O karijeri Oušna Vuonga (Ho Ši Min, nekadašnji Sajgon, 1988) već smo preneli vest 2018. da je dobio prestižu nagradu “T. S. Eliot”, uprkos tome što je u tom trenutku migrant koji boluje od disleksije.
Britanski The Guardian je tom prilikom o njemu napisao:
Rođen u Sajgonu, Oušn Vuong proveo je godinu dana u izbegličkom kampu na Filipinima kao beba, a kada mu je bilo dve godine dozvoljen mu je u ulazak u Ameriku zajedno sa majkom, bakom i tetkom koje su ga odgajale. Nakon osvajanja prethodne nagrade “Forvard”, kada su kritičari pohvalili njegovu “preciznost Emili Dikinson sa poštovanjem zvuka i ritma reči svojstvenim Džerardu Menliju Hopkinsu”, Voung je ispričao za “Gardijan” da veruje da disleksija kruži njegovom porodicom, ali da je to uticalo pozitivno na njegovo pisanje.
– Mislim da mi je to pomoglo malo, pošto pišem veoma sporo i vidim reči i stvari. Uvek se trudim da nađem reči unutar reči. Tako mi je lepo da vidim reč smeh (laughter) u reči pokolj (slaughter) – ispričao je on.
Danas, on objavljuje u uglednim časopisima poput Harper’s, New York Times, New Yorker i Atlantic. Njegov roman Na zemlji smo nakratko predivni (2019), našao se u najužem izboru za National Book Award, 2020 PEN/Faulkner Award i Kirkus Review Book Prize, a nagrađen je nagradama među kojima su American Book Award, Digital Book World: Best Book i New England Book Award. Živi i radi u Masačusetsu.
JEDNOG DANA ĆU VOLETI OUŠNA VUONGA
Oušne, ne boj se.
Kraj puta je toliko daleko
da je već iza nas.
Ne brini. Tvoj otac je tvoj otac samo
dok jedan od vas ne zaboravi. Kao što se kičma
neće setiti svojih krila
bez obzira koliko puta da naša kolena
ljubila beton. Oušne,
slušaš li? Najlepši deo
tvog tela je gde god da
padne senka tvoje majke.
Evo ih kuća i detinjstvo
stesani na crvenu žicu od zamke.
Ne brini. Samo je nazovi horizontom
I nikada do nje nećeš stići.
Evo ga danas. Skoči. Obećavam ti da nije
čamac za spasavanje. Evo ga čovek
čije su ruke dovoljno široke da skupe
tvoje odlaženje, a evo ga trenutak,
odmah nakon što se svetla ugase, kada možeš
i dalje da vidiš
bledu baklju između njegovih nogu.
Kako je ti koristiš iznova i iznova
da pronađeš sopstvene šake.
Tražio si još jednu šansu
i data su ti usta iz kojih ćeš prazniti.
Ne boj se, pucnjava
nije ništa sem zvuka ljudi
Koji samo pokušavaju da još malo požive
i ne uspeva im. Oušne. Oušne –
ustani. Najlepši deo tvog tela
je tamo gde se uputilo i seti se,
samoća je i dalje vreme provedeno
sa svetom. Evo je
soba sa svima u njoj.
Tvoji mrtvi prijatelji prolaze
kroz tebe kao vetar kroz zvončiće. Evo ga sto
sa kljakavom nogom i cigla
da bi potrajao. Da, evo je soba
toliko topla i bliska kao krv
da ti se kunem, probudićeš se –
i pomisliti od ovih zidova da su
koža.
