heksametar, u kome svaki red sadrži šest grupa slogova. Jedna od najistaknutijih karakteristika homerovske poezije je upotreba epiteta, fiksiranih opisa koji se iznova i iznova primenjuju na ljude i stvari: „beloruka Hera“, „brzonogi Ahil“, „more boje tamnog vina“. Ovo daje efekat jedinstvenog poetskog stila koji se dugo održava – Ilijada ima skoro šesnaest hiljada stihova, Odiseja više od dvanaest hiljada. I, iako epovi sadrže mnogo epizoda i likova, svaki od njih koristi jako usredsređen narativni okvir: Ilijada se koncentriše na poslednju godinu Trojanskog rata, a Odiseja govori o putovanju jednog čoveka kući nakon završetka rata.
Kao što je Pari napisao u jednom od svojih radova, „Homerski jezik je delo homerskog stiha“, a ne obrnuto.
Ipak, pažljivo čitanje svakog epa otkriva nedoslednosti koje bi bilo teško objasniti da je jedan ili oba pisao isti autor. Bernard Noks primećuje, u uvodu prevoda Ilijade Roberta Faglsa iz 1990. godine, da se Grci i Trojanci iz epa bore oružjem napravljenim od bronze, legure bakra i kalaja koja se koristila na Bliskom istoku do otprilike 1200. p.n.e. Gvozdeno doba očigledno tek počinje, pošto je gvožđe retko i dragoceno: u pogrebnim igrama koje Ahilej priređuje za svog prijatelja Patrokla, u pevanju XXIII, nudi kao nagradu ovo:
Ako mu rodne njive i jesu veoma daleko, /za pet potonjih leta on železa imaće dosta, / ako ga bude treb’o, jer neće mu pastir ni orač / u grad po železo ići, jer ovo mu davaće kotur.” (prevod: Miloš N. Đurić)
Međutim, u IV knjizi je trojanski strelac Pandarus opisan kako koristi gvozdene vrhove strela. Kao što Noks primećuje, „vrhovi strela nisu stvari koje očekujete da će vam se vratiti kada ih odapete.“ Detalj sugeriše da ovaj deo epa potiče iz vremena kada je gvožđe postalo toliko uobičajeno da su strelci mogli da priušte da ga bace.
Još jedan znak, očigledan stručnjacima kao što su Noks i Pari, iako neprimetan za nas koji čitamo Homera u prevodu, jeste da je Homerov grčki jezik amalgam dijalekata iz različitih regiona i epoha. U njega su utkane reči i gramatički oblici koji su već zbunjivali Atinjane u V veku pre nove ere, kada su učenici morali da čitaju Homera u školi. Kako Noks kaže, Homerov grčki „nije jezik koji je iko ikada govorio“. Pa kako su Ilijada i Odiseja napisane na njemu?
Parijev genijalni potez je bio u tome što je shvatio da je odgovor na ovo pitanje skriven na otvorenom, u dve najupadljivije karakteristike homerovske poezije — u metru i epitetima. U svojoj doktorskoj tezi, Pari je pokazao da su ove karakteristike direktno povezane, na način koji niko nije primetio tokom milenijuma iščitavanja epa. Njegov argument počiva na činjenici da je grčki, za razliku od engleskog, inflektivni jezik, gde se oblici reči i imena razlikuju u zavisnosti od njihove gramatičke funkcije: Ahilej je Achilleus kada je subjekat glagola, Achillea kada je direktni objekat. Ovi oblici imaju različite metričke vrednosti, što znači da kada se pojavljuju u pesničkom stihu, i slogovi oko njih moraju biti različiti, kako bi se sačuvao obrazac heksametra.
Pari je, piše Kanigel, pokazao da je „za svakog heroja, boga ili boginju, u svakom padežu, na svakoj poziciji u heksametarskom stihu, obično postojao samo jedan epitet koji stoji uz njih“. Homer nije nazvao Ahejce na jednom mestu „jako-oklopljenima“, a na drugom „dlakavim“, jer je smatrao da su ti pridevi posebno prikladni u tom trenutku u priči. Umesto toga, imao je zalihe gotovih epiteta u različitim metričkim obrascima koji su se mogli ubaciti u zavisnosti od potreba stiha, poput blokova tetrisa. Kao što je Pari napisao u jednom od svojih radova, „Homerski jezik je delo homerskog stiha“, a ne obrnuto.
U svojoj doktorskoj tezi, Pari je demonstrirao ove obrasce sa obimnim tabelama i grafikonima. Još nije bio spreman da preduzme korak ka objašnjavanju zašto su epovi sastavljeni na ovaj način. Ali, svakome ko je zaokupljen akademskim prepirkama oko homerovskog pitanja, implikacije su bile jasne. U osvrtu na Parijev rad, njegov mentor za tezu, francuski lingvista Antoan Meje, napisao je da su „ove pesme bile namenjene recitovanju i da su zasnovane na drevnim usmenim poluimprovizijama“.
Parijevo istraživanje je pokazalo da, u tradiciji usmenog izvođenja, nema smisla govoriti o pesmi kao o autentičnom, originalnom tekstu.
