Bukerova nagrada – Zašto je Dejmon Galgut nagrađen za roman “Obećanje” Dejmon Galgut dobitnik je Bukerove nagrade za roman o porodici južnoafričkih belaca iz vremena pre i posle aparthejda, koji je žiri uporedio sa Foknerom i Virždinijom Vulf.

Ovo je prvi put da će Dejmon Galgut odneti prestižnu nagradu i 50.000 funti, iako je do sada već dva puta bio u najužem izboru. Obećanje je njegov deveti roman, a objavljen sedam godina nakog prethodnog. Galgut je treći Južnoafrikanac laureat ove  književne nagrade, nakon Dž. M. Kucija i Nadin Gordimer. Kroz prizmu četiri sahrane, a sve se događaju u različitim decenijama, Obećanje prati Svartove, belačku porodicu koja živi na farmi nedaleko od Pretorije. Obećanje iz naslova ono je koje Svartovi daju – i ne ispunjavaju tokom svih tih godina – da će darovati dom i zemlju ženi crne puti pošto je celog života radila kod njih.

Roman je, prema Bukerovom žiriju, “snažan, nedvosmislen komentar istorije Južne Afrike, kao i samog čovečanstva, a može se sažeti u jedno pitanje: postoji li istinska pravda na ovom svetu?”

“U žiriju smo ovu knjigu doživeli kao zaista uspelu. Tu se, u neverovatno dobro napisanom štivu, izvrsna priča prepliće sa brojnim temama iz istorije iz poslednjih 40 godina u Južnoj Africi”, kazala je predsednica Bukerovog žirija, istoričarka Maja Džazanof. “Pre nego što smo uopšte i počeli da razgovaramo pojedinačno o naslovima, diskutovali smo o tome šta je to što bi neku knjigu činilo pobedničkom. Jedan od članova žirija podvukao je razliku između veoma dobrog i odličnog. ‘Obećanje’, po meni, uspeva da spoji kvalitete odličnog pripovedanja – knjiga sadrži mnogo toga o čemu treba natenane promisliti – sa naročitim posvećivanjem pažnje strukturi i književnom stilu. Sa svakim čitanjem ove knjige otkriva se nešto novo”.

Galgut je odrastao u Pretoriji, gde je Obećanje smešteno, a sada živi u Kejptaunu. Porodicu Svart opisao je kao neku vrstu amalgama svega sa čim je odrastao u Pretoriji.
“Oni su mešavina onog engleskog i afričkog, smesa uverenja i vere, takođe. To nije neobično za ovaj kraj sveta. Ali ono što ih čini ‘reprezentativnim’ nisu njihovi karakteri, nego ono što nosi vreme u kom žive”, rekao je Galgut u intervjuu na sajtu Bukerove nagrade. (U istom intervjuu je kao pisce koji su uticali na njega istakao pre svega Vilijema Foknera, a potom i Patrika Vajta, Virdžiniju Vulf i Semjuela Beketa, a ispričao je i da trenutno piše zbirku priča, prim. prir.)
“Značajna je ovo godina za afričku književnost. Rado prihvatam ovo u ime svih priča, ispričanih i neispričanih, u ime poznatih i nepoznatih pisaca sa izuzetnog kontinenta sa kog potičem”, rekao je laureat primajući nagradu i dodao: “Nadam se da će ljudi sada shvatati dela iz Afrike malo ozbiljnije”.

Galgut kaže i da mu je važno da je njegova knjiga zabavna. Obećanje se bavi “teškim temama”, kao što su “sahrane, smrt, trulež i odbačenost”, ali dodaje da “ne veruje da bi želeo da provede četiri godine pišući knjigu koja ga vuče na dno”.
“Humor mi je pružio priliku da pišem o ljudskoj strani stvari, jer knjiga ne govori o smrti, nego o življenju”, napomenuo je on.

Struktura Obećanja je sa formalne strane inventivna, a naracija se menja onako kako se menjaju perspektive; Bukerov žiri nazvao je to “neobičnim stilom pripovedanja, zaveštanjem za bujanje romana u 21. veku”. Galgut je ispričao da je Obećanje počeo da piše na “mnogo tradicionalniji način”, ali da je usred rada dobio ponuda da napiše scenario za jedan film, što mu je pomoglo da shvati da “narator može da se ponaša kao kamera, da se približi do krupnog plana i onda se iznenada izmakne daleko unazad, da prelazi sa jednog lika na drugi usred scene, pa čak i usred rečenice, ili da prati neka od sporednih dešavanja a da ona nemaju nikakve veze sa zapletom”.

“Na filmu se ugao posmatranja pomera i menja sve vreme, pa zašto tako ne bi bilo i u romanu? Bio sam veoma uzbuđen kada sam to primenio, jer me je to oslobodilo od tradicionalnih ograničenja i omogućilo mi je da skinem uzde sa kakofonije glasova koji su delovali kao da se sve vreme tiskaju iznutra, tražeći da ih neko čuje”, naveo je pisac.

Galgut se prethodno našao u najužem izboru za Bukera 2003. godine sa “Dobrim doktorom” i 2010. sa romanom “U čudnoj sobi”. Na ideju da okosnicu romana Obećanje čine četiri sahrane došao je jednog “pijanog popodneva, dok je slušao prijatelja kako opisuje sahrane svojih roditelja, brata i sestre”.

