Zašto se u savremenim romanima nikad ne pominje novac? Bilo da se radi o bildungs romanima, ili romanima o rodu, rasi, moralu, savremenom egzistencijalizmu, u ovim knjigama kao da je iščezlo ono što je u njima bilo pre, i što nam svima treba – a to je novac.

Jedno od zadovoljstava čitanja romana iz XIX veka je taj što je novac nešto o čemu autori otvoreno pišu. Uzmimo na primer gospodina Beneta, glavu porodice u romanu Gordost i predrasude, čijih 2.000 funti godišnje ga svrstava među bogatije pripadnike plemstva. Sa tom sumom može komotno da održava veliko domaćinstvo, sa čitav nizom sluga i kočija. S druge strane, on nije gospodin Darsi, koji sa svojih 10.000 funti godišnje ima ogromnu rezidenciju i zemlju uz to.

Ova pažnja posvećena novcu se pojačala kako je romantizam krajem XIX veka ustupao mesto realizmu. U Balzakovim Izgubljenim iluzijama, čovek iz provincije tačno vidi kako mašinerija sveta umetnosti radi na stvaranju slavnih autora. Još 1891. imamo protagonistu romana Nova ulica Grab (New Grub Street) Džordža Gisinga koji smišlja kako da iskoristiti svoje malo nasleđe ne bi li obezbedio sebi književnu slavu.

Ali posle Prvog svetskog rata, pisci su počeli da koriste neku vrstu šifre. Pogledajmo, recimo, roman Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises, prvi roman Ernesta Hemingveja, prim. prev.). Znamo da se Bret Ešli, Džejk Barns i Robert Kon kreću među istim društvenim krugovima, ali mnogo manje predstave imamo o njihovim relativnim sredstvima. U jednom delu Kapitala u XXI veku, francuski ekonomista Toma Piketi navodi da je visoka inflacija u posleratnom periodu ono što je navelo pisce da prestanu da koriste iznose u dolarima u svojoj prozi – ali rekla bih da ovo prikrivanje ima veze sa još nečime osim sa svotama, radi se i o tome kako razumemo šta je važno likovima i kakva im je budućnost. Novac daje okvir za roman Sunce se ponovo rađa, ali je on prilično oskudan po pitanju toga koliko ga svaki lik ima.

Džejk verovatno nema novca, jer mora da radi kao novinar (nižerazredno zanimanje), ali poznaje Kona sa Prinstona. Lejdi Bret Ešli aludira na to da se udala za novac, ali iz romana iz XIX veka bismo shvatali kakva je njena finansijska situacija, dok u Sunce se ponovo rađa ovo nije deo radnje. Razumemo da ovi ljudi pripadaju nekoj vrsti polusveta, gde se klase mešaju, ali dobijamo mnogo manje informacija o njihovim novčanim nevoljama i brigama nego što bismo imali čak trideset godina ranije.

U vreme Džejn Ostin, veličina čovekovog prihoda bila je povod otvorenih diskusija – što više nije slučaj.

Ova nejasnoća postaje svojstvena za jedan deo anglofonih knjiga posle Drugog svetskog rata, pošto romani razvijaju intenzivan unutrašnji kvalitet koji ih odvaja od sveta novca i manira. Uzmite delo Done Tart. Njen stipendista u Tajnoj istoriji (The Secret History) postaje raskalašan družeći se sa decom iz više klase u pseudo-Beningtonu, ali nijedan od likova nije naročito jasan po pitanju svojih prihoda. Njihova svađa sa Zekom, koji ima društvenu klasu, ali ne i status, posebno je zbunjujuća: ako su zaista viši sloj i imaju novac, trebalo bi da budu svesni postojanja siromašnih rođaka. To što su osetljivi kad im se pomene da muzu novac čini se pomalo deklasiranim i u suprotnosti sa načinom na koji su prikazani. Ova deca su bogati stanovnici Nove Engleske, ali imaju neku vrstu statusne anksioznosti – strah od toga da budu siromašni i da će biti viđeni kao siromašni – što je u suprotnosti sa time što se na ostalim mestima prikazuju kao naslednici starih bogataša.

Tajna istorija bar pokušava da vodi polemiku o novcu. Većina modernih romana u potpunosti odbacuje ovu temu, čak i kada je naizgled prilično relevantna. Uzmite roman Bena Lernera Polazak sa stanice Atoča (Leaving Atocha Station). On je u Španiji na Fulbrajtovoj stipendiji, ali znam od mojih prijatelja koji su je primali, da stipendija nije naročito izdašna: iznosi između 2.000 i 3.000 dolara mesečno, manje-više. Ako ste student u Madridu na Fulbrajtovom programu i dobijate novac iz nekog drugog izvora i nemate neizmirene studentske kredite, vaš život je veoma drugačiji od onog u kojem se oslanjate na taj novac kako biste sastavili kraj s krajem. Ali u slučaju Lernerovog protagoniste, mi jednostavno ovo ne znamo, iako se roman intenzivno bavi time da li bi protagonista trebalo da gradi neku vrstu umetničke budućnosti (odluka koja sigurno ima implikacije na novac).

Isto važi i za roman Adel Voldman Ljubavni doživljaji Natanijela P (The Love Affairs of Nathaniel P). Znamo da on živi sam i da su studio stanovi u Bruklinu 2013. godine koštali, koliko, 2.000 dolara mesečno? Reda veličine. Lik je dobio veliki avans za knjigu, a izlazi sa novinarkom u tridesetim. Kada sam ja bila u tridesetim, da sam izlazila sam sa ženama sa pravim poslovima, živela od velikog avansa za knjigu, stalno bih razmišljala o sledećem: „Hoće li ovo potrajati? Hoću li moći da izdržavam porodicu?” Ali u Ljubavnim doživljajima Natanijela P to nije veliko pitanje.

Sličan problem prati i roman Detranzicija, bejbi (Detransition, Baby) čiju kompleksnu komediju naravi narušava potpuna ekonomska nečitljivost jednog od njenih glavnih likova: Ejms ima kancelarijski posao više srednje klase, ali nemamo pojma ima li dugove i kolika mu je plata, čak ni okvirno. Kada on i njegova trudna šefica Katrina razmišljaju o ulasku u odnos zajedničkog roditeljstva sa njegovom bivšom devojkom Ris, nikad ne iskrsava očigledno pitanje: pošto ona zarađuje najmanje novca i nije posebno fokusirana na karijeru, hoće li Ris ostajati kod kuće sa detetom? Ako hoće, kakvu kompenzaciju će dobijati za to? Ako se ona neće brinuti o detetu, kakva će biti situacija po pitanju čuvanja deteta i kako mogu da priušte staranje o detetu dok održavaju tri različita domaćinstva u Njujorku?

Šta je razlog za ove sve češće neodređenosti? Jedna od mogućnosti je da se savremeni ljudi po pitanju novca jednostavno ne mogu tako lako iščitati, kao ljudi u prošlosti. U vreme Džejn Ostin, veličina čovekovog prihoda bila je povod otvorenih diskusija – što više nije slučaj.

Mislim da ovaj nedostatak jasnoće u vezi sa novcem nastaje zato što su priče koje književni autori žele da ispričaju u osnovi priče iz više srednje i više klase.

Svakako bi mogao biti slučaj da u modernoj Americi jednostavno ne primećujemo koliko novca osoba ima, ili koliko će ga verovatno steći. Ali ovime ću sama sebi uskočiti u usta, čini mi se, kao i većini ljudi u svojim svakodnevicama. Jer istina je da, iako otvoreno ne razgovaramo o tome koliko ljudi imaju novca, svakako provodimo mnogo vremena razmišljajući o njemu.

Na primer, prijatelj mi je jednom rekao da je najlakši način da saznate da li neka fakultetski obrazovana osoba ima bogate roditelje jeste da pitate da li imaju studentski kredit. Da li lik MC u Polazak sa stanice Atoča ima studentski kredit? Da li Zeka u Tajnoj istoriji ima studentski kredit? Koji likovi u Ljubavnim doživljajima Natanijela P imaju studentski kredit? Ovo je jednostavan i izuzetno jasan finansijski označitelj za koji bi se očekivalo da se uobičajeno javlja u romanima, ali nije tako.

Kada sam ranije pisala o ovoj temi za Lit Hub, jedan komentator je rekao da su ove praznine rezultat meritokratije — moderni romanopisci veoma vode računa da ostave utisak kako su uspeli zahvaljujući sopstvenim naporima, zbog načina na koji Amerika idealizuje self-made ljude (ljude koji su sami stvorili svoje bogatsvo, položaj i status, prim. prev.).

Ne slažem se da romanopisci imaju interes da stvaraju mitove o svom poreklu – jednostavno ne vidim zašto bi to trebalo da utiče na sadržaj njihovih romana. Autor može biti iskren u svojim knjigama čak i kada prikriva svoje poreklo u intervjuima – ja sam upadljivo jasna i iskrena u ovom članku, čak i dok, na primer, pažljivo izbegavam da govorim o sopstvenoj finansijskoj pozadini.

Mislim da ovaj nedostatak jasnoće u vezi sa novcem nastaje zato što su priče koje književni autori žele da ispričaju u osnovi priče iz više srednje i više klase. Ako protagonista Bena Lernera ima studentski kredit, onda se s pravom brine da li su poezija ili umetnost zaista pozivi od kojih može da živi. Slično tome, ako Natanijel P nikada neće moći da izdržava porodicu, onda je u pravu što izbegava veze sa ženama iz više srednje klase u tridesetim sa kojima ima tendenciju da izlazi. Ako ovi protagonisti nisu dobrostojeći, onda autori nemaju zašto da se bave ovim konkretnim pričama o njima. Dakle, logika ovih knjiga zahteva da oni imaju neku vrstu finansijske privilegije — zašto onda izbaciti tu privilegiju iz teksta?

Iz bilo kog razloga, čini se da se autori proze veoma trude da stvore dramu meritokratije: priče o unutrašnjim, emotivnim previranjima talentovanih ljudi koji, pretpostavlja se, zaslužuju sav svoj sadašnji ili budući uspeh. Mogu samo da pretpostavim da je to zato što u XXI veku postoji neko tržište za ove drame, kojeg nije bilo u XIX veku. I pošto bi iskreno pisanje o novcu neizbežno razbilo iluziju da on ne igra nikakvu ulogu u savremenom životu, autori pronalaze načine da zaobiđu delove knjige gde bi novac prirodno izašao na videlo.

Moglo bi se zamisliti da većina čitalaca – srednja klasa, da ih nazovemo tako – traži ove priče, možda zato što žele da budu sigurni da je svet pravedan. Ali srednja klasa takođe voli TV emisije i filmove o beskorisnim i nedostojnim ljudima, bilo da se radi o Pravim domaćicama, Naslednicima, Tračari ili bilo kom od bukvalno stotina drugih primera. Ako ništa drugo, čini se da srednja klasa želi da bude uverena da su svi Natanijel P-ovi sveta zapravo bezobrazna i nezahvalna bogata deca.

Možda je sama viša i viša srednja klasa ta koja želi ove drame. Oni žele da čitaju o samovoljnim pojedincima koji su sputani jedino sopstvenim unutrašnjim sukobima. Ali i sama pripadam ovoj klasi i ne vidim zašto na to treba, kada smo u svakodnevnom životu toliko svesni da svet jednostavno ne funkcioniše tako.

Sugestivno je što je u prozi tema novca najveći tabu. Komercijalni romani se često dotiču novca i zanimanja – to je glavni pokretač sukoba posebno u ljubavnim i krimi romanima. Ali književno-umetnička proza uglavnom stoji po strani od javnog mnjenja i oblikuje je mali broj kritičara, urednika i agenata, uglavnom iz sve samih elitnih sredina. Svakako je moguće da jednim delom strategija klasne replikacije za ljude iz književnog sveta koji pripadaju višoj i višoj srednjoj klasi podrazumeva potiskivanje pominjanja novca u književnosti. Ako je tako, mogu samo da žalim zbog štete koju ovo potiskivanje nanosi radovima koje pominjem.

Ne tangira me naročito vođenje računa o pravičnosti – većina pisaca ima privilegovano poreklo. To je tačno i danas, a bilo je i u vreme Džejn Ostin, i ne vidim da će se to ikada promeniti (čak i u Sovjetskom Savezu je bila retkost da uspešan pisac bude seljačkog ili proleterskog porekla). Ali mislim da prećutkivanje novca ozbiljno šteti delima na umetničkom nivou.

Polazak sa stanice Atoča, Ljubavni doživljaji Natanijela P. i Detranzicija, bejbi su među najboljim i najiskrenijim romanima u poslednjoj deceniji, a ipak su ove priče ozbiljno kompromitovane ćutnjom o novcu. U pokušaju da dobiju i jedno i drugo – i da se ispričaju priče o ljudima sa novcem, ali bez pominjanja samog novca – autori na kraju pišu priče koje nemaju nikakvog psihološkog smisla. Likovi postaju histerični zbog problema za koje se čini da ne zavređuju brigu, a ne brinu se oko stvari oko kojih bi trebalo da budu veoma zabrinuti.

Novac se ne može izbaciti iz teksta, samo se može potisnuti, a sa potiskivanjem ovi romani postaju neurotična mesta o kojima se može beskrajno raspravljati, ali koja se nikada ne mogu objasniti.

Tekst: Naomi Kanakia
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i lekciju iz ekonomije u Tolstojevoj priči “Koliko zemlje treba čoveku”, kao i tekst Tome Piketija o korenima globalne nejednakosti.