Zašto kompjuteri nikad neće napisati dobar roman (II deo) Razvoj logičke misli putem Aristotelovih silogizama nosi u sebi korene ideje čiji će ishod biti kompjuteri. Ali, da li je moć (književne) kreativnosti i imaginacije nedostižan ovim elektronskim “umovima”.

Inspirisan književnim dostignućima, Ramus je pocepao tradicionalne udžbenike logike. I da bi saopštio životnu logiku u svoj njenoj bogatoj raznolikosti, napravio je novi udžbenik pun soneta i priča. Ova književna dela objašnjavala su ranije neshvatljive rezone ljubavnika, filozofa, budala i bogova – i to tako graciozno inteligentno da je učenje bilo lako. Tamo gde nas je od Aristotelovih silogizama boleo mozak, književnost je znala da govori tako da je razumemo, gurajući naše misli da idu u korak sa njenim.

Ramusov novi udžbenik priv put je predstavljen 40-ih godina XVI veka i za hiljade učenika je predstavljao otkrovenje. Po prvi put u životu, ti studenti su imali pred sobom bukvar logike — i mogli da osete tok svog prirodnog metoda rasuđivanja, samo izvedeno brže i preciznije. Na talasima studentskog entuzijazma, Ramusovi udžbenici postali su bestseleri širom zapadne Evrope, inspirišući prosvetne radnike od Berlina do Londona da slave intuitivnu logiku književnosti: „Pročitajte Homerovu Ilijadu i onaj ponos našeg engleskog jezika, Arkadiju ser Filipa Sidneja— i vidite prave efekte prirodne logike, daleko različitije od logike koju su izmozgale neke čudne glave u opskurnim školama.“

Četiri stotine godina pre Šenona, eto njegovog sna o pojačivaču logike – a ipak je nacrt bio radikalno drugačiji. Tamo gde je Šenon pokušao da stvori brži ljudski um pomoću elektronike, Ramus je to uradio literaturom.

Pa ko je bio u pravu? Da li postajemo logičniji korišćenjem računara? Ili čitanjem poezije? Da li naš mozak sledeće generacije leži u aritmetičko-logičkoj jedinici kompjuterskog procesora? Ili u basnama sa naše police za knjige?

Za naše oči XXI veka, odgovor se čini očiglednim: I-ILI-NE logika Aristotela, Bula i Šenona je neprikosnoveni šampioni. Kompjuteri — i njihovi silogizmi — vladaju našim školama, našim kancelarijama, našim automobilima, našim domovima, našim svime. U međuvremenu, danas niko ne čita Ramusov udžbenik. Niti književnost iko vidi kao logiku sutrašnjice. U stvari, sasvim suprotno: drastično je manje prijava na časove književnosti širom sveta. Jasno je da u našim glavama ne postoji „prirodna logika“ koju su ubrzali spisi Homera i Maje Anđelu.

Osim što postoji. U nedavnom obrtu, neuronauka je pokazala da je Ramus dobro shvatio stvari.

Naši neuroni mogu da okidaju – ili ne okidaju.

Ova osnovna funkcija uključivanja/isključivanja, koju je primetio jedan od prvih kompjuterskih naučnika Džon fon Nojman, čini da naši neuroni izgledaju slični — čak i identični — kompjuterskim tranzistorima. Ipak, tranzistori i neuroni se razlikuju u dva aspekta. Nekada se smatralo da je prva razlika veoma važna, ali se sada smatra da je u osnovi irelevantna. Druga je skoro u potpunosti zanemarena, ali je zaista veoma važna.

Prva — u osnovi irelevantna — razlika je u tome što tranzistori komuniciraju digitalno, dok neuroni komuniciraju analogno. Tranzistori, to jest, koriste apsolutne tačan/netačan vrednosti od 1 i 0, dok se neuroni mogu podesiti i na „malo više od 0“ ili „tačno ¾“. U početku računarstva, činilo se da je ova razlika osudila veštačke inteligencije da razmišljaju crno-belo, dok su ljudi razmišljali u beskrajnim nijansama sive. Ali tokom proteklih 50 godina, razvoj Bajesove statistike, rasplinutih skupova i drugih matematičkih tehnika omogućio je kompjuterima da oponašaju paletu ljudskih misli, efektivno poništavajući ovu prvu razliku između njihovog i našeg mozga.

