Portugalski romanopisac Antonio Lobo Antuneš otkrio je svoju književnu vokaciju dok je porađao bebe, vršio amputacije i secirao leševe. Antuneš se školovao za lekara, a početkom sedamdesetih, tokom vojne službe, poslat je u Angolu, pred kraj jednog uzaludnog rata kojim je posrnulo portugalsko carstvo pokušavalo da zadrži ovu svoju afričku koloniju. U improvizovanoj ambulanti, otsecao je udove dok se četovođa sa slabim stomakom – diskvalifikovan za obavljanje operacija jer bi mu se slošilo od prizora krvi – okretao i čitao uputstva iz priručnika. Lobo Antuneš je takođe pomagao vraču koji je nadgledao porođaje. Kako se priseća u novoj zbirci eseja i kratkih priča Debeli čovek i beskonačnost, provodio je sate boreći se „da izvuče žive bebe iz polumrtvih majki“ i ponekad izlazio na dnevno svetlo „držeći u rukama mali, drhtavi život“, dok je drveće manga šumorilo nad njim, a mandrili posmatrali. U takvim trenucima, bio je „najbliži onome što se uobičajeno naziva srećom“. To iskustvo mu je donelo prosvetljenje romanopisca. Video je da postoji i drugi način da se svet ispuni dodatnim egzistencijama: likovi su mogli da izniknu potpuno formirani iz uma svog tvorca, umesto da se probijaju kroz krvave porođajne muke.
Uz sreću, romanopisac može stvarati nove živote, ali je takođe dužan da ovekoveči živote koje ne može spasiti. Vrativši se u Lisabon nakon rata, Lobo Antuneš je radio u bolnici gde su lečena deca obolela od raka. To iskustvo izazvalo je u njemu metafizički bes; zatekao je sebe kako besni na Boga koji dozvoljava takvu agoniju. Posmatrao je petogodišnjeg dečaka sa leukemijom kako vrišti za morfijumom. Kada je dete umrlo, dvojica bolničara došla su sa nosilima, ali je telo bilo toliko malo i izmoždeno da su ga samo zamotali u čaršav. Jedno stopalo je ispalo iz pokrova i bespomoćno visilo u vazduhu. Lobo Antuneš je odlučio, kako je rekao u nedavnom intervjuu, „da piše za to stopalo“.
Pisanje, kako ga on praktikuje, može biti jezivo nalik vivisekciji, a njegovi romani izvode autopsiju koja je i lična i politička.
Lobo Antuneš je objavio prva dva romana 1979. Od tada, usledio je još dvadeset i jedan, donevši mu niz evropskih nagrada. Ipak, manje je poznat američkim čitaocima, iako je skoro pola njegovih romana prevedeno na engleski – najnoviji je Šta mogu da uradim kada je sve u plamenu? – a Dalkey Archive je započeo objavljivanje ranijih, do tada neprevedenih dela Loba Antuneša, počevši sa romanom iz 1980. godine Znanje o paklu. Na internacionalnom nivou, Lobo Antuneš je u senci svog starijeg kolege Žozea Saramaga, koji je dobio Nobelovu nagradu 1998. Kod kuće, oba ova pisaca, kao suparničke političke stranke ili sportski timovi, imaju glasne pristalice, a oni koji podržavaju Loba Antuneša tvrde da je Nobelova nagrada pripala pogrešnom čoveku. Sam Lobo Antuneš očigledno se slaže: kada ga je “Tajms” pozvao da prokomentariše Saramagovu pobedu, promrmljao je da telefon ne radi i naglo prekinuo razgovor.
