Filip K. Dik kao SF filozof (I deo)

SHARE:

I deo: Meditacije o blistavoj ribi

Kada verujem, ja sam lud.
Kada ne verujem, patim od psihotične depresije.
                                                      – Filip K. Dik

Filip K. Dik je verovatno najuticajniji pisac naučne fantastike u proteklih pola veka. Tokom njegove kratke i blistave karijere, napisao je 121 kratku priču i 45 romana. Za života je ostvario uspeh svojim radom, ali njegov uticaj je stalno eksponencijalno rastao od njegove smrti 1982. Dikova dela će verovatno biti najprepoznatljivija kroz uspešne holivudske adaptacije, preko filmova kao što je Blade Runner (prema romanu “Da li androidi sanjaju elektronske ovce”), Total Recall, Minority Report, A Scanner Darkly i skorašnji The Adjustment Bureau. Pa ipak, samo će nekolicina ljudi Dika smatrati i misliocem. A to je greška.

Dikov život se odavno preselio u legendu, začinjen šarenolikim pričama o ludilu i intoksikacijama. Neki smatraju da ta legenda samo skreće pažnju sa  Dikove književne briljantnosti. Džonatan Letem piše – s pravom, po meni – “Dik nije bio legenda i nije bio lud. On je živeo među nama i bio je genije.” Pa ipak, Dikov život nastavlja da se podosta nameće kada je u pitanju promišljanje njegovog dela.

Ovde sve upućuje na događaj koji Dickheads (Ljubitelji lika i dela Filipa K. Dika, prim. prev.) zovu “zlatna riba”. Dana 20. februara 1974, Dika je silovito pogodilo jedno nesvakidašnje otkrovenje, posle posete zubaru zbog upaljenog umnjaka, gde je primio dozu natrijum tiopentala. Jedna devojka mu je dostavila bočicu Darvon tableta u njegov stan u Fulertonu, Kalif. Imala je na sebi ogrlicu sa medaljonom u obliku zlatne ribe, drevni hrišćanski simbol koji je prisvojio isusovski antiestablišmentski pokret šezdesetih.

Taj medaljon, kako tvrdi Dik, počeo je da emituje zlatne svetlosne zrake, a Dik je odjednom iskusio nešto što je nazvao, imajući u vidu Platona, anamneza: prisećanje ili totalni opoziv celokupne sume znanja. Dik je tvrdio da je našao pristup onome što filozofi zovu moć “intelektualne intuicije”: direktna percepcija metafizičke stvarnosti od strane uma, koja se nalazi iza zaklona pojavnosti. Mnogi filozofi, od Kanta pa nadalje, tvrdili su da je takva intelektualna intuicija ljudskim bićima dostupna samo kao lažni opskurantizam, obično u vidu religijskog ili mističnog iskustva, kao što je Svedenborgova vizija anđeoskog mnoštva. Ovo je Kant nazvao jednom ljupkom nemačkom rečju die Schwärmerei, neka vrsta vrcavog entuzijazma, gde je sopstvo doslovno o-duševljeno bogom, o theos. Odsečno odbacujući pažljiva ograničenja i zabrane koje je Kant nametnuo različitim oblastima čistog i praktičnog uma, fenomenima i noumenima, Dik je tvrdio postojanje direktne intuicije od strane konačne prirode, što je on nazivao “istinskom stvarnošću”.

Međutim, epizoda sa zlatnom ribom je bila samo početak. Tokom nekoliko narednih dana i nedelja, Dik je iskusio, i u njima uživao, nekoliko celovečernjih psihodeličnih vizija sa fantazmagoričnim lajtšouom. Te hipnotičke epizode su se povremeno opet javljale, zajedno sa glasovima i proročkim snovima, sve do njegove smrti osam godina kasnije. Mnoge veoma čudne stvari su se dogodile – previše da bi se ovde sve navele – uključujući i glinenu posudu koju je Dik zvao “Ho On”, ili “Oh Ho”, a koja mu je drskim i razdražljivim glasom govorila o raznim dubokim, spiritualnim temama.

E sad, da li je ovo bio samo loš trip na esidu, ili kvalitetan natrijum tiopental? Je l’ Dik stvarno bio odlepio? Je l’ bio psihotičan? Je l’ bio šizofrenik? (Napisao je: “Šizofreničar je skok unapred, koji je omanuo.”) Da li su te vizije bile samo posledice niza moždanih napada, koje neki nazivaju “privremenom epilepsijom”? Da li bi sada mogli da objasnimo i razjasnimo Dikova otkrovenja nekom boljom neuronaučnom pričom o mozgu? Možda. Ali problem je u tome što svako od ovih običnih objašnjenja maši bogatstvo fenomena koji je Dik pokušavao da opiše, i takođe previđa njegova jedinstvena sredstva kojima ih je opisivao.