Druga — i značajna — razlika je u tome što neuroni mogu da kontrolišu pravac naših ideja. Ova kontrola je omogućena činjenicom da naši neuroni, kao što su demonstrirali savremeni neuronaučnici i elektrofiziolozi, pucaju u jednom pravcu: od dendrita do sinapse. Dakle, kada sinapsa neurona A otvori vezu sa dendritom neurona Z, kraj A postaje početak Z, stvarajući jednosmerno kolo A → Z.

Ovo jednosmerno kolo je naš mozak koji razmišlja: A izaziva Z. Ili tehnički rečeno, naš mozak izvodi uzročno rezonovanje.

Uzročno rezonovanje je nervni koren zamišljanja sutrašnjice, što je samo natuknuto na početku ovog članka. To je sposobnost našeg mozga da razmišlja: ovo-vodi-ka-onome. Može se zasnivati na nekim podacima ili ni na kakvim podacima — ili čak ići protiv svih podataka. I to je toliko automatski ishod naše neuronske anatomije da od trenutka kada smo rođeni instinktivno razmišljamo u njenim sekvencama priča, katalogizirajući svet u nizove poput majka-dovodi-do-zadovoljstva i oblak-dovodi-do-kiše i nasilje-dovodi-do-bola. Omogućavaju nam, kako rastemo, da osmišljavamo popodnevne planove, lične biografije, naučne hipoteze, poslovne predloge, vojne taktike, tehničke nacrte, proizvodne trake, političke kampanje i druge originalne uzročno-posledične lance.

Književnost je delo čudnovate imaginativnosti i dinamične raznolikosti. Ali na dnu njene čudne i razgranate mnogostrukosti nalazi se motor uzročnog zaključivanja. Motor koji nazivamo naracijom.

Ali koliko god nam se uzročno rasuđivanje činilo prirodnim, kompjuteri to ne mogu da rade. To je zato što je silogistička misao kompjuterske ALU sastavljena od matematičkih jednačina, koje (kao što termin „jednačina“ implicira) imaju oblik A jednako Z. I za razliku od veza koje prave naši neuroni, A jednako Z nije jednosmeran put. Može se obrnuti bez promene njegovog značenja: A jednako Z znači potpuno isto što i Z jednako A, baš kao što 2 + 2 = 4 znači potpuno isto što i 4 = 2 + 2.

Ova karakteristika A jednako Z znači da računari ne mogu da razmišljaju na način da A uzrokuje Z. Najbliže što mogu da dobiju su izjave ako-onda kao što su: „Ako je Bob kupio ovu pastu za zube, onda će kupiti i tu četkicu za zube.” Ovo može izgledati kao uzročnost, ali to je samo korelacija. To što Bob kupuje pastu za zube ne dovodi do toga da kupi i četkicu za zube. Ono što uzrokuje da Bob kupi četkicu za zube je treći faktor: želja za čistim zubima.

Kompjuteri, uz svu svoju inteligenciju, ovo ne mogu da shvate. Džudea Perl, kompjuterski naučnik čiji je revolucionarni rad na polju veštačke inteligencije doveo do razvoja Bajesovih mreža, zabeležio je da ako-onda mozgovi računara ne vide značajnu razliku između Boba koji kupuje četkicu za zube jer je kupio pastu i Boba koji kupuje četkicu za zube zato što želi čiste zube. Na jeziku ALU-ovih tranzistora, ova dva se svode na istu stvar.

Ova nesposobnost da se izvrši uzročno rezonovanje znači da računari ne mogu da rade sve one stvari koje naš ljudski mozak može. Oni ne mogu da pobegnu od matematičkog vremena sadašnjeg u kojem je 2 + 2 je 4 ne bi li izmudrovali da li je nešto bilo ili će biti. Oni ne mogu razmišljati istorijski ili smišljati buduće planove da urade bilo šta, uključujući preuzimanje sveta.

I ne umeju da pišu književnost.

Književnost je delo čudnovate imaginativnosti i dinamične raznolikosti. Ali na dnu njene čudne i razgranate mnogostrukosti nalazi se motor uzročnog zaključivanja. Motor koji nazivamo naracijom.