AUTO-PORTRET KAO IZLAZNE RANE
Umesto toga, neka bude odjek svakom koraku
koji je zaglušila kiša, neka osakati vazduh kao ime
bačeno na brod koji tone, poprska koru
kapokovog drveta
kroz trulež i železo grada koji pokušava da zaboravi
kosti ispod svojih pločnika, a onda kroz
izbeglički kamp nabrekao od dima i nedopevanih
himni, kolibu pocrnelu od rđe i osvetljenu
banajinom
poslednjom svećom, lica prasića koje smo držali u naručju
i mislili da su nam braća, nek uđe u sobu
bleštavu
od snega, gde su jedini nameštaj smeh, tost hleb
i majonez prineti ispucalim usnama kao dokaz
trijumfa koga se niko ne seća, neka se očeše o
zarumeneli obraz
novorođenčeta dok ga otac grli rukama
ovenčanim ribljim utrobama i marlborom i svi kliču kada se
još jedan
žutać sruči pred Džon Vejnovim mitraljezom,
Vijetnam
gori na ekranu, neka glatko prokliza kroz njihove
uši, kao obećanje, pre nego što proleti kroz poster
Majkla Džeksona koji se presijava nad kaučem,
pa u
supermarket gde je polutanka spremna
da poveruje da je svaki belac koji ima njen nos
njen otac, nek zapeva nakratko u njenim
ustima,
pre nego što je položi među tegle paradajza
i plave kutije testenine, a tamno crvena jabuka se otkotrlja
iz njenog dlana, a onda neka stigne u zatvorsku ćeliju
gde njen muž sedi zureći u mesec
dok ne postane ubeđen da je to poslednja hostija
koju mu je Bog uskratio, neka udari u njegovu vilicu
kao poljubac kakav smo zaboravili da dajemo jedni drugima,
šišteći do šezdeset osme, zaliva Ha Long: neba zamenjenog
vatrom, neba ka kome samo mrtvi
dižu pogled, nek dospe do mog dede koji jebe
trudnu seljančicu na zadnjem sedištu svog vojnog
džipa,
a njegova plava kosa se leprša na vetru ošinutom napalmom,
nek ga prikuca
u prašinu iz koje se uzdižu njegove buduće kćerke,
prstiju žuljavih od soli i dioksina,
nek one
razdrlje njegovu maslinastu uniformu, zgrabe ono ime
koje visi
sa njegovog vrata, ono ime koje će prisloniti na svoje
jezike
da ponovo nauče reč živeti, živeti, živeti – ali, ako ništa drugo
daj da barem utkam ovaj zrak smrti
onako kako slepa žena ušiva parče kože
preko rebara svoje kćerke. Da – daj da poverujem da sam rođen
da repetiram ovu pušku, lagano i glatko, kao pravi
Čarli Vijetkong, kao koraci duhova raspršeni
u kiši
dok se saginjem ka nišanu – i molim
da se ništa ne mrdne.
BRAKOLOMSTVO
Related
Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa EngleskomI tako smo plesali: bele haljine
naših majki prosipale su nam se preko stopala, kasni avgust
bojio nam je šake u tamno crveno. I tako smo voleli:
litar votke i popodne na tavanu, tvoji
prsti
u mojoj kosi – moja kosa razbuktali požar.
Prekrili smo
uši šakama i
larmanje tvog oca pretvorilo se
u otkucaje srca. Kada su se naše usne dodirnule
dan se zatvorio
u mrtvački kovčeg. U muzeju srca su
dve obezglavljene osobe koje grade zapaljenu
kuću.
Uvek je tu bila sačmara nad
kaminom. Uvek još jedan sat koji je trebalo ubiti –
samo da bi posle
preklinjali nekog boga da ga vrati. Ako ne tavan, auto.
Ako ne auto, san. Ako ne dečak, njegova odeća. Ako
ne živ, spusti slušalicu. Jer godina je
razdaljina
koju smo proputovali u krug. Što bi značilo:
tako
smo plesali: sami u usnulim telima. Što bi značilo:
tako smo voleli: nož na jeziku
koji se pretvara
u jezik.
EURIDIKA
To je više kao zvuk
koji srna ispusti
kada vrh strele
zameni dan
sa odgovorom
na šuplje brujanje
rebra. Videli smo je kako dolazi,
ali smo nastavili da hodamo kroz
rupu u bašti. Jer je lišće
bilo čisto zeleno i vatra
samo ružičasti potez četkicom
u daljini. Nije to pitanje svetla,
već koliko te mračnim čini
u zavisnosti od
toga gde stojiš.
U zavisnosti od toga gde stojiš
tvoje ime može da zvuči kao pun mesec
samleven po krznu mrtve srne.
Tvoje se ime promenilo kada ga je dotakla
gravitacija. Gravitacija koja lomi
naša kolena samo da bi nam pokazala
nebo. Zašto smo
i dalje govorili Da –
čak i pored svih onih ptica.
Ko bi nam sada
poverovao? Moj glas u radiju je pucao
kao kosti.
Kako sam samo blesav. Mislio sam da je
ljubav stvarna, a telo izmišljeno.
Mislio sam da je jedan mali akord
bilo sve što je potrebno. Ali, eto nas –
ponovo stojimo u ledenom polju.
On doziva devojku.
Devojka je pored njega.
Mrazna trava pucketa
pod njenim kopitima.
(Pesme preveo: Nikola Matić)