Njihova skučena zemlja možda nije dovoljno velika za obojicu, ali sa distance taj unutrašnji sukob jedva da ima značaja. Dobri romanopisci su jedinstveni, što ih čini neuporedivim. Saramago je dobroćudni mag čija proza sa osmehom odlaže stvarnost u stranu; Lobo Antuneš je više poput egzorciste, koji frenetično pokušava da protera zlo i izleči društveno telo. Saramagove sekularne parabole, smeštene uglavnom u neimenovane ili izmišljene zemlje, lako se uzdižu do univerzalnosti. Lobo Antuneš ostaje opsesivno lokalizovan, mučeći se nasleđenim boljkama portugalske istorije i slabostima njene kulture. Njegova ambicija je, poput ambicije Stivena Dedalusa iz Džojsovih dela, da preuzme na sebe brige svoje zemlje, podsećajući svoje, u novije vreme evropeizovane, bogate sunarodnike na njihovu sramnu prošlost – na nasleđe krivice koje je ostavila diktatura Antonija de Oliveira Salazara, koji je vladao zemljom od 1932. do 1968. godine, i brutalnost njegovog kolonijalnog režima u Africi. Portugalci su zvanično odlučili da zaborave ovo razdoblje represije, kada je Katolička crkva ulizički blagoslovila represiju fašističke države. Lobo Antuneš oštro kritikuje moralni kukavičluk onih koji su tolerisali progone ili tiho sarađivali sa Salazarovom tajnom policijom, i ogorčen je odnedavnim portugalskim sjajem izobilja i raskalašnim hedonizmom. Roman nam uvek otkriva svet unutar nečije glave. U slučaju Loba Antuneša, taj svet je veličine jedne zemlje – male i marginalne, možda, ali krcate porocima i podlostima, i pune rana i truleži kao prenatrpano bolničko odeljenje.
Lobo Antuneš je rođen u Lisabonu 1942. godine i tvrdi da je odlučio da postane romanopisac sa sedam godina. Kada je imao šesnaest, međutim, njegov otac ga je poslao na medicinski fakultet, gde se školovao za psihijatra. Njegova medicinska i književna karijera napredovale su paralelno, a on je i dalje direktor gerijatrijske klinike u Lisabonu (ovaj tekst je izvorno objavljen 2009. godine, prim. prev). Razmišljajući o Nobelovoj nagradi, Lobo Antuneš je jednom rekao: „Moja medicinska karijera bi se završila u trenutku kada bih unovčio taj ček.“ Ali, njegov dnevni posao je ono što ga je stvorilo, i nije lako razdvojiti njegovu umetnost od njegovih kliničkih veština. Tokom medicinske obuke prisustvovao je onome što naziva „lekcijom u mrtvačnici“, i to što je tamo naučio oblikovalo je njegove spisateljske metode. U jednom romanu, lik pripoveda o košmaru u kojem se opisuje autopsija njegovog sopstvenog tela, a Lobo Antuneš jasno pokazuje da je to osnovni i neizbežni deo književne aktivnosti. „Pisac si i nikada nisi pomislio na ovo?“ pita lik pripovedača romana, novinara. „Nikada nisi zamislio sebe golog, kako mirišeš na formaldehid, položen na leđa u mermernom koritu, čekajući da ti otvore rebra velikim makazama?“ Malo ko od nas ima hrabrosti da misli o tome; u nedostatku dobrovoljaca, Lobo Antuneš služi sam sebi kao zamorče. Godine 2007, operisan je od raka creva, i, znajući kako će mu telo izgledati otvoreno, zabeležio je to iskustvo u serijalu članaka. Pisanje, kako ga on praktikuje, može biti jezivo nalik vivisekciji, a njegovi romani izvode autopsiju koja je i lična i politička.
Neke od ranijih knjiga Loba Antuneša deluju suviše brutalno ispovedno da bi se uopšte mogle nazvati fikcijom. U romanu Znanje o paklu, pripovedač, čije ime slučajno takođe glasi Antonio Lobo Antuneš, tokom dugog puta automobilom nalazi se u agoniji zbog neuspeha u braku i uzaludnosti svog rada na psihijatriji. Pripovedač Lobo Antuneš priznaje da njegovi pacijenti služe kao eksploatisane, izmanipulisane igračke jednog romanopisca: psihijatar je u stanju da „živi među izopačenim ljudima“ i lovi u „uzburkanom akvarijumu njihovih ogorčenih mozgova.“ Ovo poigravanje neurozom je druga priroda pisaca, koji su, po njegovom mišljenju, „odrasli ljudi koji muče sami sebe da naprave školske sastave, izmišljene intrige, beskorisne spletke.“
U romanu Povratak karavela čitave epohe se sudaraju u razigranom, komičnom haosu. Renesansni Portugal, i dalje viđen kao zlatno doba postignuća, ruši se u prljavu sadašnjost.
Romani koji su usledili nakon Znanja o paklu idu dalje od ovog čina samopročišćenja. Lobo Antuneš, koji se divi Fokneru, deli njegovu sklonost ka preklapajućim monolozima, koji stvaraju utisak da se celo društvo neoprezno ispoveda analitičaru ili ispovedniku. Fado Aleksandrino, objavljen 1983. godine, koristi ovu polifonu tehniku kako bi istražio propale nade iz nedavne portugalske istorije. „Fado“ iz naslova je muzika beznadežne rezignacije: ta reč znači „sudbina“, i odnosi se na tužno lamentiranje koje izvode pevači – obavijeni crnim, pogrebnim šalovima, lica iskrivljenih u grču patnje – u lisabonskim noćnim klubovima. Ovde su pevači četvorica vojnika koji se, razočarani kao i sam Lobo Antuneš, vraćaju iz kolonijalnog rata, ovog puta u Mozambiku. Oni postaju nezadovoljni svedoci revolucije iz 1974. godine, tokom koje je vojska bez kapi prolivene krvi srušila umirući fašistički režim. Taj ustanak dogodio se 25. aprila, što ga je učinilo prolećnim ritualom – karnevalom obnove, koji su vojnici proslavili sa karanfilima u cevima svojih pušaka. Veselje, kako roman pokazuje, nije dugo trajalo. Pripadnici tvrde linije leve struje preuzeli su kontrolu, a neko vreme se činilo da će Portugal pasti pod vlast komunizma. Ideologija koja je prevagnula, međutim, bila je konzumerizam. Pripadnici generacije Loba Antuneša nemoćno posmatraju pad svoje nacije od idealizma u samougađanje, i sami mu podležući tokom pijane večeri koja ih vodi kroz barove i bordele. Njihova noć pijančenja završava se smrću: jedan član grupe je ubijen, a ostali dele krivicu za to što su izazvali taj zločin. Roman donosi pesimističan zaključak da nema načina da se spasi društvo toliko uronjeno u prošlost: revolucija se čini „tako apsurdnom u zemlji načetoj crvotočinom“, a mahanje zastavama i skandiranje ideologa predstavlja tek „smešno delo fikcije, lutkarsku predstavu, potpunu farsu.“
Kontrapunktualna naracija Loba Antuneša funkcioniše kao odgovor na fašistički kult korporatizma, u kojem je Salazarova država pretpostavljala da su njeni građani, izjednačeni konformizmom, neodvojivi jedni od drugih. Neskladni monolozi romana omogućavaju pojedincima da ispričaju svoje priče, iako time narušavaju porodične i zajedničke veze i završavaju u nekoj vrsti samice. Lobo Antuneš prenosi žalbe „malih ljudi“ Portugala, koji su se nekada – kako kaže stanovnik slamova u Fado Aleksandrinu – oslanjali na Nebo da ih zaštiti; sada je njihov zastupnik romanopisac. Postavljajući ovo kao svoju misiju, Lobo Antuneš je progresivno proširio opseg svojih monologa. U Šta mogu da uradim kada je sve u plamenu? on prepliće fragmentarne solilokvija transvestita iz lisabonskog noćnog kluba, njihovih živčanih anonimnih klijenata, bolničkog pomoćnika i revnosnog novinara koji istražuje ovu mračnu scenu podzemlja. Epigraf preuzet od hrišćanskog mislioca iz IV veka Epifanija nagoveštava smisao iza ovog sablasnog mrmljanja: „Ja sam ti i ti si ja; gde si ti, tamo sam ja, i u svemu nalazim sebe rasutog.“ Rasipanje je sudbina nas od praha, ali naš pepeo i naši lutajući atomi mogu se mešati. Iako njegovi korumpirani likovi slede sebične ciljeve, tehnika Loba Antuneša naglašava njihovu međusobnu povezanost i apeluje na našu saosećajnost. On još uvek piše za stopalo koje je video kako visi iz tog improvizovanog pokrova.
Jedan roman Vilijama Foknera posebno predstavlja prototip za Loba Antuneša: u Dok ležah na samrti, mrtva žena koja je bila glava kuće, kao da je još svesna unutar svog kovčega, razmišlja o svom životu dok njena porodica izvodi tragikomične napore da je sahrani. Mračne priče Loba Antuneša često se bave nestrpljivim čekanjem na smrt, ili prate nespretno ukopavanje leša. U Činu prokletih, teško oboleli pater familias sluša kako se njegovi naslednici – šaroliko društvo „kurvi i beskičmenih rogonja“ – svađaju oko njegovog nasledstva. U Priručniku za inkvizitore, bivši zvaničnik Salazarove vlade, prikovan za postelju nakon moždanog udara poput onoga koji je onesposobio samog Salazara, polako ludi dok njegovi potomci spletkare i planiraju kako da se dokopaju njegovog plena.
Još jedna sahrana, smradna usled odlaganja, nalazi se na početku najrazigranije i najmaštovitije knjige Loba Antuneša, Povratak karavela. Pesnik Luis de Kamoeš – koji je 1572. godine, u delu Luzijada, proslavio pomorske podvige Vaska da Game i Portugalu pružio nacionalni ep koji je trebalo da parira Homerovoj Ilijadi i Vergilijevoj Eneidi – vraća se kući iz Afrike četiri veka kasnije sa kovčegom u kome se nalazi telo njegovog oca. Birokratska kašnjenja ometaju sahranu, a već odavno mrtvo telo počinje da se nadima, preplavljeno „revnošću crva.“ (Prema portugalskom zakonu, mrtvi imaju pravo da provedu samo nekoliko godina pod zemljom, nakon čega, zbog velike oskudice prostora, njihove kosti moraju biti ekshumirane i usitnjene u prah.) Istorija, sugeriše Lobo Antuneš, jeste leš koji neće ostati u svom grobu.
Karavele, mali brodovi sa plitkim gazom, koje su nosile portugalske pomorce u nove svetove, vraćaju se noseći otrcane ostatke carstva. Vasko da Gama i drugi istraživači s herojskim poreklom mešaju se sa prgavom, nerazboritom gomilom retornadosa, koji su se povukli u Portugal sedamdesetih godina prošlog veka, nakon gubitka portugalskog afričkog carstva. Retornados – uglavnom sitni trgovci, vlasnici radnji i državni službenici – godinama su gunđali i iskaljivali svoje nezadovoljstvo po uglovima ulica dok su njihove stvari propadale u skladištima pored dokova. U Povratak karavela čitave epohe se sudaraju u razigranom, komičnom haosu. Renesansni Portugal, i dalje viđen kao zlatno doba postignuća, ruši se u prljavu sadašnjost. Lisabon, rekonstruisan kao stroga neoklasična mreža ulica nakon što je uništen u zemljotresu 1755. godine, sada je bezoblična deponija Trećeg sveta; plutajući puk izbeglica, nasilnika, krijumčara i Roma roji se po naseljima, hraneći se pečenim mačkama.
U jednom trenutku, Vasko dobija poziv za audijenciju kod kralja Manuela I:
Prošlo je četrdeset i dve godine otkako je Vasko da Gama poslednji put razgovarao s monarhom, i nakon bezbrojnih meseci provedenih u predvorju, listajući časopise iz čekaonica, družeći se s direktorima u prslucima, astrolozima u ogrtačima posutim zvezdama, predstavnicima većinskih, manjinskih i nepostojećih političkih stranaka, italijanskim novinarom i delegacijom sindikata pekara prekrivenih jutarnjim prahom brašna, zatekao je ostarelog princa kako, sa limenom krunom i staklenim rubinima na glavi, žezlom tera muve, sa dijabetičarskim zadahom nalik kompotu od jabuka, sklupčan na prozoru gotičkog stila, melanholično posmatra galeone svoje flote, bez trunke zainteresovanosti.
Ova raskošna rečenica sadrži mnoge karakteristike Antunešovog stila: obilje detalja koji se baškare u haosu; igre reči koje flertuju sa ništavilom jezika; profesionalna pronicljivost koja dijagnostikuje kraljevu bolest i pronalazi poetsko poređenje za precizan opis mirisa njegovog bolesničkog zadaha. Opsesivno primećivanje stvari nas zadržava, ali kao čitaoci provodimo to usporeno vreme prijatnije nego Vasko da Gama, koji nestrpljivo hladi pete u čekaonici; kada konačno stignemo do kraja rečenice, Lobo Antuneš, uz žustro oživljavanje ove nehajne pauze, provocira nas da podelimo sa kraljem njegovu dosadu. Manuel i Vasko izlaze u predvečerje, i kralj traži od istraživača špil karata: „Hoću da vidim da li još znaš da varaš.” Ubrzo, moreplovac na kopnu osvaja kontrolu nad Lisabonom zahvaljujući nizu sumnjivih trikova sa kartama — savršena parodija na navodno uzvišeni, ali na kraju krajeva bedni posao kolonijalnog osvajanja.
Lobo Antuneš, večito zadužen da bude lekar koji prenosi loše vesti, setnu čežnju za rajem dijagnostifikuje kao neurozu.
Antunešova implozija portugalske istorije funkcioniše tako dobro jer se aveti veličanstvene prošlosti te zemlje mogu videti širom Lisabona, ukočene u rigor mortisu. Statue moreplovaca, kraljeva koji su ih podstakli na ekspedicije, i pesnika koji su im ulizički pevali hvalospeve, posmatraju horizont sa svojih postolja. Kamoen ima monumentalni stub samo za sebe; pisac iz XIX veka Eša de Keiroš grli vitku mermernu muzu u jednom vrtu; bronzana statua modernističkog pesnika Fernanda Pesoe sedi za stolom ispred kafića koji je nekada posećivao, kao da se naizgled pretvorio u metal čekajući da mu dosipaju kafu. (Za sada, ne postoji statua Lobo Antuneša, ali jedna ulica u severnom gradu Nelasu nosi njegovo ime.) Portugalci su ponosni na ove časne pretke, ali ne mogu da izbegnu osećaj manje vrednosti pred njima. Kako je zemlja koja je nekada ubrajala Brazil, Angolu, Mozambik, Gou i Makao u svoje periferne provincije izgubila carstvo i povukla se na uski rub Pirinejskog poluostrva? Ako je pesma o jednoj naciji ponosan, svečani ep kao što su „Luzitanci“, koji se završava proročanstvom o dugovečnoj slavi Portugala, onda su potonji pisci osuđeni da im pisanje spadne na zlobnu, osrednju rugalačku epsku pesmu. Situaciju dodatno pogoršava to što Lisabon polaže pravo na mitsko poreklo: u ranim izvorima naziva se Olisipo, u čast Odiseja, koji je navodno osnovao grad tokom svog dugog, lutalačkog puta kući iz Troje. Dablinci u Džojsovom Uliksu ne znaju da oponašaju Homerov ep, pa ih ne muči osećaj niže vrednosti. Ali Portugalci — koji se još uvek pozdravljaju kao pomorski heroji dok pevaju svoju nacionalnu himnu, iako su njihova pomorska postignuća sada svedena na ribarenje bakalara — ne mogu izbeći poređenja prošlosti i sadašnjosti.
Uzvišene statue na trgovima Lisabona predstavljaju sud istorije. Lobo Antuneš žali njihove „herojske grčeve“ i zamišlja da oni možda simuliraju nepomičnost; njegova osveta je da ih pomera kao figure na šahovskoj tabli, potvrđujući pravo sadašnjosti da preuredi prošlost. Statua markiza de Pombala, prosvetiteljskog autokrate koji je obnovio Lisabon posle zemljotresa, seli se po čitavom gradu. U jednom romanu, on napušta svoje postolje i tetura se niz brdo prema reci; u drugom, pravi pauzu u restoranu, gde se njegovo „zarđalo nametljivo prisustvo“ vidi kako „pijucka čaj s limunom širokim, bronzanim, istorijskim gestovima.“ Statue koje se razmeću istraživanjem i osvajanjem dovitljivo su ispremeštane ili se ismevaju zbog nemogućnosti kretanja kroz prostor. Magelan, koji je pronašao put do ostrva začina u Pacifiku, pokazuje niz aveniju ka trgovačkom kvartu koji bi mogao biti „izgubljeno ostrvo njegovog sopstvenog otkrića, ostrvo prodavnica s popustima koje prodaju drvene drangulije.“ Na prostranom, praznom trgu kraj reke, kralj Žoze I sedi na ukipljenom konju koji „ide nepomičnim kasom ka Indiji u potrazi za konkubinama sa osam ruku.“
Related
Platonov i drama privatnog života u staljinizmuLobo Antuneš posmatra portugalska otkrića kao čarobnjačke podvige, obmanjujuće trikove kakve izvodi književni sanjar. Princ Enrike Moreplovac šalje Vaska da Gamu da pronađe Brazil i dovuče ga kući; Vasko ispunjava taj zahtev, vukući „glupo veliku“ kopnenu masu za sobom, mada ne uspeva da kontroliše jata bučnih papagaja koja beže preko Lisabona izgledajući „kao talasanje šarenih peškira za kupanje.“ Budući da nagomilane kolonije nisu dovoljno male da stanu u sićušni Portugal, suvišna kraljevstva potajno se guraju u gradske kante za smeće: tropske reke se odbacuju kao otpad, pomešane sa „ostacima zrna pirinča i paketićima pastila za kašalj.“
Saramago se zavodljivo suprotstavlja ovom ćorsokaku u svojoj „Priči o nepoznatom ostrvu“, gde jedan bezimeni kralj izjavljuje da više nema novih svetova za otkrivanje. Jedan od njegovih podanika uporno insistira da mora postojati još neko nepoznato ostrvo i dobrovoljno se prijavljuje da ga pronađe. Međutim, samo se jedna čistačica pridružuje njegovom donkihotovskom pohodu, te stoga ne stiže nikuda. Zatim, u iznenadnom, čudesnom završetku priče, sam opusteli brod postaje to ostrvo iz mašte: paluba dobija pupoljke i cveta, dok se biljke obavijaju oko jarbola, a rascvetala karavela nastavlja da putuje u potrazi za samom sobom. Saramago prenosi geografske avanture u domen mašte, koja nikada neće prihvatiti da se stvarnost završava na horizontu. Lobo Antuneš je manje optimističan: proces dekolonizacije svodi na odlaganje smeća, podsmevajući se revolucionarima koji su se tako brzopleto povukli iz Afrike. Taj neuspešni antiklimaks odgovara nacionalnom raspoloženju saudade — nostalgiji za nekim dalekim, nezapamćenim razdobljem kada su Portugalci bili srećni i njihova zemlja vladala morem. Saramago nagrađuje svoje čitaoce puštajući istraživača da ostvari svoj san; Lobo Antuneš, večito zadužen da bude lekar koji prenosi loše vesti, setnu čežnju za rajem dijagnostifikuje kao neurozu.
ništa se ne menja, ali sve se preobražava kada ga opisuje Lobo Antuneš, čiji stil trijumfalno prkosi stagnaciji njegovog društva.
Lobo Antuneš mapira Portugal kao da secira pacijenta na operacionom stolu. Lobo Antuneš mapira Portugal kao da anatomizira pacijenta na operacionom stolu. U Znanju o paklu, opisuje njegovu usku teritoriju, stisnutu između Španije i Atlantika, kao „izgladnelu“. Jugoistočni vetar duž obale zvuči kao „astmatično dete“ koje diše s mukom; šapat talasa nagoveštava da okean pati od govorne mane; a, po burnijem vremenu, talasi zavijaju kao da ih muče „zubobolja i gorušica“. Krivudave ulice srednjovekovnih četvrti Lisabona podsećaju Antuneša na aneurizme ili proširene arterije, dok ukrasi u manuelskom stilu na spomenicima — stil iz vremena vladavine kralja Manuela I, sa replikama užadi, sidara, morskih algi i tropskih biljaka kao uspomene na njegove istraživače — izazivaju stubovima proširene vene.
Kao što takve hipohondrične metafore sugerišu, Lobo Antuneš rečima pridaje živahnost živih, umirućih stvari. On takođe poseduje pseću sposobnost za dešifrovanje mirisa. Miris tela jednog Cigana čini se kao kombinacija smrada mazge i arome čorbe od čička; nezadovoljna žena uvlači se u krevet s mužem „spremnim za grob“, čiji lični miris podseća na „mrtve ovce“. Svaka intimnost nosi rizik susreta sa nečijim olfaktornim vencem. Poljubac, hemijski analiziran od strane Lobo Antuneša, miriše na „izbeljivač i čorbu“. Obroci su predvidivo neukusni, poput odvratnog jela od lignji, koje predstavlja masu spetljanih nogu i pipaka, s „bledim i vlaknastim mesom“ koje pluta po mastiljavom sosu.
Deleći morbidno ushićenje Lobo Antuneša, likovi u njegovim romanima ne mogu a da se ne dive kreativnosti svojih tela — toliko sklonih dobijanju bolesti, toliko gadno plodnih. Žena u „Prirodnom poretku stvari“, sa veličanstvenim imenom Dona Orkidea, razočarana je kada joj lekar saopšti da su joj se kamenčići u bubrezima rastvorili. Ona tera sebe da stvori nove, nadajući se da će u noćnoj posudi pronaći komadić liskuna ili granita. Geološka supstanca Portugala stvrdnjava se u njoj dok se zaklinje „da će mi u stomaku rasti litice, litice poput onih u Viani, pokrivene upornom travom, litice poput onih duž reke Douro, sa terasastim vinogradima i koritom reke koje sija ispod.“ Te terase duž Doura, istočno od Porta, mesta su gde raste grožđe za proizvodnju porta, ali Lobo Antuneš nije zainteresovan za portugalske delikatese. Dona Orkidea patriotski odlazi kući da se preobrazi „u planinski lanac od škriljca, u stratifikovani lisnac, u bazaltne formacije.“
Opsednut pravljenjem tabela simptoma i davanjem tužnih prognoza, Lobo Antuneš ne pazi previše na osećaj fizičke dobrobiti čitalaca. Satiričari, poput lekara, ispituju naše poremećaje, ali pre bi nas ubili nego izlečili. Lobo Antuneš sa žaljenjem priznaje da je kao iscelitelj neuspešan. U Debelom čoveku i beskonačnosti, dopušta pacijentu da mu kaže: „Onda je bolje da zakažete pregled kod sebe, doktore“; on prihvata savet, ali lista čekanja je toliko duga da će proći mnogi meseci pre nego što nađe vreme da se posveti sebi. Još jedan lik Lobo Antuneša izjednačava doktore sa pogrebnicima ili taksidermistima. „Za mnoge lekare postoji nešto utešno u smrti, nešto kao potvrda,“ kaže on. Oni „uživaju u nepomičnosti smrti, njenoj dostojanstvenoj tišini.“ Umetnost, opsednuta vizuelnim izgledom i kičastim verbalnim replikama, postaje estetika leša.
„Voleo bih da mi neko objasni zašto se u ovoj zemlji ništa nikada ne menja“, jadikuje jedan lik u Priručniku inkvizitora. Pevači fada parafraziraju ovu žalopojku kada pevaju ljubavne jadikovke; isti horski lament može se čuti širom Portugala, dok se ljudi pitaju zašto im nove slobode i sjajni elektronski uređaji koje sada mogu sebi priuštiti nisu doneli više sreće. Ali kada bi to bila cela istina, Lobo Antuneš bi ostao lokalni, čak provincijski pisac. Srećom, on ima lek za nacionalnu malaksalost; istina, ništa se ne menja, ali sve se preobražava kada ga opisuje Lobo Antuneš, čiji stil trijumfalno prkosi stagnaciji njegovog društva. Njegove najradosnije ekstravagantne invencije ignorišu zakone fizike i osporavaju sumornu prirodu stvari, a ova osobina daje njegovim delima privlačnost koja prevazilazi granice njegove zemlje. Udovac inženjer zaljubljuje se u lutku koju vidi u izlogu i plaća prostitutku da spava s njom. Dobroćudni ludak maše rukama i poleće, kao rode koje su nekada gnezdile na dimnjacima portugalskih sela. U drugoj prilici, Lisabon izvršava samoubistvo, „njegove prerezane vene puštaju krv bronzanih generala, golubova i barova da se uliju u Težo.“ Smrt, kao uvek kod Antuneša, predstavlja zaustavljeni život koji je preoblikovan u sliku, a postmortem raspadanje stvara poeziju delikatnu poput čipke ili paučine. Prodavnicu vune preuzimaju moljci, koji se množe u anđele sa belim krilima i prekrivaju pultove larvama koje se uvijaju; ovi proždrljivi serafimi svode sintetičke tkanine na „kostur od niti, rebra od filamenata, resice vena.“
„Mržnja je vitalna za dobro zdravlje“, izjavljuje lik u Činu prokletih. Kao medicinska dijagnoza, ovo je sumnjivo, ali u slučaju Lobo Antuneša to je recept za fino, furiozno, često spektakularno preterano pisanje. Mržnja, u njegovom odnosu prema Portugalu, može biti sinonim za goruću, neizlečivu ljubav. Zemlja koja tetura je predmet Lobo Antuneša, a kao lekar, smatra da je to njegova lična odgovornost. Kako lekar može da odustane od pacijenta koji je bolestan — blizu mučne smrti, iako nikada do kraja spreman da umre — već poslednjih četiri stotine godina?
Tekst: Peter Conrad
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o famoznim heteronimima slavnog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe, kao i intervju sa portugalskim nobelovcem Žozeom Saramagom.