Narativ pokreće lance ovo-vodi-do-onoga. Ti lanci stvaraju zaplete priče i motive likova u literaturi, stvaraju događaje iz Ilijade i Hamletove monologe. I ti lanci takođe čine ono književno sredstvo poznato kao narator, koje (kako su pokazali teoretičari naracije od Čikaške škole pa nadalje) stvara romaneskni stil i poetski glas, stvarajući postmoderni smisao Rašomona i žestoki lirizam knjige Znam zašto ptica u kavezu peva.

Bez obzira koliko se književnost činila nelogičnom, iracionalnom ili čak ludo nadrealnom, ona bruji od narativne logike uzroka i posledice. Kada Gabrijel Garsija Markes započinje Sto godina samoće sa zapanjujućom scenom otkrivanja leda, on koristi priču da istraži uzroke kružne istorije Kolumbije. Kada Vilijam S. Barouz u svojim memoarima o opijatima Goli ručak iznese delirijumnu sintaksu – “njegovo lice, kao na pocepanom filmu, raskomadano pohotom i glađu larvalnih organa što se migolje” – on koristi stil da istražuje efekte obrade stvarnosti kroz ventile uma na drogama.

Naši mozgovi su takođe mašine, samo sa drugačijim osnovnim mehanizmom.

Narativne tehnologije zapleta, karaktera, stila i glasa su razlog zašto, kao što je Ramus uočio pre toliko vekova, književnost može da se uključi u naše neurone kako bi ubrzala naša urzočna razmišljanja, dajući snagu Anđelima u Americi da u nama izazovu empatiju, Levoj ruci tame da ubrza naše smišljanje alterativnih svetova, i jedan jedini isečak Nasa, „Nikad ne spavam, jer san je rođak smrti“, da nas baci u shvatanje anksioznog načina razmišljanja ulice.

Ništa od ovog narativnog razmišljanja kompjuteri ne mogu da urade, jer njihova I-ILI-NE logika ne može da pokrene niz uzroka i posledica. I ta nesposobnost je razlog zašto nijedan kompjuter nikada neće napisati kratku priču, bez obzira na to koliko stranica Eni Pru ili O. Henrija unesemo u njegove baze podataka. Niti će kompjuter ikada napisati televizijsku seriju nagrađenu Emijem, bez obzira na to koliko scenarija za seriju Fleabag svare njegova silikonska kola.

Najbolje što kompjuteri mogu je da izbace supe od reči. Te supe od reči su silogistički ekvivalenti književnosti. Ali oni su narativno drugačiji. Kao što naš mozak može odmah da uoči, verbalna emisija kompjutera nema književni stil ili poetski glas. Nedostaju im koherentni zapleti ili psihološki razumljivi likovi. Oni se ne dotiču naših neurona.

Ovo ne znači da je AI glupa; stroga kola veštačke inteligencije i neverovatan kapacitet podataka čine je daleko pametnijim od nas za aristotelovsku logiku. Ne treba ni reći da mi ljudi posedujemo neku metafizičku kreativnu suštinu — poput slobodne volje — koja nedostaje kompjuterima. Naši mozgovi su takođe mašine, samo sa drugačijim osnovnim mehanizmom.

Ali to znači da postoji dimenzija – narativna dimenzija vremena – koja postoji izvan matematičke sadašnjosti ALU-a. I naš mozak, zbog direktnog usmerenja neuronskog prenosa, može da razmišlja u toj dimenziji.

Naše misli u vremenu nisu nužno ispravne, dobre ili istinite – u stvari, striktno govoreći, pošto vreme leži izvan vanvremenskog okvira silogizma, nijedno od naših ovo-vodi-ka-tome razmišljanja se ne može kvalifikovati kao kandidat za ispravnost, dobrotu ili istinu . Oni zauvek postoje u oblasti spekulativnog, kontračinjeničnog i fiktivnog. Ali čak i tako, njihova temporalnost omogućava našem smrtnom mozgu da radi stvari koje supermoćne NOR/NAND kapije kompjutera nikada neće. Stvari poput planiranja, eksperimentisanja i snevanja.

Stvari poput pisanja najgorih romana na svetu – kao i onih najvećih.

Prvi deo teksta pročitajte ovde.

Piše: Angus Flečer
Izvor: nautil.us
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: