Ajnštajn i Tagore o nauci, religiji, istini i lepoti

SHARE:

Albert Ajnštajn je 14. jula 1930. godine ugostio indijskog filozofa, muzičara i laureata Nobelove nagrade za književnost Rabidranata Tagorea, u svom domu, na obodu Berlina. Njih dvojica su tom prilikom imali jedan podsticajan, intelektualno izazovan razgovor o večitom trvenju između nauke i religije. Knjiga “Nauka i indijska tradicija: kad je Ajnštajn sreo Tagorea” predstavlja prisećanje na ovaj istorijski susret, koji se odigrao u sred šire diskusije o intelektualnoj renesansi koja se širila Indijom u ranom XX veku, iznedrivši čudnovatu osmozu indijske tradicije i sekularne zapadnjačke naučne doktrine.

Ovaj odeljak iz Ajnštajnovog i Tagoreovog razgovora se kreće između već ispitanih naučnih definicija, lepote, svesti i filozofije, a u vezi sa najfundamentalnijim pitanjima ljudske egzistencije.

AJNŠTAJN: Da li verujete u Božansko kao izolovano od sveta?

TAGORE: Ne izolovano. Beskonačna ličnost Čoveka spoznaje univerzum. Ne može postojati ništa što ljudska ličnost ne može obuhvatiti, a to dokazuje da je Istina univerzuma ljudska Istina.

Poslužio sam se naučnom istinom kako bi dokazao ovo – Materija je sastavljena od protona i elektrona, sa prazninama između njih; ali materija se samo čini čvrstom. Slično tome, čovečanstvo je sastavljeno od individua, a one su povezane svojim ljudskim odnosima, što pruža jedinstvo svetu ljudi. Ceo univerzum je povezan sa nama na sličan način, to je ljudski univerzum. Pratio sam ovu ideju kroz umetnost, književnost i religijsku svest čoveka.

AJNŠTAJN: Postoje dva različita koncepta u vezi sa prirodom univerzuma: (1) Svet kao jedinstvo zavisi od čovečanstva. (2) Svet kao stvarnost je nezavistan od ljudskog faktora.

TAGORE: Kada je naš univerzum u harmoniji sa Čovekom, večno, koje poznajemo kao Istinu, osećamo kao lepotu.

AJNŠTAJN: Ovo je čisto ljudski koncept univerzuma.

TAGORE: Ne može biti nijednog drugog koncepta. Ovaj svet je ljudski svet – naučni uvid u njega je takođe uvid naučnog čoveka. Postoji jedan standard razuma i užitka koji mu daje Istinu, standard Večnog Čoveka čija se iskustva javljaju kroz naša iskustva.

AJNŠTAJN: To su shvatanja ljudskog entiteta.

TAGORE: Da, večnog entiteta. Moramo da ga shvatimo kroz naše emocije i aktivnosti. Mi shvatamo Vrhovnog Čoveka, koji nema nikakvih individualnih ograničenja, kroz naša ograničenja. Nauka se bavi onime što nije ograničeno samo na individue; to je obezličeni ljudski svet Istina. Religija shvata ove istine i povezuje ih sa našim dubljim potrebama; naša individualna svest o Istini dobija univerzalno značenje. Religija Istini dodeljuje vrednosti, a mi ovu Istinu prepoznajemo kao dobru, kroz našu sopstvenu harmoniju sa njom.

AJNŠTAJN: Istina, dakle, ili Lepota, nisu nezavisni od Čoveka?

TAGORE: Nisu.

AJNŠTAJN: Kada ne bi bilo ljudskih bića, Apolon Belvederski više ne bi bio lep?

TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Slažem se sa ovim opaskama u vezi sa konceptom Lepote, ali se ne slažem sa onima u vezi sa Istinom.

TAGORE: Zašto ne? Istina se poima kroz čoveka.

AJNŠTAJN: Ne mogu da dokažem da je moj koncept tačan, ali to je moja religija.

TAGORE: Lepota je u idealu savršene harmonije, koja se nalazi u Univerzalnom Biću; Istina je savršeno razumevanja Univerzalnog Uma. Mi, pojedinci, prilazimo joj kroz naše sopstvene greške i zablude, kroz naše akumulirano iskustvo, kroz našu prosvetljenu svest – kako drugačije možemo spoznati Istinu?

AJNŠTAJN: Ne mogu naučno da dokažem da Istina mora da bude shvaćena kao Istina koja je validna nezavisno od čovečanstva; ali ja čvrsto verujem u to. Verujem, recimo, da Pitagorina teorema u geometriji dokazuje nešto što je približno istinito, nezavisno od postojanja ljudi. U svakom slučaju, ako postoji stvarnost koja je nezavisna od ljudi, postoji takođe i Istina koja je relativna za ovu realnost; a na isti način negacija ove prve proizvodi negaciju postojanja ove potonje.

TAGORE: Istina, koja je jedno sa Univerzalnim Bićem, mora esencijalno biti ljudska, inače šta god mi kao individue shvatamo kao istinito se nikada ne može nazvati istinom – makar Istinom koja je opisana kao naučna i koja se jedino može dosegnuti logičkim procesima, drugim rečima, organom misli koji su ljudski. Prema indijskoj filozofiji prostoji Braman, apsolutna istina, koja se ne može pojmiti izolovanjem individualnog uma ili objasniti rečima, nego se jedino može shvatiti potpunim spajanjem individualnog u njegovu večnost. Ali takva Istina ne može pripadati Nauci. Priroda Istine o kojoj raspravljamo je u pojavnom – to jest, u onome što se javlja kao istinito ljudskom umu i stoga jeste ljudsko, a može se nazvati i maja ili iluzija.

AJNŠTAJN: Dakle, prema vašem konceptu, koji bi mogao da bude indijski koncept, to nije iluzija individue, nego čovečanstva u celini.

TAGORE: Vrste takođe pripadaju jedinstvu, čovečanstvu. Stoga čitav ljudski um pojmi Istinu; indijski i evropski um se sreću u zajedničkom poimanju.

AJNŠTAJN: Reč “vrste” se u nemačkom jeziku koristi za sva ljudska bića, zapravo, čak bi i majmuni i žabe potpadali pod tu reč.

TAGORE: U nauci, mi se bavimo disciplinom eliminisanja ličnih ograničenja naših individualnih umova, čime dosežemo do shvatanja Istine, koja je um Univerzalnog Čoveka.

AJNŠTAJN: Problem počinje sa pitanjem da li je Istina nezavisna od naše svesti.

TAGORE: Ono što zovemo istinom leži u racionalnoj harmoniji između subjektivnih i objektivnih aspekata stvarnosti, gde oba pripadaju nadličnom čoveku.

AJNŠTAJN: Čak i u našem svakodnevnom životu, mi osećamo da smo primorani da pripišemo stvarnost nezavisnu od čoveka objektima koje koristimo. Ovo radimo kako bismo povezali iskustva naših čula na razuman način. Na primer, ako niko nije u ovoj kući, ipak će ovaj sto ostati tu gde jeste.

TAGORE: Da, ostaje van individualnog uma, ali ne i van univerzalnog uma. Sto koji ja opažam, spoznajan je istom vrstom svesti koju i ja posedujem.

AJNŠTAJN: Ukoliko nikoga ne bi bilo u kući, sto bi svejedno postojao – ali ovo je nelegitimno iz vaše tačke gledišta – jer ne možemo da objasnimo šta znači da je sto tamo, nezavisno od nas.

Naša prirodna tačka gledišta, u pogledu postojanja istine nezavisne od čovečanstva, ne može biti objašnjena ili dokazana, ali to je verovanje koje niko ne može da ospori – čak ni primitivna bića. Mi pripisujemo istini nadljudsku objektivnost; ona nam je nužna, ta realnost koja je nezavisna od naše egzistencije, i našeg iskustva i našeg uma – iako ne možemo reći šta ona znači.

TAGORE: Nauka je dokazala da je sto, kao čvrst objekat, pojavnost i da, odatle, ono što ljudski um opaža kao sto ne bi postojalo kada bi taj um bio ništa. Istovremeno, mora se priznati da činjenica da krajnja fizička realnosti nije ništa do mnoštvo različitih obrtnih centara električne sile takođe pripada ljudskom umu.

U poimanju Istine nalazi se večni konflikt između univerzalnog ljudskog uma i istog uma ograničenog na individualno. Neprekidni proces mirenja se vrši u našoj nauci, filozofiji, u našoj etici. U svakom slučaju, ukoliko postoji Istina koja je apsolutno nepovezana sa čovečanstvom, onda je ona za nas apsolutno nepostojeća.

Nije teško zamisliti um kojem se sekvence stvari događaju ne u prostoru, nego isključivo u vremenu, kao sekvence nota u muzici. Za takav um, ta vrsta koncepcije stvarnosti je slična muzičkoj stvarnosti u kojoj Pitagorina geometrija može biti bez značenja. Postoji stvarnost papira, beskonačno različita od stvarnosti književnosti. Za onu vrstu uma koju poseduje moljac koji jedete taj papir, književnost je apsolutno nepostojeća. Na način sličan tome, ukoliko bi postojala neka istina koja nema čulnu ili racionalnu vezu sa ljudskim umom, ona će ostati ništa dokle god mi budemo bili ljudska bića.

AJNŠTAJN: Onda sam ja religiozniji od vas!

TAGORE: Moja religioznost je pomirenje nadličnog Čoveka, univerzalnog ljudskog duha, u mom individualnom biću.

tekst: Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: brainpickings.org