Na kraju krajeva, ako je Homer bio pisac koji je sedeo za stolom sa perom od trske i komadom papirusa, nije bilo razloga da svoje stihove stvara od prefabrikovanih elemenata. Mogao je da popuni stihove kako je hteo. Ali, da je ep na licu mesta improvizovao usmeni izvođač, epiteti bi bili neizostavni, omogućavajući pevaču da održi metar dok razmišlja šta dalje da kaže. Ovo je bilo posebno tačno ako pevač nije znao da čita ili piše, pa stoga nije imao originalni tekst koji bi konsultovao ili zapamtio. Kao što je Pari napisao: „U društvu gde nema čitanja i pisanja, pesnik, kao što znamo iz proučavanja takvih naroda u našem vremenu, uvek stvara svoj stih od formula. To ne može da uradi ni na jedan drugi način.”
Upravo je ova teorija odvela Parija u Jugoslaviju, gde je još uvek postojala živa tradicija usmene poezije. Kanigelova poglavlja o njegova dva putovanja — kratkom, nezadovoljavajućem iz 1933, praćenom dugim i plodnosnim 1934-35 — čine najzavodljiviji deo knjige Čuti Homerovu pesmu, baš kao što su putovanja bila najzanimljivije Parijevo životno iskustvo. Uz pomoć prevodioca Nikole Vujnovića, Pari bi išao od sela do sela i raspitivao se u kafani za najboljeg lokalnog guslara — barda koji je svoje recitovanje pratio guslama, jednožičnim instrumentom od javorovog drveta, sa konjskom strunom, i ovčijom ili zečjom kožom.
Koristeći mašinu za snimanje sa dva gramofona, namenski napravljenu za ovu priliku, Pari je mogao satima neprekidno da snima guslara, dok je on prolazio kroz svoj repertoar priča. One su se obično odnosile na avanture legendarnih balkanskih heroja koji bi bili dostojni Ahila i Hektora. „Ropstvo Đulić Ibrahima“, koje je Pari snimio u nekoliko verzija različitih pevača, govori o muslimanskom heroju Ibrahimu Đuliću, čiju ljubu je verio drugi čovek dok ga je u zatočeništvu držao hrišćanski princ. Kada ga princ, impresioniran dubinom Đulićeve tuge, oslobodi, Đulić se vraća kući da ponovo osvoji svoju ženu. Kako Kanigel ističe, priča ima neke izvanredne paralele sa Odisejom, iako nema nagoveštaja direktnog uticaja. Po povratku Đulić pobeđuje „trideset kapetana i (…) dvadeset vojvoda” u borbi, kao što Odisej ubija sto osam prosaca koji su mučili njegovu napuštenu ženu Penelopu. Đulića prepoznaje njegov voljeni konj, kao što Odiseja prepoznaje njegov verni pas Argos.
Nije ni čudo što je Pari verovao da je u Jugoslaviji stupio u kontakt sa izvorom epa. Neki od snimaka koje je napravio, a drugi koje je kasnije napravio Lord, dostupni su za strimovanje na veb stranici Harvardske biblioteke. Nije samo krčanje ono što ih čini drevnim; šum gusala i govorno pevanje u molu čine se iskonskim, iz vremena pre nego što su se poezija i muzika razišle. „Volim da mislim“, napisao je Lord, “da se u ovim pesmama čuje Odiseja ili drevne pesme poput nje, još uvek žive na usnama ljudi, uvek nove, a uvek iste.”
Parijevo istraživanje je pokazalo da, u tradiciji usmenog izvođenja, nema smisla govoriti o pesmi kao o autentičnom, originalnom tekstu. Otkrio je da, kada je zamolio guslara da izvede istu pesmu u uzastopnim danima, transkripti mogu biti dramatično različiti, sa stihovima i celim epizodama koje se pojavljuju i nestaju. Sa guslarom kojeg je smatrao najdarovitijim, čovekom od šezdesetak godina po imenu Avdo Međedović, Pari je sproveo eksperiment: dao je Međedoviću da posluša priču koju nikada ranije nije čuo, a koju je izveo pevač iz drugog sela, a zatim ga zamolio da je ponovi. Posle jednog slušanja, Međedović ne samo da je mogao da prepriča celu priču, već ju je učinio tri puta dužom, i, po Lordovom sećanju, mnogo boljom: „Ornamentika i bogatstvo su se nagomilavali, a ljudski dodiri karaktera davali su dubinu osećanja koja je nedostajala .”
Od Volfa, homerovsko pitanje je predstavljalo izbor između suprotnosti: pojedinačnog genijalnog pesnika ili niza anonimnih pevača. Kroz blisku tekstualnu analizu, Pari je rešio raspravu u korist ovog drugog. Otkrivajući Međedovića, međutim, nazreo je kako bi se ova binarnost mogla prevazići. Među generacijama drevnih grčkih bardova koji su pričali priče o Trojanskom ratu i Odisejevim avanturama, mora da je postojao jedan ili nekoliko njih koji su i sami bili genijalci — koji su mogli da čuju formulaičke stare priče i da ih transformišu u epove tako živopisne i dramatične da su ih ljudi održavali u životu hiljadama godina. Ne znamo ništa o tim velikim pripovedačima, kao što ne znamo ni imena većine arhitekata i zidara koji su stvorili gotičke katedrale. Ali možemo ih nazvati i Homer.
Tekst: Adam Kirch
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst koji objašnjava završen stihove narodne pesme “Banović Strahinja”