Činjenica je da je Dik, pošto je iskusio ono što je nazvao “2-3-74” (događaji iz februara i marta te godine), proveo ostatak svog života pokušavajući da razume šta mu se dogodilo. Za Dika, razumevanje znači pisanje. Bolujući od onoga što bismo mogli da nazovemo “hronična hipergrafija”, između 2-3-74 i njegove smrti, Dik je napisao više od 8000 stranica u vezi sa onim što je iskusio. Često bi mu se događalo da piše po celu noć, ispisujući i po 20 stranica bez proreda, sa uskim marginama, u cugu, najčešće pisanih rukom i prepunih neobičnim dijagramima i kriptičnim skicama.

Nedovršena planina papira, prikupljena posthumno u nekih 90 foldera, nazvana je “Egzegeza”. Ove fragmente je prikupio Dikov prijatelj Pol Vilijams, koji su onda čamili u njegovoj garaži u Glen Elenu, Kalifornija, nekoliko narednih godina. Prelepo izdanje izbora iz ovih tekstova, sa zlatnom ribom na naslovnoj strani, konačno je objavljeno krajem 2011. godine, prostirući se na moćnih 950 stranica. Ali, ovo je samo delić celine.

Dik je zapisao: “Moja egzegeza je pokušaj da razumem moje sopstveno razumevanje.” Ova knjiga je veoma čudnovata i ona je produženi čin samo-interpretacije, naizgled beskonačno promišljanje događaja 2-3-74, koje kao da uvek kreće ispočetka. Često dosadna, repetativna i pod uticajem ogromne paranoje, “Egzegeza” takođe poseduje i mnoga poglavlja autentične briljantnosti i poseduje potpuno razoružavajuću iskrenost. Povremeno, kao u gorenavedenom epigrafu, Dik pada u melanholičnu utučenost i očajanje. Ali u drugim momentima, poput Simona Maga, opsedao ga je manični ego u kome se sjedinjavao sa božanskim: “Bio sam u umu boga.”

Kako bi shvatio šta mu se dogodilo tokom 2-3-74, Dik se koristio sredstvima koja su mu bila pri ruci i koja je najviše voleo. Tu je bio komplet od 15 tomova “Enciklopedije Britanike” koji je Dik kupio krajem 1974, i verovatno neprevaziđena “Enciklopedija filozofije” Pola Edvardsa, koja je objavljena u osam tomova 1967, jedna od najbogatijih i najobimnijih filozofskih studija koje su ikada objavljene. Dikovo čitanje je bilo nasumično i eklektično. Doduše, enciklopedije su mu omogućavale neformalnost u rapidnim asocijacijama koje su pružale određenu formalnu i sistematsku koherentnost njegovim raznolikim opsesijama.

Lutajući mnogobrojnim enciklopedijskim odrednicama, Dik je otkrivao veze i korespondencije ideja u svemu. Dotakao se takođe i izvornih tekstova mnogih filozofa i teologa – naročito presokratovaca, Platona, Majster Ekharta, Spinoze, Hegela, Šopenhauera, Marksa, Hajdegera i Hansa Jonasa. Njegove interpretacije su ponekad veoma bizarne, ali su često neodoljive.

Ovo me dovodi do važnog zaključka. Dik je bio u potpunosti autodidakt. Nije izdržao vše od jednog semestra na Berkliju, 1949, krenuvši na i odustavši od predmeta filozofije u razmaku od nekoliko nedelja. Dik je ova predavanja napustio gnušajući se neznanja i netolerantnosti, kada je postavio pitanje svom profesoru u vezi sa verodostojnošću Platonove metafizičke teorije oblika – što je istina koja se Diku pokazala kao takva usled iskustva 2-3-74. Dik očigledno nije obučavan da bude filozof ili teolog – iako mi se taj izraz “obučavan” gadi, jer izjednačava akademike i domaće ljubimce. Dik je bio filozof amater, ili, da pozajmim izraz jednog od urednika “Egzegeze” Erika Dejvisa, on je bio nešto divno: garažni filozof.

Ono što je Diku falilo u smislu akademske i naučne rigidnosti, on je nadoknađivao moćima imaginacije, i bogatim, lateralnim, kumulativnim asocijacijama. Da je više znao, to bi možda dovelo do toga da stvara manje interesantne lance ideja. U kasnijim opaskama u “Egzegezi”, Dik piše: “Ja sam prozni filozof, a ne romanopisac.”  Zanimljivo je da on dodaje sledeće: “U srži mog spisateljstva nije umetnost, već istina.” Čini nam se da se susrećemo sa očiglednim paradoksom, gde se o istini, večitom cilju filozofa, ne sudi kao suprotstavljenoj fikciji, već kao da je i sama delo fikcije. Dik je na fikciju o kojoj je pisao gledao kao na kreativni pokušaj da opiše ono što je opažao kao istinsku stvarnost. On dodaje: “Ja sam u osnovi analitičan, a ne kreativan, moje pisanje je jednostavno kreativan način da se nosim sa analizom.”

Tekst: Sajmon Kričli
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: opinionator.blogs.nytimes.com