“Dramaturg u meni video je mogućnost da predstavi porodičnu istoriju u četiri čina, pri čemu bi svaki od njih bio vezan za jedan ukop. U tome što bi se svaki čin odvijao u novoj deceniji, sa drugim predsednikom na vlasti, video sam način da prikažem i naciju iza porodice, da priči dodam aromu vremena”, ispričao je autor Obećanja u intervjuu.

Maja Džazanof kaže da je Galgutovo “podrobno traganje po porodici, mestu i disfunkcionalnostima koje ih spajaju” nju i njene kolege podsetilo na Foknera. Trag Vulfove, sa druge strane, nalazi se u tome što autor “vešto prenosi ‘svest’ različitih likova”. “A on sve to čini sa senzibilitetom, veštinom i dometima koji su samo njegovi”, kazala je predsednica žirija u kom su bili i pisci Čigozie Obioma i Horejša Herod, glumica Nataša Mekelon i pisac i nekadašnji kanterberijski biskup Rouan Vilijams.

Obećanje je spektakularna demonstracija toga kako roman može da nas navede da iznova vidimo i promišljamo. Ovo je knjiga o zaveštanjima, onima koje ispunjavamo i onima koje ne, a nagrađujući je ove godine Bukerovom nagradom nadamo se da će ona biti još značajnija u narednim decenijama”, naveo je žiri.

Žiri je o dobitniku glasao anonimno, ali predsednica je rekla da je iskazano i “mnogo divljenja” prema ostalih pet naslova u najužem izboru: debitantskom romanu američke autorke Patriše Lokvud “Niko ne govori o ovome”, “Uspešnim ljudima” britansko-somalijske autorke Nadife Mohamed, “Velikom krugu” Amerikanke Megi Šipsted, “Zbunjenosti” njenog zemljaka Ričarda Pauersa i “Prolazu na sever” Anuka Arudpragasama, tamilskog romansijera iz Šri Lanke.

“To su knjige u koje zaista verujemo i zaslužile su svoje mesto u najužem izboru. Definitivno smo ih sve dobro razmotrili”, rekla je Maja Džazanof.

Bukerovu nagradu je prošle godine osvojio škotsko-američki pisac Daglas Stjuart za roman “Šagi Bejn”, zasnovan na autorovim iskustvima odrastanja u siromaštvu u Glazgovu osamdesetih godina prošlog veka.

Knjiga o toksičnoj porodici u toksičnom društvu

Književna kritičarka “Gardijana” Džastin Džordan nije iznenađena time što je ove godine Buker pripao Galgutu:

Obećanje deluje kao knjiga za koju je Galgut rođen da je napiše. Počinje 1986. godine tokom aparthejda, a fokusirana je na bogate Afrikanere, ironično nazvane Svartovi (‘crni’ na afrikansu), toksičnu porodicu u toksičnom društvu. Roman je podeljen u četiri poglavlja, a u središtu svakog je prerana i mahom nasilna smrt. U prvom delu se sa samrtničke postelje čulo obećanje da će kuća na farmi Svartovih biti data crnoj sluškinji, Salomi. Dok se Nelson Mandela kreće ‘od ćelije do trona’ i društvo se menja tokom sledeće decenije, a obećanje ostaje neispunjeno; porodicu istorija stavlja na iskušenja, ali oni podležu svakom od njih. Najmlađa ćerka, Amor, ima 13 godina na početku knjige i ‘nema predstavu u kakvoj zemlji živi’, ona je savest porodice, ali se u većem delu romana ograđuje od svojih užasnih rođaka. Pri njenom poslednjem susretu sa Salominim sinom, odbacuje svoje nade u spasenje i oproštaj – srećni kraj. ‘Sve to što imate, bela damo, već je moje. Ne moram ni da tražim’.

Prenoseći unutrašnje glasove, Galgut podseća na Vulfovu i posebno na Foknera. Mogu se tu povući i paralele sa Forsterovim ‘Hauardovim krajem’, još jednom pričom o nasleđu i vladajućom klasom na umoru. Ali to što ovaj roman čini tako neobičnim je kontrast između formalne strukture, sa preciznim simboličkim šablonom, i nestalnim, duboko poroznim glasovima pripovedača. Priča se prenosi sa naratora na naratora, obuhvatajući i snove i duhove, ispunjavajući i manje značajne likove, od onih ranjivih ljudi sve do groteksnih. Glas je povremeno satiričan, melodramatičan i ispovedan; vraća se i zalazi u digresije, kontradiktoran je samom sebi, a na to sleže ramenima. Često se obraća direktno čitaocu, sa pretpostavkom da je on još jedan Afrikaner, i uvlači ga u neprijatnu složenost dok čitalac za to vreme besni zbog samosažaljenja i nepredstavljenog rasizma klana Svartovih. A Salomino viđenje stvari ne dobijamo – što je već po sebi dramatizacija kratkovidosti rasizma.

Galgut, oprezan kad je reč o kompleksnosti i kontradikcijama, kao i beskrajno izdašnim virovima ljudske svesti, iznedrio je slojevito, nepredvidivo i značajno književno delo. Njegove teme o istorijskoj nepravdi i tekovinama kolonijalnog nasilja čine od Obećanja neophodnog pobednika u pravom trenutku”, zaključuje kritičarka.

Pročitajte i tekst o tome šta se dogodilo sa Bukerovom nagradom nakon 2014. godine kada je postala internacionalna, tj. da li su te promene bile pozitivne ili negativne.

Izvor: theguardian.com / Intervju sa dobitnikom: thebookerprizes.com / Kritika Džastin Džordan: theguardian.com
Preveo i priredio: Matija Jovandić
Foto: YouTube (snimak sa proglašenja dobitnika nagrade)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: