Zašto kompjuteri nikad neće napisati dobar roman (I deo) Razvoj logičke misli putem Aristotelovih silogizama nosi u sebi korene ideje čiji će ishod biti kompjuteri. Ali, da li je moć (književne) kreativnosti i imaginacije nedostižan ovim elektronskim “umovima”.

Prevareni ste. Prevara izgleda dovoljno bezazlena. Nekoliko hiljada istraživača veštačke inteligencije je tvrdilo da kompjuteri mogu čitati i pisati književnost. Oni su tvrdili da algoritmi mogu otkriti tajne formule proze i filma. Da taj bajesovski softver može mapirati zaplet memoara i stripova. Da ti digitalni mozgovi mogu da pišu primitivne tekstove pesama i kratke priče— krute i čudne, naravno, ali je to dokaz da su računari sposobni za više.

Ali prevara nije bezazlena. Kada bi bilo moguće napraviti digitalnog romanopisca ili analizatora poezije, onda bi kompjuteri bili daleko moćniji nego što su sada. Oni bi u stvari bili najmoćnija stvorenja u istoriji planete Zemlje. Njihova moć bila bi moć književnosti, koja, iako se sada, u današnjem blistavom silicijumskom dobu, čini kao prilično neimpresivna stara stvar, izvire iz istog neuronskog korena koji omogućava ljudskim mozgovima da stvaraju, da zamišljaju, maštaju o sutrašnjici. Književnost H.G. Velsa podstakla je Roberta Godarda da osmisli raketu na tečno gorivo, čime je lansirana svemirska epoha; a pesnici i dramski pisci – Homer u Ilijadi, Karel Čapek u Rossumovi Univerzální Roboti – bili su ti koji su prvi izneli ideju metalnog robota na sopstveni pogon, nagoveštavajući u našem svet čuda i užasa automate.

Kada bi kompjuteri mogli da stvaraju književnost, mogli bi da izmišljaju poput Velsa i Homera, preuzimajući dužnost od autora naučne fantastike da naprave sledeću utopiju-distopiju. I upravo sada, verovatno sumnjate da su kompjuteri na ivici da urade upravo to: Ne tako daleko u budućnosti, možda čak i za mog života, imaćemo računar koji stvara, koji zamišlja, koji sanja. To mislite zato što ste bili prevareni. Prevara je, na kraju krajeva, svuda: fakultetske učionice, javne biblioteke, kvizovi, IBM, Stanford, Oksford, Holivud. Opštepoznata stvar je da je Wired angažovao algoritam, SciFiO, da napravi „savršeno delo naučne fantastike“.

Ipak, uprkos svim ovim sjajnim uveravanjima, prevara je potpuna podvala, totalna muljaža, izmišljotina najgrublje vrste. Kompjuteri ne mogu da shvate najlucidniji haiku. Niti mogu da napišu najbrljaviju bajku. Računari uopšte ne mogu da čitaju ili pišu književnost. I nikada, nikada neće moći.

Mogu to dokazati.

najbolji način da se razume prava moć kompjuterske misli nije zavirivanje u budućnost koja se brzo približava. Najbolji način je da se osvrnemo unazad kroz vreme

Kompjuteri poseduju mozak neupitne briljantnosti, sjaj koji datira iz ranog prolećnog dana 1937. godine kada se 21-godišnji student našao u nedoumici oko nezgrapne sprave koja je izgledala kao tri stola za stoni fudbal nagurani jedan uz drugi u električnoj laboratoriji. na Tehnološkom institutu u Masačusetsu.

Učenik je bio Klod Šenon. Diplomu na Univerzitetu Mičigen stekao je godinu dana ranije, gde je postao fasciniran sistemom logike koji je tokom 1850-ih osmislio Džordž Bul, samouki irski matematičar koji je uspeo da bez univerzitetske diplome dogura do zvanja profesora algebre na Kvins koledžu u Korku. I osam decenija nakon što je Bul napravio taj neverovatan skok, Šenon je izveo još jedan. Nezgodna sprava za stoni fudbal koja se prostirala pred njim bila je „diferencijalni analizator“, analogni računar sa točkićima i diskom koji je rešavao fizičke jednačine pomoću elektronskih razvodnika. Ti razvodnici su bili zamršena zbrka adhok postavljenih kablova i tranzistora koji kao da su prkosili zdravom razumu. Tada je Šenon iznenada doživeo epifaniju koja će promeniti svet: ti razvodnici i Bulova logika su govorili istim jezikom. Bulova logika bi mogla da pojednostavi razvodnike, kondenzujući ih u kola elegantne preciznosti. A razvodnici bi tada mogi da reše sve Bulove logičke zagonetke, stvorivši prvog automatizovanog logičara u istoriji.

Sa ovim napretkom uvida, rođena je arhitektura modernog računara. I kao što su godine koje su usledile pokazale – ta je arhitektura veoma moćna. Može da pretražuje milijarde veb stranica, dominira strateškim igrama i prepoznaje lica u gomili — i svakim danom se širi sve više, automatizujući sve više naših vozila, naših sastanaka i svakodnevnih obroka. Ipak, koliko god da su svi ovi futuristički radovi zaslepljujući, najbolji način da se razume prava moć kompjuterske misli nije zavirivanje u budućnost koja se brzo približava. Najbolji način je da se osvrnemo unazad kroz vreme, vraćajući pogled na izvor Šenonove epifanije. Baš kao što je ta epifanija počivala na ranijim Bulovim uvidima, tako su i Bulovi uvidi počivali na još drevnijem delu: spisu čiji je autor atinski polimatičar Aristotel iz IV veka pre nove ere.

Godine 1854. Bul je objavio svoju matematičku knjigu pod nazivom Zakoni misli. Zakoni su pretvorili Aristotelovo LAŽNO i TAČNO u dve cifre — nulu i 1 — koje su mogle da se obrade I-ILI-NE algebarskim jednačinama.

Naslov spisa je tajanstven: Prethodna analitika. Ali njegova svrha je jednostavna: da postavi metod za pronalaženje istine. Taj metod je silogizam. Silogizam svodi svu logiku na tri osnovne funkcije: I, ILI, NE. A sa tim funkcijama, silogizam nepogrešivo razlikuje šta je TAČNO od onoga što je LAŽNO.

Aristotelov silogizam je toliko moćan da je postao neosporan temelj formalne logike tokom vizantijske antike, arapskog srednjeg veka i evropskog prosvetiteljstva. Kada je Bul postavio matematičku osnovu za savremeno računarstvo, mogao je da počne sa posmatranjem:

Predmet logike je skoro isključivo povezan sa velikim imenom Aristotela. Kako je predstavljeno u staroj Grčkoj… tako se nastavilo do današnjih dana.

Ovaj veliki trijumf podstakao je Bula da izjavi da je Aristotel identifikovao „osnovne zakone onih operacija uma pomoću kojih se izvodi rasuđivanje“. Inspirisan grčkim dostignućem, Bul je odlučio da napravi sledeći korak. Preveo je Aristotelove silogizme na „simbolički jezik računice“, stvarajući matematičke proračune koji misle kao najrazboritiji čovek na svetu.

Godine 1854. Bul je objavio svoju matematičku knjigu pod nazivom Zakoni misli. Zakoni su pretvorili Aristotelovo LAŽNO i TAČNO u dve cifre — nulu i 1 — koje su mogle da se obrade I-ILI-NE algebarskim jednačinama. A 83 godine kasnije, te jednačine je oživeo Klod Šenon. Šenon je primetio da se električni prekidači za isključenje/uključenje diferencijalnog analizatora mogu koristiti za animiranje Bulovih 0/1 bitova. A Šenon je takođe doživeo drugu, još izuzetniju, spoznaju: isti prekidači mogli bi da automatizuju Bulove matematičke silogizme. Jedan raspored prekidača za isključenje/uključenje mogao bi izračunati I, a drugi bi mogao izračunati ILI, a treći bi mogao izračunati NE, čime bi stvorio mislioca na električni pogon, poput Frankenštajnovog čudovišta.

Šenonovo dostignuće “ludog naučnika” dalo je nacrt za kompjuterski mozak. Taj mozak, u znak poštovanja prema Bulovoj aritmetici i Aristotelovoj logici, sada je poznat kao Aritmetičko-logička jedinica ili ALU (Arithmetical Logic Unit, prim. prev). Od Šenonovog prodora 1937. godine, ALU je prošao kroz sijaset nadogradnji: Njegovi nezgrapni rasporedi prekidača za isključivanje/uključivanje su se smanjili na minijaturne tranzistore, preimenovani su u logičke kapije, umnoženi u paralelne procesore i korišćeni za izvođenje sve sofisticiranijih stilova matematike. Ali kroz sva ova poboljšanja, osnovni dizajn ALU-a se nije promenio. Ostaje onako kako ga je Šenon nacrtao, automatizovana verzija silogizma, tako da je silogističko rezonovanje jedina vrsta razmišljanja koju kompjuteri mogu da urade. Aristotelovo I-ILI-NE je ugrađeno u nju.

Ovakvo u vezivanje je izgledalo kao da nema nikakvo ograničenje. Krajem XIX veka, američki filozof Čarls Sanders Pirs zaključio je da se I-ILI-NE može koristiti za izračunavanje suštinske istine bilo čega: „matematika, etika, metafizika, psihologija, fonetika, optika, hemija, uporedna anatomija, astronomija, gravitacija , termodinamika, ekonomija, istorija nauke, vist, muškarci i žene, vino, meteorologija.” A u naše vreme, Pirsova dedukcija je potkrepljena pojavom mašinskog učenja. Mašinsko učenje pokreće logičke kapije ALU-a da izvode najneverovatnije podvige veštačke inteligencije, omogućavajući guglovom DeepMind-u, IBM-ovom Vatson-u, Eplovoj Siri, Bajduovom-ovom PaddlePaddle-u i Amazonovim veb-servisima da izračunavaju kakve su šanse da se neka osoba razboli, upozoravaju kompanije na prevare, da odbace neželjenu poštu, postanu majstori u video igrama za više igrača i procene verovatnoću da li biste želeli da kupite nešto za šta ni ne znate da postoji.

Iako svi ovi izuzetni prikazi kompjuterske pameti potiču iz aristotelovskih silogizama koje je Bul izjednačio sa ljudskim umom, ispostavilo se da je logika njihove misli drugačija od logike koju vi i ja obično koristimo da mislimo.

Zaista veoma, veoma drugačija.

Razlika je otkrivena još u XVI veku.

Logika je, po definiciji, logična. Dakle, trebalo bi da bude odmah očigledna, da bljesne kroz naš um kao snop najjasnije svetlosti.

Tada je Petrus Ramus, poluslep, dvadesetogodišnjak, profesor na Univerzitetu u Parizu, ukazao na nezgodnu činjenicu koju se nijedan ugledni akademik ranije nije usudio da prizna: Aristotelove silogizme je bilo izuzetno teško razumeti. Kada su se studenti prvi put susreli sa silogizmom, neizbežno su bili zbunjeni njegovim uputstvima koja stvaraju istinu:

Ako nijedno β nije α, onda nijedan α nije β, je ako bi neko α (recimo δ) bilo β, onda bi β bilo α, jer δ je β. Ali ako sva β jesu  α, onda neka α jesu β, jer ako nijedno α nije β, onda nijedno β ne može biti α …

Čak i nakon što su se studenti izborili sa svojom početnom zbunjenošću, hrabro lomeći glave oko Aristotelovih nejasnih matematičkih procedura, i dalje su bile potrebne godine da steknu bilo kakvo poznavanja logike.

Ovo je, zagrme Ramus, oksimoron. Logika je, po definiciji, logična. Dakle, trebalo bi da bude odmah očigledna, da bljesne kroz naš um kao snop najjasnije svetlosti. Ne bi trebalo da usporava naše misli, zahtevajući od nas da se trudimo, stenjemo i mukotrpno računamo. Sve to naprezanje glave bilo je dokaz da Logika ne funkcioniše ispravno — i da joj je potrebna prepravka.

Ramusove optužbe na račun Aristotela zaprepastile su njegove kolege profesore. A Ramus ih je tada još više zaprepastio. On je najavio da je način da se logika učini intuitivnijom okretanje leđa silogizmima. A okretanja lica književnosti.

Književnost je zamenila Aristotelovo I-ILI-NE za drugu logiku: logiku prirode. Ta logika je objašnjavala zašto je kamenje padalo na zemlju, zašto se nebesa kreću, zašto cveće cveta, zašto srca plamte od hrabrosti. Učinivši to, opremio nas je priručnikom iz fizike moći. Naučio nas je kako da savladamo stvari iz našeg sveta, unapredio je naše umove u naučničke.

Olakšica koju je književnost donela ovoj praktičnoj logici bila je razlog zašto je, tvrdio je Ramus, sam Bog koristio mitove i parabole da bi nam preneo kako kosmos funkcioniše. I zato je književnost ostala najbrži način da se prodre u osnove funkcionisanja života. Ima li boljeg načina da se shvati zamršenost razuma nego čitanjem Platonovih spisa o Sokratu? Ima li boljeg načina da se razumeju emotivne ludorije nego čitanjem Ezopove basne o kiselom grožđu? Ima li boljeg načina da se shvati carevanje rata nego čitanjem Vergilijeve Eneide? Ima li boljeg načina da se prodre u misteriju svih misterija — ljubav — nego čitanjem stihova Žoašena di Belea?

Piše: Angus Flečer
Izvor: nautil.us
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Micha Hugen (www.michahuigen.com)

Pročitajte i tekst o odnosu narativa i video igara, tj. kako se pričaju priče u igricama.